Kada Vaše dete optužuje nastavnika za lošu ocenu u školi, pažljivo saslušajte i analizirajte rečeno. Istina je da se deca često žale da bi opravdala lošu ocenu, ali istina je, takođe, da neki nastavnici nemaju jasne kriterijume ocenjivanja ili kriterijumi nisu uvek isti za sve učenike.

Moja ćerka se uporno žalila da ne može da dobije više od 4, iako dobro zna i razume gradivo iz jednog predmeta. Ispričala mi je da ocenu 5 dobijaju samo učenici koji sede u prvom redu, uporno se javljaju i viču:"Hoću ja! Hoću ja!", iako im odgovori često nisu tačni.

Prvo sam proverila njeno znanje, zaista je dobro znala. Onda sam joj objasnila da nastavnik uspostavlja pravila na svom času a ne učenici. Pohvalila sam je što je definisala postojeća pravila, i predložila joj da odluči kako će se u okviru tih pravila ponašati. Moja preporuka je bila:

"Po mom mišljenju ocena je manje važna od znanja, i ako si zadovoljna svojim znanjem, vredno uči i ne obraćaj pažnju na ocenu. Ako baš želiš da imaš 5, onda i ti sedi u prvi red i uporno se javljaj! To je tvoj izbor."

Nije sela u prvi red, vredno je učila, i konačno dobila toliko željenu 5-ticu.

Sin je došao iz škole i ispričao da je dobio 4, a pogrešio je samo jednom u odgovaranju, a njegov drug je rekao samo jednu rečenicu i dobio 2. Predstavio je to kao veliku nepravdu. Naš razgovor je tekao, približno, ovako:

"Jesi li ti znao sve odgovore?"

"Ne, jedan sam rekao pogrešno."

"Kakve veze ima 2-vojka tvog druga sa tobom?"

"Ali on nije zaslužio tu 2-vojku!"

"Da li je to uticalo na tvoje znanje?"

Bio je zbunjen, želeo je, na svoj dečji način, da opravda nižu ocenu od očekivane.

Saglasili smo se da je 4 dobra ocena, a ako hoće 5, mora bolje da nauči lekcije.

Oboje su išli u istu osnovnu školu i imali istog nastavnika predmeta, prepunog termina koji su se morali naučiti napamet. Oboje su se žalili da ne znaju kako da odgovaraju, da nastavnik traži da se kaže sve žto je u knjizi napisano, ali da to ne sme da se, osim termina, uči napamet. Raspitala sam se kod drugih roditelja i zaključila da ni ostalim učenicima nije jasno šta nastavnik traži.. Nastavnik je propustio da objasni svoje zahteve. Zajedno smo probali razne metode učenja i izlaganja lekcija. Na kraju su pisali teze za svaku lekciju, pamtili redosled teza i pričali lekciju po tom redosledu. To je donelo rezultat.

Sin je bio izuzetan u matematici i fizici, na takmičenjima je uvek osvajao visoka mesta, ali je jako ružno pisao i crtao. Vežbali smo satima, ali napredak je bio slab, ili nikakav.

Jedan deo gradiva Tehničkog obrazovanja je bilo crtanje tehničkih crteža i on je stalno dobijao 2-vojke. Znao je da je to realna ocena, ali je i bio nesrećan jer mu je ta 2-ojka jako kvarila prosečnu ocenu.Razgovarala sam sa predmetnim nastavnikom, koji je u potpunosti razumeo apsurdnost situacije, u kojoj će jedan od najboljih učenika, biti u sredini razreda po prosečnoj oceni.

Jednog dana sin mi je saopštio:"Imam dve 5-ice iz Tehničkog, odakle mi, pojma nemam!"

