Koji je pravi trenutak za prekid braka?

Ljudi, dajte malo raznih misljenja i stavova.
Da li je bolje trpeti nevoljenog muza radi dece ili izaci iz braka po svaku cenu?
ako taj muz nije los covek, ali ljubavi prosto nema za njega, sta da uradi ta nesrecnica. Naravno ona je u ceoj prici 'negativac'...

Ne postoji univerzalan trenutak za prekid braka!To zena mora sama da oseti.

Prekid braka je mac sa dvije ostrice, u svakom slucaju i kako god okrenes djeca ispastaju. Pate ako je los brak, pate ako se takav los brak prekine. Nema bezbolnog resenja za njih, a moje misljenje je da su djeca uvijek ispred nase licne srece (bar dok su maloljetna) Mi smo ih donijeli na ovaj svijet i za njih smo odgovorni, na kraju krajeva za djecu se zivi. Tako da pametnog resenja tesko da ima

Ako su supruznici razumni neka se tako i rastanu. Bez drame, svadje, scena. Takodje ako se lepo dogovore oko vidjanja dece onda deca nece patiti. Bolje dobar razvod nego los brak.
U ovoj prici zena vise ne voli muza. Zar mislite da treba da glumi i trpi do kraja zivota? Da deca nece primetiti njenu nervozu i nezadovoljstvo?
Znaci ja sam ZA prekid braka.

Mi, žene, prolazimo kroz dane pomalo rastrzane obavezama, pomalo stegnute, jer nam se teško rasporediti na sve stvari kojima bi se trebalo posvetiti u potpunosti, pažnja nam je uglavnom usmerena na okolinu... To je neka osobitost ženskog roda da se trudimo da ugodimo svima oko nas, i tuđe zadovoljstvo je često dovoljno da se i same osetimo zadovoljnima. Zapinje ponekad taj točak... Neke stvari nas smore, neke počnu da se podrazumevaju... Zaličimo sebi na mehaničku spravicu od koje se očekuje da poput dobre vile ispunjava želje svima oko sebe. Nastojimo pri tom ne zaboraviti na sebe, pa toj spravici dodati pomalo elegancije, duha, makar na kašičicu ekscentričnosti...
Neću pominjati one najnesrećnije žene koje provedu život uz razne vrste psihičkog, pa čak i fizičkog maltretiranja. Podrazumeva se da je razvod u tim slučajevima bukvalno životni spas.
One manje srećne, nose u sebi i dozu gorčine jer u svojoj okolini ne prepoznaju plodove svog tog truda, shvate da su u mladosti možda ishitreno donele neku odluku, pa i tu o braku. Neke žene u brak uđu iz inercije kojoj je vodila duga veza, neke iz potrebe da se smire nakon burne mladosti, neke se udaju zato što su trudne... Nije redak slučaj da žene zbog braka odustanu od svakog daljeg usavršavanja, karijere...
One srećnije su u brak ušle zaljubljene od glave do pete, i držeći svog muža pod ruku zaputile su se u život pun nežnosti, ispunjen decom, i poslom koji vole. Ali onda, najednom- ups, slika srećne zajednice počinje da bledi, boje se razvodnjavaju, na slici sve više preovladava praznina... Muž je tu, pouzdan, dobar, bez bitnijih mana. U odnosu na druge- premija. Ali usamljenost nadrasta sve ostalo, potreba da se slobodnije zagrize u život pojavljuje se i u pari nad loncem sa pilećom supom koju spremamo za idilični nedeljni ručak. U čemu je stvar? Da li se to moglo izbeći?
One najsrećnije imaju muževe koji im i po hiljaditi put neponovljivo mogu reći da su neponovljive. Koji umeju prepoznati sliku u izmaglici nad loncem i preduzeti nešto neobično i lekovito za oboje. Koji znaju da žena nije mehanička spravica, da nisu to ni oni sami. Oni su budni u tom braku. I umeju izbaviti i svoju ženu od utapanja u mlakoj vodi svakodnevice.
Da li je to moguće? Da. Da li vredi tragati za takvom vezom dok smo živi? Da.
Osnova braka jeste ljubav, i kad je nema ljudi su usamljeni i nesrećni. Okolina ne može živeti naš život, ni znati šta je najbolje za nas. Odgovori su isključivo u nama.

