Ovo se naročito odnosi na situacije kada s osobom u koju ste zaljubljeni još uvek nemate nikakav izgrađen kontakt. Tačnije, vi ste tu osobu posmatrali, manje-više iz prikrajka, dok ona, sasvim moguće, čak i ne zna da vi postojite. Zaista je preuranjeno razmišljati o izjavama ljubavi u takvoj situaciji - kako biste se vi osećali da vam priđe neko koga ne poznajete i tek tako vam kaže da vas mnogo voli? Da li postoje makar teoretske šanse da takvu izjavu od potpunog neznanca shvatite ozbiljno (ili biste pre počeli da se okrećete i pitate gde je kamera)? Isto tako ni vi ne biste bili shvaćeni ozbiljno da iz neba pa u rebra nekome izjavite ljubav, čak i ako biste skupili hrabrost za to.
Umesto toga, bolje je razmišljati kako da toj osobi uopšte priđete. Probajte da se raspitate šta voli, šta ne, za šta se interesuje, kakva je kao osoba... Povremeni smešak kad vas ta osoba pogleda neće da smeta, naprotiv. Kad saznate ponešto o svojoj simpatiji, ako vam se i dalje dopada, možete pokušati ili da je osmehom navedete da vam priđe ili, ako se bojite da ćete se samo blesavo keziti, priđite vi - s nekom neutralnom temom za razgovor, pitanjem, komentarom... Koliko da vaš prvi razgovor počne.
A onda? Onda možete pokušati da nađete način da se sa simpatijom družite, kako biste je bolje upoznali ka osobu i kako bi ona bolje upoznala vas. Ukoliko se u toku druženja dopadnete jedno drugom, sasvim lako se može desiti da ljubav uopšte ne morate da izjavljujete, već da se spontano zbližite toliko da reči ne budu neophodne.