Usvajanje

Koliko puta ste čitali u štampi ili gledali na televiziji o napuštenoj deci, ostavljenoj po bolnicama, neželjenoj od strane majki koje nisu ni planirale trudnoću...Odbacili su ih i očevi, ako su i znali za njihovo rodjenje, odbacila ih je i rodbina , bake , dede kao sramotu, neželjeni balast ...Odrastaju u prihvatilištima , željni ljubavi i roditeljske pažnje, prižaju ručice ka svakom prolazniku, medicinskoj sestri koja se brine o njima ili sede u uglu krevetića, njihajući se sami se u ritmu nikad doživljenog majčinog ljuljanja.

Suprug i ja imamo dve ćerke koje polako odrastaju i osamostaljuj se.Često pričamo o tome kako bi bilo lepo usvojiti jedno napušteno dete i pružiti mu ljubav i dom.I naša deca na to gledaju s odobravanjem.Jedan razgovor sa mojom prijateljicom, lekarkom, me je malo zbunio.Rekla mi je da treba da razmislim kakvi su to roditelji koji ostavljaju svoju decu i da razmišljam o tome kakvi su to geni koje bih ja odgajala u svojoj kući pored svoje zdrave, pametne dece.Da razmišljam o genskim predizpozicijama, o naslednim bolestima o kojima ništa ne znam prilikom usvajanja kao i o tome da se uvek može pojaviti majka i iskomplikovati mi život.Nakon toga sam se zbunila i shvatila da sam možda i idealizovala usvajanje( iako ni to nismo konačno dogovorili suprug i ja) i da nisam ni svesna koliko sve može da se iskomplikuje radeći nešto duboko humano!

Šta mislite o usvajanju dece?
Da li biste to ikad učinili?
Da li poznajete nekog ko je usvojio dete i kakva su mu iskustva?

Moja porodica je spoznzorska porodica.Sta to znaci?To znaci da imamo dvoje dece koje direktno sponzorisemo kroz skolovanje, recimo na nekoj bazi hraniteljstva, a prema finansijama koje imamo.To se radi jako drugo.Moja Cukunbaka, Prabaka,Baka su bile clanice Kola Srpskih sestara, a posle Drugog svetskog rata , ostalo se u tematici, samo vezano za komunizam.Kroz moju porodicu sedam kolena unazad, proslo je 86-oro dece.
Od svoje devetnaeset godine do sada, pomogao sam Milanu iz Zemuna ( tada 8, sada 14 godina ), Neveni i Djordju iz Merosine ( 2 i 4 god ), kraj Prokuplja, Danilu i Marini iz Podgorice ( 6 i 8 god ), a trenutno imam Stefana ( 3 godine ).
Uglavnom su to deca bez roditelja ili deca sa roditeljima koji imaju veoma mala primanja.
Ono sto napominjem, da ovo nije promocija i nisam pisao da bih se hvalio.Medjuti, cinjenica je da se toj deci pomaze.Obzirom da ja nemam milione, ni moja porodica, svaka pomoc ( , patike, odeca, obuca kompjuter ( recimo nisam kupovao Milanu sam poklonio stari ), knjige kada se za to dodje momenat ), makar i minimalna je uvek dobro dosla.
Naravno, zarekao sam se, kada za to doje momenat da cu usvojiti barem dvoje dece, ako je to moguce.

Pa direktno sponzorstvo i je najbolji oblik pomoci i jako je prisutno u inostranstvu. Ljudi nekako ne veruju u razne organizacije, pa bio to Crveni krst, Unicef ili bilo koja druga organizacija koja se bavi time. Nekako im je bezveze davati novac ili kupovati novogodisnje cestitke jer ne znaju kamo direktno ide taj novac, a po drugoj strani te iste organizacije imaju masu zaposlenih ljudi koji okrecu taj novac. Dakle i oni su placeni, u nekom smislu, novcem koji je uplacen za pomoc potrebnima...
A usvajanje je prisutno u primeru da parovi ne mogu imati svoje dece. Sam cin usvajanja nije jednostavan i dete ne moze usvojiti svaki par. Sluzbe koje se time bave imaju jako visoke kriterije i sve skupa traje dosta dugo.