Nisam znala da postoje pravi trenuci za napustanje braka Kao sto je vec Darstellerina napisala, ima slucajeva u kojima je brak totalna katastrofa. Brak u kome postoji nasilje, tortura nad zenom i djecom, takav je najbolje cim prije okoncati, ali postoje i brakovi u koje nije ulozeno dovoljno truda. Ljubav je ta koja obicno partnere dovede do zajednickog zivota ali na zalost ni ona nije vjecna. Treba dovoljno raditi na sebi i partneru da bi doslo do neke harmonije i obostrane tolerancije. Cini mi se da je sposobnost prilagodjavanja sljedeca faza ljubavi. Ne moraju nam se svaki puta tresti koljena kad je on u nasoj blizini, nekad ne cujemo travu kako raste ali znamo da uz sebe imamo osobu koja ce u svakom trenutku biti tu, kojoj cemo povjeriti nase trenutne brige, sa kojom cemo podjeliti i zadnji dim cigarete, zbog toga jer je upravo ta osoba bila nas licni izbor. Zbog toga ne znam kada je pravi trenutak za razvod. Postoji samo trenutak za nasu licnu predaju. Bacimo pusku u kukuruz i odemo.

Ako nije los covek - on se moze voleti , ali naravno prilicno drugacije. Vazno je da se ustanovi kako se dalje moze funkcionisati.Dovoljno je da zamislite : kako bi izgledalo da njega nema .E a zatim , korak po korak , steci ponovno samopouzdanje i osnaziti se .
Ja sam uvek za to da se brak ocuva ( osim sa nasilnikom ).

Mozda ga je bolje sklopiti kasnije pa ga onda manje vremena cuvamo kad ga vec moramo :grin: A od koga ga cuvamo? - to mi nije jasno...

Kad jednostavno ne mozemo vise biti zajedno, mislim da je to pravi trenutak...

@ DaRkDuDe, nije bas tako jednostavno .ljudi se plase promena , makar one bile i dobre. A brak je jos jedna navika .Mada je sve to komplikovano kada su u pitanju deca. Deca zele da im se roditelji vole .Od njih uce o sebi i o postupanju prema zivotu.

Citat:

Ok, ajmo mi malo u detajle da se lakse razumemo. :grin:
Prvo, deci se slatko fucka da li se mama i tata vole. Problem je u tome da deca misle da se roditelji ne vole zbog njih. Ergo? Ostavite deci deciji zivot pa makar se vi medjusobno streljali. Napravite to tada kada ste sami. Zvuci li okrutno? Neka. I zivot je okrutan! Da, okrutan, i tu si jedino u pravu. Deca od takvih roditelja nauce samo ono sto ne bi trebali da nauce. Mislim na takve roditelje, koji decu uzimaju za taoce zasto ostati u braku. Znaci, deca su im samo krinka za opstanak u bracnoj vezi! I sta sada? Bolje je otici svako svojim putem, nego siriti negativnu energiju na one koji stvarno nisu nista krivi.
I ko su sada ti ljudi koji se plase promena? Majka? Otac? Pa zasto se nisu radije plasili neozbiljno uci u brak? Ili im je mozda brak znacio samo (od komsiluka i rodbine) dozvoljen seks?
Sta kazes, Zlatna, da li deca takvih roditelja pravilno uce o sebi i o postupanju prema zivotu?
I brak da je navika? Hvala na takvoj navici!

Citat:

Da li onda od njih uce i da glume da se vole iako je ljubav prestala?

