pisete li dnevnik...zapisujete li svoje misli...?

ja kad sam ljuta a nemam nekoga da se povjerim,onda pisem,
ali tu bude svasta,pa sljedeci put pocupam

Nije ni to lose. Sluzi svrsi, jer se ispraznis!

ja sam pisala dok se nisam udala,sada vise ne

Pisala sam kao devojcica i devojka sada vise ne...ponekad zapisem na papiricu neku novu misao koja mi proleti kroz glavu...

Jesam jedno vreme,ali sam prestala.

Kao devojka sam zapisivala neka svoj osećanja i misli, ali nikad nije bilo dugotrajno, nego kad se nađem u nekoj depresiji.
Ne pamtim kada sam poslednji put nešto zapisivala.
Sada i kad sam raspoložena i kad sam tužna dođem ovde da se vama izjadam

do pre dve godine stalno sam piskarala nesto u dnevniku, od osecanja, trenutnog raspolozenja pa do dnevnih desavanja...obozavala sam to i to je bio moj beg od stvarnosti. Kada god bih osetila tugu ili depresiju, ja sam pisala i to bi me uvek malo oraspolozilo. Vise ne pisem, nemam ni vremena a i ne osecam vise toliku potrebu...niko mi nikad nije citao dnevnik, i ne daj Boze da jeste, jer bi bilo svasta to nikako ne bih dozvolila....cuvala sam ga ko zmija noge

Pisem knjigu

Ne,dobre stvari se lako pamte,ako te voljeni obasipa ljubavlju i paznjom...a sve ostalo nije bitno.

Ja sam konacno resila da ne pisem vise dnevnik. Sve koje sam imala od ranije sam bacila, a poslednji, koji je jos uvijek bio nedovrsen sam pocepala.
Razlog je jednostavan: moj surpug je po Bog zna koji put, uzeo da cita moj dnevnik...Kad sam usla u sobu i tako ga zatekla razbesnela sam se,jer je tu imalo i stvari koje sam pisaala kad sam bila besna, povredjena ili iznervirana a za koje ne mislim inace tako...

Nakon sto ga je moj suprug celog procitao iscepala sam svaku stranicu na komadice i zarekal se da NIKADA vise necu pisati dnevnik...

I ako mi to puuuuuuno nedostaje...

Ja volim da uvek nesto piskaram,pa uporedjujem napr.ovu godinu sa proslom,sta mi se desavalo i t.d.medjutim prosla sam slicno kao Holi.moj muz je jednom nasao i procitao nesto sto nije trebalo.Ja sam bila jako povredjena,jer je dnevnik nesto licno i to ne bi trebalo da cita niko drugi.Tada sam ga pocepala i vise ne pisem,mada mi je jako zao.

NE,dobre stvari pamtim,a lose,gledam da zaboravim

Savet jedan devojke:
predjite na pisanje neke vrste dnevnika na netu u vidu blogova, to je veoma dobro resenje da sve sto mislite, osecate i zelite napisete na netu pod sifrom i da apsolutno niko ne moze da procita samo vi. Postoji i opcija da kada kreirate blog, nekim ljudima dozvolite da citaju neke stvari a neke ne, kako god odlucite.
evo link
http://www.mojblog.rs/default1.aspx

takodje sam bila u situaciji da mi jedan bivsi decko (sa kojim sam imala najduzu vezu od 2,5 godine) cita dnevnike. Kad se samo setim... Majko mila koliko je tu bilo prepiranja...
To sam resila tako sto sam taj dnevnik proglasila zajednickim i rekla mu da upisuje i on sta god zeli, misleci da ce tako videti koliko mi je stalo do njega blablablabla
No, tada sam bila mala, bese to pre 4-5 godina

Kreirajte i vi lepo blog, u netu je spas
jos jedna vazna stvar: nece se izgubiti ako vam prsne racunar, to mi se isto desilo, sve sto sam kucala u svom racunaru se izgubilo, na netu kad pisete, nema gde da se izgubi

nije isto kad citas u rukopisu i kucani tekst...Dnevnik nikad ne bih mogla da vodim na kompjuteruu...Draz dnevnika je u tom pisanju, rukopisu, i tu se oseca trenutno stanje i osecanja..Bar ja tako mislim

Tacno tako,pisanjem mozes da preneses osecanja na papir a kucanjem na kompjuteru,ne znam bas,nekako nema svoj pecat

Pisala sam dnevnik ali ne bas svaki dan nego sam kad se nešto značajno desi. Slažem se da je bolje pisati, rukom zabiljeziti misli ali ima i elekronski nacin prednosti, ne moze se izgubiti, ne moze ga niko procitati naravno ako ste stavili pasword i manje vremena oduzima jer je lakse otkucati nego napisati. Ne strahujem da neko pročita. Vodjenjem dnevnika natjeramo sebe da razmislimo dublje o tome sto nam se dešava, napišemo konkretno problem i samim pisanjem pomognemo sebi da rješimo problem jasnim definiranjem istog.Danas sam ponovo počela jer postoje stvari koje hoćemo zadržati samo za sebe a ipak imamo potrebu da kazemo.

Cuvam sve svoje dnevnike, jos od osnovne skole. Ali, vise ih ne prelistavam. Sada bih se verovatno smejala ili posramila zbog necega, ali to sam bila ja...
Poslednje 3 godine nisam pisala... Ali, sada to opet radim. Ne redovno... Jednostavno belezim neke misli ili dogadjje... Nekada mi je dovoljno da napisem svega rec ili dve, ali to je to... meni znaci...

Ne pisem dnevnik, nesto mi ne da da svoje misli zapisujem tu, valjda strah da ce neko nekad pronaci i procitati ga...nije lose pisati cak sta vise, mozda cu poceti mozda ne bitno da dobre stvari pamtim i bez dnevnika a lose zaboravljam

...cuvam vec godinu dana jednu lepu svesku i svaki dan planiram da pocnem dnevnik,al' nesto mi se ne da...A,pisala sam nekad...i tako je lepo citati sebe...pocecu opet,obecavam!

pre nekoliko godina sam pisala dnevnik ali sad mi je to smesno..Volim da pisem stihove i price to mi lakse ide---