Ja to sponzorstvo ostvarujem na tihi način tako što siromašnoj deci iz škole odnesem stvari, knjige ,sitnice ....i saradjujem s lokalnim Crvenim krstom oko prikupljanja pomoći.Mnogo je humanih ljudi koji pomažu.Mnogo je dece koja žive u porodicama koje nemaju ni elementarne uslove za život ili su alkoholičari ,bolesni, stari....Skupljali smo novac i da pošaljemo decu( koja nikad nisu otišla negde van grada) na zimovanje.Ali mislim da treba razmisliti i o usvajanju napuštene dece koja odrastaju bez ljubavi i toplog roditeljskog doma! I to ne samo da ih usvajaju parovi koji ne mogu da imaju svoju decu Zašto to ne bi učinili i parovi koji već imaju decu koja su odrasla? Ništa lepšeg nema nego pružiti utočište nekom kome je to neophodno da bi se razvio u zdravo , voljeno ljudsko biće!!!

Citat:

Ko se odluči na usvajanje morao bi se pri tom postaviti upravo kao prema svom rođenom detetu, što znači da bi ga voleo i bio uz njega bez obzira na sve. Dešava se da su ljudi svojom decom nezadovoljni do krajnjih granica, i mogu kriviti samo sopstvene gene. Odrastanje u jednoj zdravoj sredini može znatno doprineti da se neke loše predispozicije umanje ili eliminišu. Tu nema napred - nazad, kad se jednom par odluči da nekog prihvati, mora to učiniti potpuno svesno, uzimajući u obzir sve rizike. Znam devojčicu koja je usvojena kad je imala 3 godine, a sad završava osnovnu. Koliko mogu da procenim, srećna je i ona, a i njeni novi roditelji.
Bila sam sredinom 90-tih u banjalučkom domu za napuštenu decu, i tamo ugledala jednog plavookog anđela koga je majka ostavila i sa mlađim detetom otišla u inostranstvo. Srce mi se slomilo. Godinama sam mu slala paketiće kad god sam bila u prilici. Ne verujem ni da je znao ko mu ih baš šalje, jer bila sam samo jedna teta iz neke delegacije koja ga je pomazila. Nisam ni htela da mu pišem puno o sebi, volela sam da u svojoj glavici stvara sliku kakvu želi, da negde postoji neko kome je on važan. Poslednji paket mi se vratio sa napomenom da on više nije u Domu. Nadam se da je negde voljen i srećan.

"Usvojeno dete ne raste u maminom stomaku, vec u maminom srcu."
Moja prijateljica je usvojila jednog slatkog decaka koga voli najvise na svetu pa kroz njeno iskustvo znam da proces usvajanja nije samo dug i komplikovan, vec moze biti i bolan i neprijatan i tezak. Lepo je nekome podariti ljubav i neznost i porodicnu toplinu, ali je za to potrebno mnogo snage, volje, strpljenja...

Citat:
Lepo rečeno!
Mislim da kad bi otišla u neko sirotište da bih kući dovela bar četvoro klinaca!Kad bi to tako moglo... Uvek se rastužim kad gledam neku emisiju na tv o napuštenoj deci!
Pročitala sam negde da se u inostranstvu veoma lako parovi odlučuju da usvoje dete s posebnim potrebama(nekim hendikepom) ,dok to kod nas nije slučaj.Vrlo retko će par iz Srbije usvojiti bolesno,ili dete sa telesnim oštećenjem, Daunovim sindromom...Na zapadu to rade jer( po jednom izvoru), takvo dete zauvek ostaje u porodici usvojitelja i ne napušta svoje nove roditelje ženidbom, udajom, odlaskom na školovanje...Da li su takvi usvojitelji humaniji ili sebičniji ?

Citat:

Mozda ce neko reci da se to podrazumeva, ali ja bi ovo malo dopunio:

Usvojeno dete ne raste u maminom stomaku, vec u maminom i tatinom srcu.

Apslolutno se slazem sa ovom dopunom. Isto vazi i za biolosku decu, cak i kad su roditelji razvedeni. Ima tu nekih drustvenih nepravdi, ali to je druga tema...

Mi ponekad zaboravljamo da i očevi vole decu , bilo ona rodjena ili usvojena , isto kao i mame.Čini nam se , da su više deo našeg tela nego njihovog. A nisu. Možda smo malo sebične. Malo... Izvinjavam se u ime svih mama vama očevima i budućim tatama.

uvek se rasplacem kad gledam neke emisije i dokumentarce iz domova za nezbrinutu decu,jako mi ih je zao i ne mogu da shvatim kako neko moze napustiti rodjeno dete?Iako cekamo drugo dete ja bih jako volela da usvojim jednodete,to je neka moja zelja,da jednom detetu pruzim ljubav i dom.

Leki to je jako fino od tebe, jednom sam bila u djecijem domu Bjelave jer sam radila neki projekat vezano za napustenu djecu i posjetila sam ih, poslije toga nisam mogla doci sebi danima, toliko sam se raznjezila i poželjela da ih sve usvojim. Čeznu za ljubavlju, dodju pa sjednu ti u krilo pa te pomiluju po kosi...ma jooj.