Dok se mi tu mucimo i smisljamo razloge za prekid ili nastavak bracne idile, njemacka politicarka Gabriele Pauli smislila je jednostavno i prakticno rjesenje. Malo ekstremna u svojim postupcima, dva puta razvedena politicarka predlaze da se novi brakovi sklope za dobu od sedam godina. Nakon tog roka supruznici ce odluciti da li ce brak produziti ili ne. Ne znam samo odakle joj ta sedmica, da li je i ta brojka povezana bajkama i vjerovanju da je sedmica i u real life, sretan broj

Čitala sam da je sedma i četrnaesta godina braka najkritičnija i da se u tim godinama ljudi najvise i razvode.Ako one srećno prodju-onda je valjda sve u redu s vašim brakom.Ili se dobro podnosite...

Ma svaka godina moze biti kriticna ako se polovine ne potrude! Mislim, treba raditi na svakoj vezi... Ne mozete se vencati i opustiti se i ocekivati kako ce sve biti ok samo zato sto ste sad zajedno. Za srecu je potrebno malo vise! Mnogo vise! Takodje mislim da moraju obe strane da se trude. Neke starije "iskusne" zene koje su u srecnim brakovima, valjda samo zato sto su u njima, su mi delile savete tipa moras da se trudis oko muza, da ga zavodis, da se doteras... Drage gospodje to je u redu samo ako on ne pusti pivski stomak, uvek je okupan i namirisan, zavodi i on mene, je li?
Ne znam, i nije sve samo fizika, bitna je i hemija. A da nije bilo hemije ne biste se ni vencavali? Ne racunajuci situacije kad se neko dobro trudio i ostao trudan!
Brak je i institucija, ali i igra, moze da bude i razonoda i terapija, nekom i muka i pakao.
Opet, imate situacije kada se trudite oboje , ali ne ide... Jednostavno desi se nesto sto mozda i ne moze da se objasni. Neko se promeni, ili se oboje promene, neko se zaljubi u treceg...
I tu je postenije otici nego zavaravati sebe i drugu stranu. Po meni ako ste nekog voleli, a vise ne bolje posteno priznajte i idite dalje. Ne moze se nikom obecati vecna ljubav, ali da cete biti fer to mozete obecati!!!
A i za decu mislim da je to bolje!
Ja sam dete razvedenih roditelja, srecno razvedenih. Civilizovanih ljudi koji su posle razvoda ostali u sjajnim odnosima, ne samo zbog mene! Jednostavo, ukapirali su da zajedno ne mogu iz njima znanih razloga i razveli se. I iskreno ja sam imala srecnije detinjstvo u odnosu na decu iz "srecnih brakova" ili brakova. Imala sam oba roditelja rasterecena od losih emocija i odnosa, koja su mogla da mi se posvete na pravi nacin, ali isto tako i da fenomenalno komuniciraju medjusobno. Takodje svako od njih imao je emotivnu vezu koja mu je odgovarala i u kojoj su bili ispunjeni. Cak su se druzili medjusobno sa svojim parovima! (Pisem u proslom vremenu jer mi je tata umro, kao i njegova supruga).
E sad jedino sto mi nikada nije bilo jasno su situacije kada su oboje ocajni sto se rastaju a ipak se rastaju!?! Ne mogu s tobom ne mogu bez tebe! To mora da je uzasno, mislim, ne razumem...

Sedam je svakako presudna. A sta bi rekli na 3x7, dakle posle 21 godine zajednickog zivota?
U svetu je sve vise slucajeva, narocito u razvijenim zemljama, da se dugogodisnji bracni partneri rastave posle dvadeset i vise godina. I to parovi koji su bili za uzor drugima kako mora izgledati cvrsta bracna veza. Tajna je u tome da su sada njihova deca punoletna, zaposlena i finansijski zbrinuta. Sada je dosao red na brizne roditelje da jos malo zazive na svoj nacin i kako oni zele. Prekid bracne veze im dodje kao prilika za razne hobije i sve ostalo za sto u bracnoj vezi nisu imali vremena ili razumevanja.
Zanimljivo 8-)

Bolje dobar razvod nego los brak, naravno da je za djecu jako tesko, ali da djete gleda patnju i stvara sebi ko zna kakvu sliku o ljudima koji bi trebalo da se vole... ne ako te matletira na razne nacine i nema postovanja, povjerenja. Razvod u svakom slucaju.

