Detinjstvo moje...

..Detinjstvo moje, evo me ispod brega,
sva sam od puta i prasine, sura,
ne znam kad su rose livadama pale,
ne govorim vise jezikom krilatim.
Detinjstvo moje, osusena roso,
posipala sam za sobom sitan proso,
da bih po njemu mogla da se vratim,
ali su godine proso pozobale.

Desanka Maksimovic

"Tatina pesma" - Miroslav Antic

Uzalud preturas prasnjave slike
i trazis mamine oci na njima

Nadjes ih,
ali to nije mama
iako hartija na nju lici.

Mama je za tebe nesto drugo
to izmisljeno sto se ima
tek sad,
kad zivimo ovako bez nje
u ovoj muskoj samackoj prici.

Ne znam da li ces moci da shvatis:
ljudi se rode,
zive
i sretnu.
I cini im se nasli su srecu
i neki zvezdu istovetnu

A posle:
zvezda pocen da rdja
o pocnu prepirke ko je kriv,

I mama tati odjednom tudja
I tata mami jadan i siv.

I tronu brakovi ko trosne ladje
I trunu da dnu tudjih mora

I mama drukcije nebo nadje

A ziveti se dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seca
kud god se okrenes: njen je dah.

I sanjas tu je,
na tvom uzglavlju,
i nezna i brizna u isti mah...

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju cupavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar
----------------------------------

Nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa cela i sa misli
zemljinu tezu camotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa

U bestezinskom stanju
vina i tihe miuzike
odlepim se i lebdim

Lebdim nad samim sobom
Tako zamisljam nebo

Onda pridjes i kazes mi:
tata, idemo kuci.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila

Otvaram vrata i ulazim
Ne u svet, vec vec u sebe

I ne polazim dalje,
nego u sebi ostajem.

Kazu: nista ne shvatas
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kise,
sisam kostice vazduha
i smeskam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lisene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svome sinu
moze postati sin.

Ne boj se. Ja te postujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplase
pegave oci lisca
u baricama oktobra.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se po zemlji koraca.

Sjetih se Alekse Santica i njegove divne pjesme "Pretpraznicko vece"

" Sva okadjena mirise nam soba.
Okolo zute lojane svijece
mi,djeca,sjeli ,ko kakvo vijece,
radosni sto je vec grdanju doba.

Pod tankim velom plavkastoga dima
u peci vatra plamti punim zarom,
i sjajne pruge po cilimu starom
veselo baca i treperi njima.

Uvrh na meku siljtu,otac sio,
pruzio cibuk,i dim se koluta,
Njegova miso nadaleko luta,
i pogled bludi sanjiv,blag i mio.

Uza nj,tek malo na siljtetu nize,
kao simbol srece,nasa majka bdije;
za skori Bozic kosulje nam sije
i katkad na nas blage oci dize."

to bi halka zakucala. - "Petar!"
- usklikne otac. - " On je zacijelo!
On vazda voli govor i sijelo-
otvorite mu!"...I mi svi ko vjetar,

trci i vrata prijevor izvuci.
I stari susjed,visok kao brijeg,
tresuci s ruka napanuli snijeg,
javio bi se s fenjerom u ruci.

Svaki mu od nas u zagrljaj hita,
majka ga krotko susreta i gleda,
a on se javlja,pa do oca sjeda,
i brisuc celo za zdravlje ga pita.

Sva novom srecom ograne nam soba!
Na svakom licu sveto,sjajno nesto.
Sucuci brke,stari susjed vjesto
poco bi pricu iz dalekog doba."

I dokle prozor hladna drma ciča,
mi svaku rijec gutamo nijemi;
srca nam drscu u radosnoj tremi
sve dogod ne bi zavrsio čiča.

Zatim bi otac,vedar ko sjaj dana,
uzeo gusle u zilave ruke,
i glasno počo,uz ganjive zvuke,
lijepu pjesmu Strahinjica Bana...