Nikada ne mogu oprostiti roditeljima koji napuste svoju decu !!! Razlog za to ne moze postojati ,a i ta malena neduzna bica nisu kriva za to ! Mnogo mi ih je zao !!! Da je to tako lako sigurno bih usvojila neko detence.

trenutno ne poznajem nikoga ko je usvojio dete,ali znam nekoliko hraniteljskih porodica.pre par dana sam upoznala bracni par koji nemaju dece,ali su nedavno uzeli decaka iz doma.podizu ga i vaspitavaju.Nije im lako a takodje ni tom decaku.Zapanjila me cinjenica da je majka tog decaka rodila 9 dece a nijedno ne zivi sa njom.Ovaj decak je najstariji od svih i on je najduze bio sa majkom.Ima 14 god. i prosao je mnogo loseg sa majkom,ali je ipak vezan za nju i jako mu je palo tesko sto ga je socijalna sluzba odvojila od majke.jer smatraju da nije podobna za podizanje dece.Uzasava me cinjenica kada pomislim da nemaju decu neki koji bi bili tako dobri roditelji,jednostavno Bog im nije dao tu radost.

u srednjoj skoli sam imala drugaricu koja je zavrsila u domu iz katastrofalnih razloga, postale smo bliske i posecivala sam je u domu. upoznala sam mnogo dece koja su ostavljena ili su imala lose detinjstvo i iz raznih razloga zavrsila tu. to je strasno... moj ujak je ozenio devojku iz doma koja je ostaljena kao beba sa dvadeset je nasla majku koja ima drugu porodicu, ima brata i sada se vidja sa tom zenom koja je ostavila, zivela je u hraniteljskoj porodici koja cuva decu zbog novca i sa 18 ih pusta da se sami snalaze, upoznala mog ujaka i udala se sa 18, sesnest godina nisu mogli da dobiju dete, otisli na vestacku i sada cekaju bebu za koji mesec dobicu brata... a ta majka ja ne mogu to da razumem a tek da oprostim... strasno je to sto deca koja odrastu u domu zeljna su svega, neumeju da pokazu ljubav, sve drze u sebi... verovatno zbog straha da ponovo ne budu odbacena.

Sve je to strasno, ali ponekad mislim da im je mozda bolje u domu nego sa roditeljima. Kad svako ima decu i ko treba i ko ne treba! Komsije u mom selu ne trebaju da imaju decu i verujem da bi ta deca bila srecnija da su u domu! Odu kod bake na par dana i nece da se vrate kuci i nije ni cudo!
Otac nije bas normalan, po ceo dan se dere ne njih, zenu je tukao, sad valjda vise ne, moze da pojede za 10oro a deci i zeni sta ostane. Ona je jadna i ne sme ni da mu se suprotstavi! Kuca im je prljava, puna vlage, budji... Ma strasno!
Verujem da bi deci bilo bolje u Decijem selu u Sr Kamenici. Imaju sve, nista im ne fali osim roditelja, ali opet kazem nekima je i bez roditelja bolje!

U pravu si bikela,nekad je stvarno greota sto Bog nekome da decu,a onome kome bi trebalo , taj ih ne moze imati

Price te dece su ,mozda je za neke i bolje sto su u domu,bar im je toplo i sigurno....

Definitivno bi se odlucila za usvajanje dece,ukoliko ne bi mogla da imam svoju

moja komšinica je pre tri godine usvojila devojčicu ( koja je tada imal dve i po) koju je majka još u porodilištu ostavila
To je jedna tooooolikoooo dobra devojčica i slatka i zaista je usrećila svoje usvojitelje.
Oni su se takođe uz nju promenili na bolje!

Ima svoju decu pa ne razmišljam o usvajanju, ali da ne mogu da ih imam vorovatno bi ih usvojila.

Citat:
Skoro sam razmisljala sta bih radila da nemam decu... I shvatam da ih ne bih usvojila bas iz gore navedenih razloga, i treba znati kada detu treba reci da je usvojeno i sta ako se pojavi bioloska majka.......
Hraniteljska porodica je nesto drugo. To mi se svidja kao ideja, ali ono sto mi se ne svidja u ovoj zemlji svako moze da bude hranitelj.
Ljudima nije humanost na prvom mestu - da pomognu deci i da im pruze ljubav i sigurnost vec novac. Verujte mi svasta sam videla u zadnjih god. dana.
Jedan hranitelj je usvojio 4 dece pre par meseci juce su zadnji deckic vracen u dom... Zao mi je te dece i zelim da nacu dobru i porodicu sa puno ljubavi.