Clanovi: Trenutno nema logovanih clanova
Gosti: 158
Tu je i ono što smo naučili od naših roditelja, modeli vaspitanja koji su bili primenjivani na nama, pa se postavlja pitanje od čega zavisi kako ćemo vaspitavati decu? Da li ćemo podsvesno preuzeti "pravila" naših roditelja, čak i ako ih ne smatramo ispravnim? Hoćemo li umeti da prepoznamo greške naših roditelja kako ih ne bismo ponovili? Kakav model biramo i zbog čega, za čitaoce "Života plus" objašnjava psiholog i RE&KBT savetnik Milica Zarin:
- Roditeljstvo je velika obaveza i izazov, stalni proces koji u velikoj meri zavisi od načina na kojui smo i samo vaspitavani u detinjstvu. U odnosu na pozitivna ili negativna osećanja koja smo doživljavali, opredeljujemo se da li ćemo decu vaspitavati onako kako su to radili naši roditelji, ili potpuno suprotno. Ako je neko, na primer, svog oca doživljavao kao jako strogog, ali ima lepa prijatna sećanja i pozitivan stav prema njemu, on će verovatno smatrati da je dobro biti strog roditelj. Međutim, ako neko ima negativan stav prema strogom ocu, pamti ružne slike iz detinjstva, strah ili zebnju koju je takav način vaspitanja donosi, vrlo je verovatno da prema svojoj deci nikada neće biti strog.
To su podsvesne reakcije, želja da na svoju decu prenesemo ono što je nama bilo prijatno. Neki ljudi, sa druge strane, čitaju literaturu i zamišljaju idealan sistem vaspitanja. Međutim, vremenom ih sama realnost demantuje, jer ne postoji jedinstveni sistem vaspitnih pravila, niti je vaspitanje nešto što možemo da naučimo. Vrlo često roditelji nesvesno počinju da liče na svoje očeve i majke, čak izgovaraju identične rečenice i rade ono za šta su bili sigurni da nikada neće. Kada se u obzir uzme dostupnost informacija, velika količina stručne literature, internet koji daje podatke o efektima različitih vrsta vaspitanja, današnji roditelji su na velikoj muci. Sve to sjajno deluje u teoriji, ali je u praksi često neizvodljivo ili potpuno beskorisno. Koliko ćemo primenjivati ono što smo na ovaj način naučili i saznali zavisi od sklopa ličnosti. Informacije mogu biti jako korisne ako ih shvatamo na pravi način. To znači da "vaspitna pravila" ne primenjujemo doslovno i bukvalno, već samo kao jedan od mogućih načina.
Ukoliko smo protivnici vaspitnih metoda naših roditelja, da li to možemo promeniti, ili ih nesvesno, ipak, ponavljamo na našoj deci?
- Uglavnom smo protivnici takvih metoda samo na rečima, dok je realnost malo kompleksnija. Naime, deca najviše i najlakše uče po principu tzv. učenja po modelu. To znači da pamte ono što vide, reaguju onako kako roditelji reaguju u sličnim situacijama, izražavaju emocije onako kako to rade mama i tata. "Učenje po modelu" vrlo je moćno sredstvo oblikovanja ličnosti, ali je veliki problem što roditelji toga, uglavnom, nisu svesni. Otac koji u rukama drži cigaretu, a govori detetu da je pušenje štetno, majka koja viče na ćerku, a govori joj da ne sme da bude agresivna prema mlađem bratu, roditelji koji pričaju deci da se sve može rešiti razgovorom, a međusobno ne komuniciraju... samo su neke od situacija koje ilustruju moć "učenja po modelu". Isto se događa i tokom vaspitanja, jer deca nesvesno usvajaju ono što vide i u odnosu na to viđeno, formiraju ponašanje, načine emocionalnog reagovanja, socijalne veštine. Dakle, možemo se "otresti" načina vaspitanja naših roditelja, pod uslovom da tačno znamo šta je to što nam se ne dopada, šta želimo da primenjujemo, ali moramo poznavati sebe i biti svesni kako se ponašamo i prema deci i prema drugima. Jedino tako moći ćemo da izaberemo "pravi" način vaspitavanja, koji će, zajedno sa karakteristikama dečje ličnosti, od njega stvoriti osobu sposobnu da se nosi sa životnim izazovima. Jako su korisna druženja sa drugim porodicama, sa prijateljima koji takođe imaju decu, jer pružaju mogućnost i deci i roditeljima da na konkretnom primeru vide neke drugačije načine funkcionisanja.
Kako od mnogih "modernih" načina vaspitanja odabrati pravi?
- Mnoštvo informacija i pristupa roditeljima stvara priličnu konfuziju. Uglavnom puni entuzijazma izučavaju literaturu za "dobro roditeljstvo", a onda kada shvate da se teorija i praksa razlikuju, postaju nesigurni da li rade pravu stvar. A nesigurnost je idealno "tlo" za dečju manipulaciju. Cilj vaspitanja nije stvoriti poslušno dete, već ga osposobiti i pripremiti da samo o sebi brine i da kada dođe vreme samostalno živi i odlučuje. U knjizi "Mala knjiga za velike roditelje", autor Zoran Milivojević definiše vaspitanje kao kombinaciju discipline i ljubavi, i to je možda prava definicija onoga što bi vaspitanje trebalo da bude.