Zahvaljujem nastavniku na razumevanju, ali ipak mislim da je pogrešio. Zamislite kako su se osećali učenici u razredu koji su zaista zaslužili svoje visoke ocene. Korisnije bi bilo da je nastavnik razredu objasnio da je njihov drug jako dobar u ostalim predmetima, da je postigao izuzetne rezultate na takmičenjima iz matematike i fizike, da se trudio da popravi svoje crtanje i da zbog toga zaslužuje da mu ne bude pokvaren opšti uspeh niskom ocenom iz njegovog predmeta.

Ćerka se ponovo žalila da nikako ne može da dobije 5 iz predmeta koji izuzetno dobro zna i razume, jer je nastavnik strog i niko nema 5. Po ko zna koji put sam joj objašnjavala da je znanje važno, a ne ocena, ali ne vredi...Ona hoće 5.(Jako je volela te petice.) Sasvim slučajno sam srela predmetnog nastavnika i ispričala "tužnu" priću svoje ćerke. Nastavnik je potvrdio da ona zaista dobro zna taj predmet i nije dalje kometarisao, ali 5-ica je stigla ubrzo.

Mislim da sam, ovog puta, ja pogrešila. Bolje je bilo da sam predložila mojoj ćerki da sama razgovara sa nastavnikom.

U ovom i mnogobrojnim sličnim slučajevima, sam, svojoj deci, objašnjavala, da se u školi učimo i životu. I u školi i u životu, većinu pravila ne donosimo mi. Mi sagledavamo okolnosti i trudimo se da u postojećoj realnosti postignemo najbolje rezultate, pazeći da zbog trenutnog uspeha ne nanesemo štetu ni sebi, ni drugima. Istovremeno tražimo načine da utičemo na izmenu i unapređenje pravila u našem okruženju.

Ocena je trenutna, znanje i sposobnost su stalni. Najvažnije je da stalno upotpunjujemo svoje znanje i razvijamo sposobnosti. Što su naša znanja i sposobnosti veće, to je veća i naša mogućnost da učestvujemo u propisivanju pravila, što je veće naše učešće u propisivanju pravila, pravila će nam više odgovarati.

www.znljubica.blogspot.com

Roditeljski sastanak je za mnoge roditelje i đake, jedan od neprijatnijih događaja tokom školovanja. pa otuda i ovaj naziv.









Izneću nekoliko svojih iskustava sa roditeljskih sastanaka.









Nisam imala neprijatnih iznenađenja sa ocenama, ponašanjem i neopravdanim izostancima. I moja deca su dobijala loše ocene, napravila poneki prestup, sin više prestupa, ponekad pobegla sa časa, ali su mi redovno saopštavala i dobre i loše novosti iz škole.









Ukoliko Vam Vaše dete ne govori istinu o ocenama i događajima iz škole, onda postoji problem u vašem međusobnom odnosu, a roditeljski sastanak samo otkriva pukotine u tom odnosu, i zato je tako neprijatan. Ovo će biti tema nekog od narednih članaka.




Na roditeljske sastanke sam uvek odlazila sa poštovanjem autoriteta škole i razrednog starešine, ali se nisam uvek slagala sa prezentovanim stavovima i postupcima. U tim slučajevima sam argumentovano iznosila svoje neslaganje, i na tome se uglavnom završavalo. Pre ili posle roditeljskog sastanka sam saznavala da se većina roditelja slaže sa mojim mišljenjem, ali ćute u strahu da će njihovo dete imati posledice zbog neslaganja roditelja i predstavnika škole.









A u čemu se nisam slagala....









U nižim razredima je organizovan jednodnevni izlet po ceni po kojoj su agencije u gradu prodavale trodnevne aranžmane. Prigovorila sam da je cena neprimerena. Niko me nije podržao.









Druge godine je organizovana škola u prirodi u trajanju od 10 dana. Učiteljica nas je obavestila da će , osim nje, putovati i nekoliko roditelja čija se deca do sada nisu odvajala, i da bi boravak bez roditelja teško podnela. Iznela sam stav da to nikako nije dobro za kolektiv i za ostalu decu, koja će se osećati neravnopravno. E, to je izazvalo pravu pobunu i tih roditelja i učiteljice. Niko me nije podržao.









