Omiljeni pesnik

O,hvala Baladi

Samo da zavrsim ovo oko diplomskog i dolazicu cesce

Moj omiljeni pisac je Jaroslav Seifert i Bozena Nemcova.Odrasla sam uz njihove lijepe price i cijenim njihova dijela.

Jovan Ducic.Obozavam ga!

Vito Nikolić! Jedan veliki boem,pjesnik koji ima dusu i veliko srce!!!

Drumovanja

Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri kao dlan očin.
Moram dans otić nekud, da potrazim
malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomućenog uma,
da tražim okuka, okuka, okuka,
i iza svake - samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako, i zašto, i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom glađu proklet.


"...Hej,
zaustavite planetu,
ja hocu da izadjem,
idem u vjechnu skitnju izmedju zvijezda..."


25. decembar 1966.

Dan posjete

Nikoga! A mozda je i bolje? Zapravo, svakako je bolje. Treba se navikavati na samocu. Meni i inace ne preostaje nista drugo. Zasto insistirati na nekim prijateljstvima. Ne, ne... Nikoga vise necu da zovem, ni usmeno, ni pismeno, ni telefonom.
Cekati, mirovati, pomalo raditi, i to je sve.
Da sam ja imao iole dobrog prijatelja, mozda danas ne bih morao ni da lezim ovdje.
Ali, sta mogu - ponekad mi se cini da se covjek moze osloniti na prijatelje, pa se zanesem, vjerujem, nadam, a ove nedjelje i cetvrtci udaraju po ocima kao samar.
Dosta vise iluzija, Vitomire! ".

I ja volim Jovana Ducica. Pa, evo jedne njegove pjesme:

POVRATAK

Kad moj prah, Tvorce, mirno predje
U grumen gline uzezene,
Tad nece vise biti medje
Izmedju tebe i izmedj mene.

Kad svrshi ropstvo dva nacela
Duha i tela, zla i dobra,
Pashce tad uza svih pocela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajuci bezoblican,
Na povratku svom starom putu-
Tebi cu biti opet slican,
I prvom danu i minutu.

Nosec u shaci pregrsht sunca,
U zenicama neba komad,
Sici ce najzad sa vrhunca
Taj astralni i vecni nomad!

Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grancica mirte zanjihana
Ne ostavivsi nigde traga.

SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
sto sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

--O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,





i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad !

ODLAZAK (Tinova,naravno)

U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

A,tek iskonski Dis...



PIJANSTVO





Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto

U graji, bez druga, sam, kraj pune case,

Zaboravim zemlju, zaboravim mesto

Na kome se jadi i poroci zbrase.



Ne marim da pijem.Al` kad pridje tako

Svet mojih radosti, umoran, i moli

Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o

Ja se svemu smejem pa me sve i boli.



I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,

Ceo jedan zivot, i njime se krece,

Uzvik ga prolama..”Nece biti bolje,

Nikad, nikad bolje, nikad biti nece”.





I ja zalim sebe.Meni nije dano

Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,

Oci plave,tople kao leto rano,

Zivot u svetlosti bez mraka i studi.



I zeleci da se zaklonim od srama

Pijem, i zazelim da sam pijan dovek,

Tad ne vidim porok, drustvo gde je cama,

Tad ne vidim ni stid sto sam i ja covek.

Devojke, divne ste. Kako je lepo sve ovo pročitati... Svi pesnici su sjajni, najbolji, ali ... Dučić!!!!

" Poljubac? Šta je to u samoj tvari?
..... Način da se duša malo kusne a srce udahne vrhovima usne!"

Dučić, Rakic, Dis V.Ilić......ma ,mnogo je dobrih !
Jesenjin i Majakovski su pesnici moje mladosti!

Federico Garcia Lorca.

Rabindranat Tagore

Moje srce, ptica divljine, naslo je nebo
u tvojim ocima...
One su kolijevke jutra,
one su carstvo zvijezda...
Moje su pjesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njegovo osamno bespuce...
Pusti me samo da dijelim njegove oblake,
da sirim krila u sjaju njegovog sunca...

Dok su me šibala neka "traženja", ili romantična raspoloženja, zavolela sam Nerudu. Poduža je lista onih čiji su me stihovi podržavali u tom "štimu". Ali kako idem starija, sve više sam sklona poetici Duška Trifunovića, Brehta, Bukovskog...
Evo jedna trezvena pesma, Bukovski...

Otkud ja u imeniku ?

muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

ponekad sam pisac, kažem,
najčešće ništa ne radim.

