Neimastina

Slazem se sa vama u potpunosti.
Na svetu ima dovoljno za covekove potrebe,ali ne i za njegove pohlepe,na zalost:

Citam sve ove postove pa tako procitah gde je neko napisao "zasto lisiti deteta ekskurzije...' i tako slicni komentari....naravno da nije sramota raditi,pa koji god da je posao u pitanju,ali u danasnje vreme mislim da je jako tesko sve obezbediti detetu sto pozeli....madame je lepo napisala da treba biti skroman,anaana je po meni dala najbolju konstataciju....jedno su potebe,a drugo su pohlepe.Ne kazem da je pohlepa da dete ide na ekskurziju(ala sam se uhvatila samo ekskurzije...),ali mislim da mnogo toga zavisi od samog vaspitanja u kuci i karaktera deteta....Mogu govoriti samo u svoje ime....nikada nisam isla na sve ekskurzije jer nismo imali mogucnosti za to,nisam nosila nike patike,nisam izlazila uvece cesto,nisam isla na more....ne zato sto moji nisu hteli da rade vec iz razloga sto nisu imali odgovarajuce zarade za svoj trud i rad,a bio je(a i sad je) preveliki....naravno da osudjujem neradnike i ljude koji sede kuci i samo kukaju i krive druge za svoj nerad i nemastinu,ali cinjenica je da vecina zivi u nemastini,vecoj ili manjoj,sve jedno je.Imam tetku koja svaki dan cisti po kucama(to je neko pomenuo ovde)ali ne moze da zaradi toliko da bi pomogla svojoj cerki ili joj obezbedila nesto vise....jednostavno se ne ceni vise posao kao sto bi trebalo.

Slazem se Sanja.... Ja sam odrastala kao podstanar u kuci punoj budji i bubashvaba do svoje 6 godine..Vaspitavana sam tako da treba da budem skromna i da se radujem malim stvarima... Kad smo preshli u stan,svi smo bili srecni jer ako nishta drugo nismo morali da lozimo ugalj,imali smo centralno grejanje..I dan danas sam u tom stanu,to sada spada u elitni kraj u Beogradu.. Do pre godinu dana u tom stanu bio je nameshtaj koji je bio strar preko 20 godina,josh od onda kada smo bili podstanari... Tek skoro,uspela sam da skupim neshto para i da ga renoviram..Nisam ishla na more,nisam kupovala krpe i markirane patike,ali sam sredila stan..Sada skupljam pare za letovanje...Jedno po jedno..U shkoli nisam ishla na sve ekskurzije,ali ne zato shto moji nisu hteli da mi daju,vec zato shto sama nisam htela da idem jer sam znala da cemo te pare iskoristiti za neshto shto je svima preche..Mada,njima sam rekla da mi se ne ide..Ja znam da bi oni jeli "leb i mast" ako treba i radili ko crnci zbog mene,ali ja to nisam zelela..Jer,shto Sanja kaze,posao nije placen onoliko koliko bi trebalo,obzirom na to koliko neki ljudi crnche... Sada imam svoju agenciju,radim sa puzem,zadovoljni smo..
Ne mozemo bash da se razbacujemo,ali kazem,imamo dovoljno da bi bili zadovoljni i srecni..Naravno,koliko god chovek da ima,uvek mu treba josh,ali treba ceniti to shto imate sada,jer,nikad se ne zna...
Rekla sam-daj Boze da ceo zivot imam koliko imam sada ni manje ni vishe i bicu srecna... Mozda necu moci da idem na more svake godine,ali ono shto sada troshim na sebe moci cu da dam svojoj deci i da im obezbedim koliko tolko normalan i srecan zivot...