Po povratku kući rekla sam svojoj ćerki:









" Od danas moraš sve da znaš u školi, očekujem da će ućiteljica biti strožija prema tebi nego do sada."









Objasnila sam joj šta se dogodilo na roditeljskom sastanku i zamolila je da me podrži. Iako je imala samo 8 godina, razumela je. Učila je vredno, a učiteljica je zaista promenila odnos prema njoj, ponekad je bila čak i neprijatna.









Jedan roditeljski sastanak u srednjoj školi je počeo dubokim razočarenjem razrednog starešine zbog ponašanja učenika u razredu. Povod je bio postupak jedne devojčice koja je obavila šal oko vrata biste pesnika u holu škole, i koliko se sećam, prebacila jaknu preko ramena biste. Grdnja je trajala više od pola sata, a onda je od nas tražena saglasnost da devojčica bude kažnjena. Pobunila sam se. Smatrala sam da taj gest može da se opiše kao nestašluk, možda performans, čak i izraz naklonosti, ali nikako kao disciplinski prekršaj koji treba kazniti. Podržao me je samo jedan roditelj.









U srednjoj školi, takođe, na roditeljskom sastanku, razredni starešina nas je oštro opomenuo zbog ružnog ponašanja većine učenika prema jednoj devojčici u razredu. Devojčica je bila ćerka predstavnika vlasti na pokrajinskom nivou, i to baš u oblasti obrazovanja. Bilo mi je sumnjivo da se ceo razred, sa izuzetkom troje učenika, ružno ponaša prema svojoj drugarici bez ikakvog razloga. Složila sam se da razgovaramo sa svojom decom da promene ponašanje, ali sam i zamolila razrednog starešinu da nepristrasno istraži uzrok konflikta. Niko me nije podržao, razredni starešina se naljutio, a najveće posledice trpela je, upravo, ta devojčicu. Nastavila je da se ponaša nadmeno, previše insistirajući na društvenom statusu svojih roditelja, razred je prestao da se ružno ponaša ali je ignorisao, i na kraju je ostala potpuno sama u toj zajednici.Sama je sebe isključila, roditelji i razredni starešina nisu videli da joj je potebna pomoć.









Istovremeno, veliki broj roditelja je insistirao na ocenama svoje dece, tvrdeći da su neopravdano loše ocenenjena, pravdao svako njihovo ponašanje bez obzira koliko je štetno i po dete i po razred, lagao da bi opravdao izostanke sa časova. Kada su na redu bile teme od opšteg interesa, ćutali su. A prava istina je da se lični interes može mnogo lakše i bolje ostvariti u funkcionalnoj zajednici.









Moja deca su bila izuzetni đaci, danas su uspešni ljudi i kada me pitaju kako nam je to uspelo, moj odgovor je:









"Odlučno sam zahtevala da deca ispunjavaju svoje školske obaveze i poštuju nastavnika, podsticala da usvoje i razvijaju sve dobro što im škola daje, ali sam ih još odlučnije branila od loših postupaka koje je škola ponekad činila."









Ja Vas pitam:









"Da li je dugotrajni štrajk prosvetnih radnika dobar ili loš za vašu decu?









Da li ćutite o tome i dokle ćete da ćutite? ''









www.srljubica.blogspot.com

Svaki roditelj zna koliko je čitanje značajno i da je ono temelj svakog budućeg samostalnog učenja. Nije potrebno dodatno ubeđivanje.




Često čujem rečenicu : "Moje dete ne voli da čita", koja može da ima mnogo značenja.




Ako dete ne može da nauči da dobro čita i zbog toga i ne voli čitanje, treba se odmah obratiti stručnjaku.




Rečenica može da znači da dete zna da čita, ali nerado čita uopšte, ili samo određenu literaturu, najčešće školsku lektiru.