Šta znači biti dobar roditelj?
- Suština je da dobar ili loš roditelj nisu nepromenljive i konačne kategorije. Menjamo se, rastemo, sazrevamo sa našom decom, sami kreiramo i modifikujemo metode vaspitanja u skladu sa okolnostima, uzrastom, porodičnom situacijom. Veština vaspitanja upravo je u tome šta ćemo uraditi sa onim što smo "poneli" iz primarne porodice. Korisne stvari trebalo bi zadržati, one manje prijatne promeniti i prilagoditi svom detetu. Vaspitanje i uopšte odnos koji imamo sa detetom ne zavisi ni od obrazovanja, ni od socijalnog statusa, ni od porekla ili vere, niti samo od iskustava koje smo doživeli kao deca. Zavisi od naše sposobnosti da se snađemo u određenim situacijama i naše volje da se suštinski bavimo detetom, pružimo mu emocije, osluškujemo njegove želje, nadanja, potrebe... Roditelji treba da budu "baza", najjači autoritet kojem se veruje, a dečje poverenje je najbolja nagrada za dobro vaspitanje, jer postaje najmoćnije oružje koje roditelj ima u adolescenciji ili nekim drugim turbulentnim periodima detetovog života. Dobar roditelj je onaj koji uspe da ga stekne. On i greši, ali je sposoban da te greške prizna i ispravi.
Da li vaspitanje formira nečiji karakter ili smo "robovi" genetike kada su karakteristike ličnosti u pitanju?
- Večita dilema stručnjaka, da li su genetika ili uslovi u kojem dete odrasta ključni za razvoj ličnosti, još nije razrešena. U praksi se pokazalo da oba faktora imaju uticaj. Neke osobine nasleđujemo, ali mnoge i stičemo. Sva naša iskustva "boje" našu ličnost i grade je u jedinstven spoj. Negativne ili pozitivne emocije koje vezujemo za neke događaje ili ljude utiču na to kako ćemo se ponašati prema deci. Ipak, imamo sposobnost da tim iskustvima damo svrhu i da ih "prelomimo kroz ličnu prizmu", što znači da uzmemo ono najbolje što smo od naših roditelja dobili i to prenesemo svojim mališanima. Uvek se zapitajte: "Da sam ja dete, kako bi voleo da se moj roditelj postavi?". Tako ćete najlakše shvatiti šta je pogrešno, a šta ne.
Da li nas onda ono što "ponesemo iz kuće" potpuno određuje?
- Niko od nas nije odrastao u savršenoj porodici, ne postoje "perfektni" roditelji. Ono što smo naučili, "poneli iz kuće" prilično nas određuje, ali nije nepromenljivo. Ono što nazivamo dobrim kućnim vaspitanjem pomaže da napredujemo, otvara nam mnoga vrata, obezbeđuje bolji odnos sa ljudima. Ali svako sebe nadograđuje, usavršava i menja, jer život je neprekidna promena.
Koliko način na koji vaspitavamo decu zavisi od pola deteta?
- Naša kultura prepuna je predrasuda o odgajanju dečaka i devojčica. Momci treba da budu "čvrsti", da ne plaču, devojčice treba da budu smerne, poslušne, ženstvene... Ništa od toga nije "zdravo" niti funkcionalno za dete i kasnije ozbiljno može da naruši njegove socijalne i partnerske odnose. Razlike među polovima su evidentne, ali ne treba da budu jedini parametar u vaspitanju. Akcenat treba staviti na dečju ličnost i stvoriti takvu porodičnu klimu u kojoj će se dete osećati voljeno i prihvaćeno, bez obzira na razlike i karakterne osobenosti.
PORODICA SA OSLONCEM
Proteklih decenija psiholozi su vodili velike polemike oko "spartanskog" i "popustljivog" načina vaspitanja. Šta se u praksi pokazalo kao bolje rešenje i postoji li "zlatna sredina"?
- Bilo koji vid preterivanja nije dobar. Preterano popustljivo vaspitanje ima svoje zamke, pa su deca iz takvih porodica uglavnom bez radnih navika, sa niskom tolerancijom na frustraciju, razmažena, nezadovoljna, depresivna, agresivna, sa manjkom samopouzdanja i bez životnih ciljeva kao pokretača. Stručno se to naziva porodica sa tzv. strukturom meduze. Sa druge strane, ekstremno, "spartansko" vaspitanje deci ostavlja malo prostora da otkriju ko su, šta žele i šta mogu. Mališani iz ovakvih porodica uglavnom u zrelom dobu nalaze autoritativne partnere koji njima manipulišu i odlučuju umesto njih. Zlatna sredina je tzv. porodica sa osloncem, odnosno porodica gde postoje jasno definisane granice između članova, ali u kojoj roditelji deci ukazuju poštovanje, uče ih kako da saslušaju druge, ali i da kažu ono što misle. Podstiču njihovo samopouzdanje, usmeravaju ih na to da sami donose odluke, uvek uz saznanje da će u porodici naći podršku čak i kada pogreše. To su porodice u kojima su roditelji dosledni, svojim primerom postavljaju "pravila" ponašanja, pružaju ljubav i podršku, mir i stabilnost, što je deci neophodno za pravilan rast i razvoj.