Vaš tinejdžer pod stresom

Pod kakvim to stresom mogu da budu tinejdžeri, pod kakvim pritiskom? Mnogo je mogućnosti. Tu je pritisak da imaju dobre ocene, pritisak među vršnjacima da imaju "one prave" stvari (garderoba određenih brendova, patike određenih brendova, mobilni, to su samo neke od njih), kao i da se uklope i da, nekada, čine stvari koje su rizične i koje zapravo ne žele da učine. Nekada je tu i pritisak da se bude u tačno određenoj "ekipi", da se izbegne zlostavljanje jačih, da dobro izgledaju, da se ponašaju "više kao stariji" (u smislu nezavisnosti i seksualnog iskustva) nego što su zaista spremni da učine.

Problem s kojim se suoče mnogi roditelji jeste to što im njihov tinejdžer neće direktno reći kakav ga problem muči; mnogi tinejdžeri nisu ni navikli da svoje probleme verbalizuju, naročito ne detaljno, pa samo iz njihovog ponašanja možete da zaključite da nešto nije u redu. Neki mogući znaci da ima problema: dete se sve manje viđa s prijateljima i sve više želi da bude samo, postaje sve više zavisno od vas (nekad se i "kači" za vas, mada vam i dalje ništa ne govori o problemima), gubi apetit čak i kad se o ranije omiljenoj hrani radi, smatra da loše izgleda ili da je nesposobno, maksimalno se trudi da izbegne školu i to pod najčudnijim mogućim izgovorima (nekad uz priču da je bolesno, da ga boli ovo ili ono, a ne ponaša se kao da ga stvarno nešto boli), postaje sve zahtevnije što se vaše pažnje tiče. Nije da, uzeti pojedinačno, ovi znaci obavezno znače da vaše dete ima neke velike probleme, ali bi dobro bilo, za svaki slučaj, obratiti pažnju.
I deca i tinejdžeri, baš kao i odrasli, podložni su stresu. Povod za njihove brige može biti drugačiji nego kad se o odraslim osobama radi, može i da deluje znatno manje ozbiljno, ali se radi o stvarima koje samim tinejdžerima nisu nimalo nebitne, i zbog kojih se osećaju uzrujano isto koliko i odrasli kad imaju probleme - ako ne i više. Roditelji tu često mogu puno da pomognu, nadamo se da će vam neki od predloga biti od koristi.

Deci i tinejdžerima pod stresom potrebno je dosta podrške. Dobro bi bilo razumeti tinejdžerova osećanja i ne tretirati ga kao da preterano reaguje, čak i ako se "iskida od plača" zbog nečega što vama deluje kao sitnica. I vi se nekad žestoko iznervirate zbog nečega što je zapravo sitnica, zar ne? Pored toga, to što vama nešto, iz perspektive odrasle osobe, ne deluje toliko krupno ne znači da i vaše dete to vidi na isti način; to je nešto što je njima bitno, i boli ih, i to ih jako boli. Ukratko, dobro bi bilo ne omalovažiti osećanja vašeg deteta time što ćete mu reći da će to što oseća proći, bolje je pokazati mu da razumete da se sada oseća jako povređeno.

Dobro je i pokazati uverenost da će sve ispasti dobro. "Kladim se da je on već zaboravio na vašu svađu i da se više ne ljuti na tebe", "Sigurna sam da ćete ti i tvoji prijatelji uspeti to da rešite", i slične rečenice mogu da imaju veoma umirujući efekat na dete.

Održavajte uobičajene rutine kako biste pružili osećaj da stvari i dalje normalno teku. Nemojte dopustiti bežanje iz škole, mada ne bi bilo loše zamoliti nastavnike da budu tolerantni prema eventualnim ispadima vašeg deteta jer je trenutno pod stresom.

Ohrabrite dete da razgovara s vama, ali ga nemojte prisiljavati na to, i dopustite mu da odbije da odgovori ili da priča o nečemu. Stavite mu do znanja da ste spremni da ga saslušate i da pričate s njim kad god mu to bude potrebno. Može da pomogne i ako im ispričate o sličnim problemima koje ste vi imali u njihovim godinama, i kako ste se vi tada osećali, i kako ste ih rešili. To bi moglo da navede dete da se otvori. S dečacima nekad lakše ide ako razgovor pokušate dok rade još nešto (ne dok su baš zaneti u to što rade) nego ako pokušate licem-u-lice razgovor.

Pokušajte da uklonite bar deo pritiska. Recimo, ako u kući ima problema, nemojte baš tad "ganjati" dete zbog slabijih ocena ili zbog neraspremljene sobe.