Pošto sam i ja izgovarala ovu rečenicu, opisaću njeno značenje na primeru mog sina.




U predškolskom uzrastu se jako interesovao za brojeve, u petoj godini je na primer delio 500 dinara na 4 dela, ali ga slova uopšte nisu interesovala. Njegova sestra je sa 6 godina tečno čitala, a on je sa 7 godina poznavao 26 slova.




Vrlo brzo smo shvatili da ćemo morati dodatno da se potrudimo da kod našeg sina razvijemo naviku čitanja.




Slikovnice ga nisu privukle i uglavnom su mu služile kao igračke. Okružili smo ga dečjim enciklopedijama sa puno ilustracija i malo teksta. Zainteresovao se. Uglavnom je zaključke o pojavama i događajima donosio na osnovu ilustracija a kada mu one nisu bile dovoljne tražio je dodatna objašnjenja od nas. Mi smo uvek počinjali sa :"Ovde piše...", zatim pročitali tekst i razgovarali o značenju teksta.




Pošao je u školu i naučio da čita nešto teže nego što je naučio da računa, ali bez većih teškoća. Kada je tražio pomoć u učenju, prvo smo tražili da nam pročita tekst iz udžbenika koji mu nije jasan , a onda bi smo razgovarali o značenju. Nikada nismo čitali umesto njega i davali gotove zaključke.




Čim je naučio da čita, učlanili smo ga u Biblioteku, ali smo izbor knjiga prepustili njemu. Nije voleo da čita o "cveću i proleću", pa je osim obavezne školske lektire, uglavnom čitao enciklopedije i knjige koje su davale neke informacije. Voleo je istoriju, pa je za 10-ti rođendan tražio knjigu o I-vom svetskom ratu. U knjižari je sam izabrao dvotomnu knjigu Golgota i vaskrs Srbije. Kupovali smo dečje časopise, a redovno i sa zanimanjem je čitao Politikin zabavnik.




Redovno smo pratili čitanje školske lektire jer smo to smatrali obaveznim minimumom čitanja lepe književnosti. Interesovali smo se kako je tumačio pročitana dela. Taj deo je bio vrlo zanimljiv.




Kada je pročitao novelu Starac i more, Ernesta Hemingveja, glavni zaključak je bio da je starac otišao predaleko i da sam ništa nije mogao da uradi. Sva ta borba na pučini ga nije impresionirala i smatrao je posledicom nepromišljenog početnog postupka.




Čitanje romana Na Drini ćuprija, nobelovca Ive Andrića, smo zapamtili jer mu nije bilo jasno zašto se u romanu pominje srednji stub kad most ima 11 lukova, što znači da nema srednjeg stuba.




Moja ćerka je bila uporna da mu objasni smisao Hamletovog "biti ili ne biti", ali je za njega imao značaj samo krajnji ishod, pa je raspravu zaključio rečima:"Ma na kraju su se svi poubijali, i to je to."




Nisam se puno mešala u njegovo tumačenje pročitanih dela. Tumačio je po logici da postoji uzrok, povod i posledica. Sve između toga, za njega, nije imalo nekog značaja. Smatrala sam da je bolje da ima svoje mišljenje, po cenu niže ocene iz Srpskog jezika i književnosti, nego da uči napamet tumačenja književnih kritičara i da ih iznosi kao svoja.




Ocena iz Srpskog jezika i književnosti je bila 3 ili 4,ali mu je rečnik bio solidan, a pisao je i gramatički i pravopisno ispravno.




Završio je osnovne i master tehničke studije sa prosečnom ocenom 10, sada je na doktorskim studijama, ali i dalje ne čita lepu književnost. Osim stručne literature, redovno čita časopis Nacionalna geografija, istorijske i biografske knjige.




Ja ni danas nisam sigurna da li je trebalo više da insistiram na čitanju dela iz književnosti.




www.znljubica.blogspot.com