Ja cu se nadovezati na tamariskinu recenicu, kako je dete srecno razvedenih roditelja koji su se civilizovano razveli. Malo sam razmisljala o ovome, koliko je to moguce u vecini brakova.
mozda je moguce kod ljudi koji su usli u brak sa jednako velikim koferom i koji nisu bili na bilo koji nacin zavisni jedan od drugog. Ljudi koji nisu izgubili razvodom nista.
Medutim, u situaciji gde jedan pruza vise( a uvek ce jedan misliti da je pruzao vise), a drugi manje(ljubavi, novca, vreme ili bilo sta), uvek je razvod takvog braka nocna mora. Uvek izadu na povrsinu, prljav ves i kojekakve nebitne sitnice, pa svadje oko podele imovine i starateljstvo za decu. Sve je to traumaticno. A sujeta je ta sto ne dozvoljava civilizovan razvod.
I sto ste se sve uhvatile za fizicko maltretiranje u braku kao razlog za razvod. Sta ako se medusobna ljubav istrosi, sta ako se supruznik vise ne gleda istim pogledom, sta ako se potencira problem koji je ranije smatran da se moze prevazici ili da cese vremenom resiti ili sl?
Ajde da vas vidim sad, kako razmisljate o razvodu, kad nemate neoprostiv razlog za to ?

-----------------------------

Inace to sa sedmicom nije lose, verovatno proizlazi iz neke statistike, da se kuca kuci za tih sedam godina, podizu se deca do fizicke samostalnosti-polazka u skolu, u tim ce godinama i veciti student(supruznik) zavrsiti fakultet i naci posao.
14 godina bi verovatno bio period kad stari roditelji pocnu oboljevati i kad se javljaju i pubertetski problemi kod dece, pa se pojave i emotivne krize.
Ko ce ga znati, a ja bila uverena da je sedmica srecan broj-kako kome

I sto ste se sve uhvatile za fizicko maltretiranje u braku kao razlog za razvod. Sta ako se medusobna ljubav istrosi, sta ako se supruznik vise ne gleda istim pogledom, sta ako se potencira problem koji je ranije smatran da se moze prevazici ili da cese vremenom resit.


pa desilo se i to i nedaj boze da ima jos takvih slucajeva ...

Moji prijatelji su imali baš takav slučaj! Nekako smo u isto vreme stupili u brak kad i oni. Njihov brak je bio svima uzor savršenstva. Druzili smo se intezivno godinama. Odjednom, samo su nam rekli da se razvode. Bili smo šokirani, zatečeni. Ljubav se istrošila i nestala....
Zanimljivo je to da smo ostali i s njom i s njim veoma bliski i da se i dalje druzimo ali se oni ne susreću kod nas...

Od mojih skolskih drugara, pricam o srednjoj skoli, vise od polovine njih je rastavljeno. Ima svakakvih razloga, i nije uvek u pitanju prevara, svadjanje, ljubomora ili cak fizicko/psihicko maltretiranje. Jednostavno su ustanovili da vise nemaju sta pricati sa partnerom, da su se ispraznili. Zbog toga toliko cesto i tvrdim da je za brak potrebno vise od gole ljubavi. Zbog toga i pricam da nije dovoljno samo to.
Mislim da je danas primaran cilj. Ako buduci bracni partneri nemaju zajednickih ciljeva onda je bolje da ne razmisljaju o braku. Transformisanje ljubavi do koje kasnije dodje, pa bilo sta ljubav znacila, danas trazi drugacije razloge za brak.
Prvo mora svako sebi srediti temelje, tek onda moze razmisljati o braku. Traziti oslonac za svoje mane u partneru je hazard koji moze kasnije neko skupo platiti.
Ne mogu razumeti razmisljanje da burmom na prstu nema vise nasih nedostataka. Oni se doduse srede, ali na nas konto...