Clanovi: Trenutno nema logovanih clanova
Gosti: 113
Nikad nije bilo više ćaskanja, a manje razgovora, više poznanika, a manje prijatelja- Muškarci imaju manje bliskih osoba, kojima se mogu obratiti kad im je najteže.
Na prvi pogled, okruženi smo ljudima. Sudaramo se sa njima u prevozu, smeškamo im se i namigujemo u SMS porukama, analiziramo ih putem društvenih mreža, razmenjujemo tračeve u hodnicima firme.
Drugi, znatno turobniji pogled pokazuje da nikad nije bilo više ćaskanja, a manje razgovora, više forme, manje smisla, više poznanika, manje prijatelja. Posledica tog tužnog stanja je usamljenost koju upoređuju sa najgorim siromaštvom, lekari je neretko izjednačavaju sa bolešću, a pesnici nazivaju tihom kugom.
Za epidemiju usamljenosti jedni krive tehnologiju koja je, kako tvrde, ubila istinsku intimnost i zamenila je trivijalnom virtuelnom povezanošću. Drugi krivca pronalaze u savremenom životu koji je na pijedestal stavio individualizam, sebičnost, jurnjavu za bogatstvom u kojoj nemamo ni želje ni vremena da se bavimo drugima.
Šta god bio uzrok, dileme nema kad je reč o posledicama. Usamljenost ubija kao 15 cigareta na dan, a opasnija je i od debljine, i to dva puta, slikovito upozoravaju naučnici. Istraživanje objavljeno prošle godine u magazinu "Perspektive u psihološkoj nauci" pokazalo je da je usamljenost faktor koji doprinosi ranijoj smrti, pogotovo kad su u pitanju ljudi mlađi od 65 godina. Kada su uporedili 70 naučnih publikacija koje su sve zajedno uključivale više od tri miliona ispitanika, naučnici su došli do nedvosmislenog zaključka da su usamljenost, socijalna izolacija i samački život faktori koji objašnjavaju ranu smrt. Osećanje izopštenosti utiče na rast krvnog pritiska, ometa san, slabi imuni sistem, povećava rizik od depresije i proizvodnju kortizola, hormona stresa.
Kad je o Evropi reč, najteža je situacija u Velikoj Britaniji čiji stanovnici imaju najslabije prijateljske i komšijske veze i najmanje ljudi na koje se mogu osloniti u trenucima krize, pokazalo je istraživanje od pre dve godine. Najmanje su usamljeni stanovnici Balkana. Istraživanja takođe pokazuju da su muškarci ugroženiji jer imaju manje bliskih prijatelja kojima se mogu obratiti kad im je teško.
MLADI U PROBLEMU
I dok se naširoko govori o usamljenosti u trećem dobu kada deca odu svojim putem, retko se pominje da ova "boljka" sve više pogađa i mlade. Usamljenost među mlađima i dalje je tabu jer se nemogućnost da se uspostave socijalni odnosi posmatra kao manjkavost i nesposobnost pojedinca. Stid zbog neuspeha nagoni mlade ljude da se osete još usamljenijim, a začarani krug teško je prekinuti, upozoravaju psiholozi.
Usamljenost je, prema rečima sagovornice "Života plus", psihologa Olge Azarić, doživljaj osobe da nema dovoljno bliskih odnosa sa drugima.
- Usamljenost nije osećanje, ali može biti združena sa osećajem depresivnosti ili tuge. Kada je spojena sa depresivnošću, osoba često doživljava da nikada nije imala ili neće imati bliske odnose, da to ne zaslužuje i da bez takvih veza ne može da funkcioniše. Ako je združena sa tugom, osoba žali zbog stanja u kome se nalazi, ali vidi potencijalno rešenje ili shvata da je situacija privremena - objašnjava Azarićeva.
I upravo od toga s kim se usamljenost "druži", zavisi i to šta će se iz nje izroditi. A plod može biti jalov, ali i raskošan.
- Ako je usamljenost praćena depresivnošću, male su šanse da će osoba moći da kanališe ovu situaciju u nešto korisno. S druge strane, ako je osobi samo žao zbog toga što je usamljena, ali ne shvata to dramatično, ona će svoje vreme u samoći moći da usmeri ka usavršavanju znanja i veština ili će biti motivisanija da promeni trenutno stanje i da uloži energiju u zbližavanje s drugima - kaže psiholog.
Da su koristi od zbližavanja višestruke potvrđuju sva istraživanja po kojima su najdugovečniji upravo pojedinci sa bogatim socijalnim životom. Ali, istraživanja pokazuju da se u svakom trenutku svaki peti čovek na svetu oseća nesrećnim zbog usamljenosti. Kada su 1985. godine Amerikanci odgovarali na pitanje koliko osoba od poverenja imaju, najčešći odgovor bio je tri. Dve decenije kasnije, taj broj je spao na nulu. Nije, ipak, nemoguće izboriti se sa pošašću savremenog doba. Prema rečima naše sagovornice, prvi korak je da osoba razume da usamljenost nije znak manje vrednosti niti dokaz da ne zaslužuje bliskost i toplinu.
- Usamljenost je trenutno stanje, iako može da bude teško, nije konačno i neizdrživo. Ukoliko želimo da ga promenimo, delotvorno je da počinjemo interakciju sa drugima bez očekivanja da moramo da budemo prihvaćeni. Uvek će biti ljudi kojima se nećemo dopasti, kao što se ni nama ne dopada svako. Međutim, mala je verovatnoća da nemamo nijednog istomišljenika, samo što pronalaženje bliskih ljudi nekad zahteva više, nekad manje vremena - ističe Azarićeva.
Usamljenost se često izjednačava sa samoćom iako je reč o potpuno različitim terminima. Dok čovek može biti usamljen i u društvu, samoća podrazumeva odsustvo drugih. Usamljenost je stoga teret, a samoća izbor. Naša sagovornica potvrđuje da neki ljudi imaju više potrebe za samoćom, pa je čak i mozak različit u smislu da je nekima potrebno više, drugima manje stimulacije.