čujte, pitaju, sviđa mi se to
što pišete - imate li nešto protiv
da dođem sa destak piva?

možete ih doneti, kažem,
pod uslovom da vi ne ulazite...

kada me pozovu žene, ja kažem:
o, da - pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

glupo se osećam što vas zovem,
kažu, i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

neće vam smetati?

i one stižu
zgodne žene
uzornog uma, tela i oka.

često ne bude seksa
ali navikao sam na to
jer dobro je
jako je dobro samo ih gledati -
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.

za čoveka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku
sve dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosečan muškarac.

naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pesme
ali inspiracija je tu.

OBLAK

U predvecerje, iznenada,
ni od kog iz dubine gledan,
pojavio se iznad grada
oblak jedan.

Vjetar visine ga je njiho,
i on je stao da se zari,
al oči sviju ljudi bjehu
uprte u zemne stvari.

I svak je išo svojim putem:
za vlašcu, zlatom il za hljebom,
a on -krvareći ljepotu-
svojim nebom.

I plovio je sve to više,
ko da se kani dić do Boga;
vjetar visine ga je njiho,
vjetar visine raznio ga.

Dobriša Cesarić

MOZDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlja treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za budjenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san
.I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il` te oči da su dusa moja van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.


Da me vide dodju oči,i ja vidim tad
I te oči ,i tu ljubav ,i taj put sreće;
Njene oči , i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide dodju oči,i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu , i njen ne znam glas;
Ne znam mesto gde živi ili počiva
Ne znam zašto Nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu , i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari ,iluzija, izvan života
I s njom spava ,nevidjena ,njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković Dis


Za mene, Dis je najbolji pesnik Moderne ,a mozda i svh vremena, koji je ziveo na ovim prostorima.Živeo zivot pesnika i boema i tragično završio....Njegov pesimizam je proizvod tragične kosmogeneze samog pesnika i njegove tragične sudbine.Simbolizam u njegovim stihovima dobija posebno i jedinstveno značenje!

Maculi,hvala za pesmu svih vremena.
Takodje bih navela jos i Ducica,Rakica,Prevera...

Sarl Bodler : " Opijajte se "

" Treba uvijek biti pijan.Sve je tu:to je jedino pitanje.Da ne bi ste
osjecali
strasno breme Vremena koje vam slama pleca i povija vas prema zemlji,
treba da se opijate bez predaha.
A cime?Vinom,poezijom ili vrlinom,kako vam volja.Ali opijajte se.
Pa ako se katkad , na stepenistu kakve palate,na zelenoj travi u nekom
jarku,u sumornoj samoci svoje sobe probudite,kad je pijanstvo vec
popustilo ili nestalo,zapitajte vjetar,talas,zvijezdu,pticu,casovnik,sve sto
juri,sve sto kruzi,sve sto huci,sve sto pjeva,sve sto govori,zapitajte koji je
cas;i vjetar,talas,zvijezda,ptica,casovnik,odgovorice vam: " Cas je da se
opijate!Da ne bi ste bili mucenicko roblje Vremena , opijajte se;opijajte se bez prestanka! Vinom,poezijom ili vrlinom,kako vam volja".

* * *

Evo jos jedne pjesme u prozi od " ukletog pjesnika "S.Bodlera :


Stranac

" Koga najvise volis,zagonetni covjece , reci ? - oca , majku , sestru ili brata?
- Nemam ni oca , ni majke , ni sestre , ni brata.

- Prijatelje?

- Sluzite se rijecju cije mi je znacenje do danas ostalo nepoznato.

- Otadzbinu?

- Ne znam na kojoj je ona geografskoj sirini.

- Ljepotu?

- Volio bih je , da je boginja i besmrtnica.

- Zlato ?

- Mrzim ga kao vi Boga.

- Eh! pa sta volis ,neobicni strance?

- Volim oblake...oblake sto promicu...onamo...onamo...oblake cudesne!"

E,sjetih se divnog Branka Radicevica i prelijepih Sremskih Karlovaca...
Samo jednom sam na tren vidjela Sremske Karlovce i zavoljela ih "ludo",
kao Branko Radicevic.Voljela bih da dozivim tu berbu grozdja,da zagrlim vinograde,da pomilujem Frusku Goru,da osjetim Brankovu suzu...


Đački rastanak

. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . .
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče...
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci čili podvikuju;
"Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!
*

Divno Kjaro! Šteta sto je Branko tako mlad umro...Naš prvi romantičar!