Iako je popularno uverenje da za uspeh u kasnijem životu od dece treba zahtevati maksimum još u najranijem detinjstvu, nemački stručnjaci se sa tim ne slažu. Važnije je znati čega se deca najradije igraju.
Pedijatri i dečiji vrtići redovno upozoravaju da su sve potrebnije posebne ponude za motivaciju dece predškolskog uzrasta zato što se ne razvijaju onako kako se to u njihovom uzrastu očekuje. U javnosti se puno ne govori o uzrocima ovih problema. U Berlinu je upravo završen trodnevni simpozij na koji se prijavilo više od 1.000 polaznika.
Broj novorođene dece pada ali broj zahtjeva za pedagoškim, terapeutskim ili medicinskim mjerama za decu kojoj je potrebna pomoć raste, tvrdi predsednik jednog velikog instituta za pomoć deci sa teškoćama u razvoju Stefan Engeln. "Svako peto dete između pet i sedam godina ima teškoća u razvoju", kaže on.
Siromašni najugroženiji
U Nemačkoj trenutno ima 430.000 takve dece. Njihov broj stalno raste. Neka imaju problema sa artikulacijom pokreta, druga ne mogu da se koncentrišu. Jedni naginju ka agresivnom ponašanju, drugi su hiperaktivni, dok treći imaju problema sa razvojem jezičnih sposobnosti. Ove se nepravilnosti beleže u svim slojevima društva, ali najviše su pogođeni oni siromašniji.
"Društvena pozadina - šta se događa u porodici? U ovom društvu? Tako maloj deci? Morali bismo stvarno dobro da razmislimo o tome", kaže Engeln.
Uzroci su različiti, kaže on. Jedan leži u činjenici da se menja struktura porodice. U malim porodicama sa samo jednim detetom sve više raste mogućnost da će ono rasti "prezaštićeno" ili izolovano. Dete nema mogućnosti da razvije socijalne sposobnosti u kontaktu sa braćom i sestrama ili sa drugom decom u igri. Istovremeno raste broj majki i očeva koji više uopšte ne znaju šta je dobro za njihovo dete.
Strani jezici, balet, mačevanje, šah...
"Kad mi prvi put dođu roditelji sa detetom, moje uobičajeno pitanje je: Koja je omiljena igra vašeg deteta? Sve češće ustanovim da roditelji prvo oklevaju sa odgovorom. Koju igru moje dete rado igra?!"
Najkasnije tada, kaže Engeln, postaje jasno da pomoć nije potrebna samo detetu, već roditeljima. Od dece se ili previše ili premalo traži, a slika društva u kom sve zavisi od uspeha, ogleda se već kod dece u vrtiću, gde neke vaspitačice jure iz projekta u projekt i od četverogodišnjaka očekuju da uče strane jezike, balet, mačevanje i šah. Često manjka normalan prirodan odnos sa detetom. Kao i društvo u kom su deca dobrodošla pojava.
"Zapravo je to ono najvažnije. Kakvu vrednost predstavljaju deca u našem društvu?", pita se Engeln. On tvrdi da političari, roditelji i odgovorne institucije još nisu uspeli da se okupe i planski se pozabave problemom. "Uvek se problemi rešavaju u sekvencama. Čas malo povisimo dječji dodatak, čas malo promenimo zakon. Ali to nije nikakav znak prihvaćenosti dece u društvu!"