Meni je bilo ko da pjesme ove
svaki stih posta pun behar u rosi,
pa trepti, sjaje i meni po kosi
prosipa meke pahuljice nove..."Aleksa Santic

Kad god slusam Balasevica i onu njegovu"Neki novi klinci" dotakne me seta...Secam se velike kajsije u dvoristu mojih ,vec davno umrlih ...Moja baka i deda i njihovo dvoriste su uspomene posute zlatnim prahom secanja bosonogog ,musavog detinjstva.
Drage slike koje odjednom ozive uz melodiju te pesme jer je sve bilo bas tako..Niceg vise nema, ni te male zute kuce ni dvorista...Slika naseg sveca je kod mojih roditelja ali vise nista nije isto...Samo mirisi i slike minulih vremena ponekad ozive ..dok se kockam s prevarantom zivotom a detinjstvo zive neki novi klinci...

"Znajte da nema niceg uzvisenijeg, jaceg, zdravijeg i korisnijeg za buduci zivot od neke lepe uspomene, narocito ponesene iz detinjstva, iz roditeljske kuce...Ako covek sakupi mnogo takvih uspomena i ima ih u zivotu, onda je spasen za sav zivot. I cak iako samo jedna lepa uspomena ostane u nasem srcu, i to nam nekad moze posluziti kao spas..."

Dostojevski

Od Mire i Desanke,pjesmice moga carobnog djetinjstva...


Balada o bajci

Mira Aleckovic

Bajka moze da se rodi
kad god srce jako zeli,
kad god decjoj dusi godi
kad se s mastom sprijatelji,

da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog decaka koga volis,
devojcice sto se smeje,

kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imas prijatelje,
pa putujes, pa putujes
i sa njima snove sanjas,
zemlju svoju volim, volis,
makar bila i najmanja

jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
vidjena iz decje maste,
iz ljubavi neke rane,

seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.


.
.
KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDO

Ko hoće da doživi čudo
mora imati srce nevino
kao mleko,
ne sme biti uobraženko
jer takvu stvoru
doživeti čudo je teško.

Ko hoće detinju radost da nađe
mora umeti da oprosti
onom ko mu podmeće klopke i zamke,
i one će se pretvoriti
u kočije i lađe
i u sanke.

Ko hoće da doživi čudo
mora se radovati kao laste,
mora mu biti dato
da može i zaplakati obilato
i kad do dečaka već odraste.

Ko hoće da doživi čuda
mora verovati da ona postoje
u svetu svuda,
da pokraj zvezda što ih vidimo
i nevidljive zvezde se roje.

Mora verovati međ' glasovima
koji dopiru do našeg uha
u tiho veče
da ih još isto toliko ima,
da i pesma za koju nemamo sluha,
svaki čas ukraj nas proteče.

Ko hoće da doživi čudo
ne sme zgaziti na stazi mrava,
ne sme kamenom ptice da tuče,
jer od dvoraca gde čudo spava,
ta nežna bića čuvaju ključe.

Desanka Maksimović

Sjutra je praznik.Svoju svjetlost meku
kandilo baca i sobu mi zari.Sam sam.Iz kuta bije sahat stari,
i gluhi casi neosjetno teku.

Napolju studen.Pec pucka i grije.
Ja lezim.Ruke pod glavom, pa cutim,
i slusam kako granjem zamrznutim u moja okna goli orah bije.
Tko na vrata sumornog mi srca
sjecanje jedno udara i ceka
ko drug i sabrat kao dusa meka
sto sa mnom place i u bolu grca............
............................

Sva okadjena mirise nam soba
.Okolo zute lojane svijece
mi,djeca,sjeli,ko kakvo vijece,
radosni sto je vec grudanju doba.


Aleksa Santic

Zaista lepo je setiti se nekih dana detinjstva.Mislim da svi imamo lepe uspomene iz tih dana i poneke pesmice ostale negde u kutku nasih secanja.Moje detinjstvo je bilo vrlo zanimljivo.Pored cetiri brata i obale mora nikada mi nije bilo dosadno.To je bilo siromasno,ali srecno detinjstvo.I kada bi mogla da vratim neki period svog zivota i da ga ponovo prozivim to bi svakako bilo moje detinjstvo.A setih se i pesme:
Tamo daleko ,daleko kraj mora ,tamo je selo moje tamo je .................

Na moje detinjstvo imam i lepa i tuzna secanja,a ona losa su se zaboravila.
Sve u svemu rado ga se secam.Skoro svakog dana nesto me podseti na te bezbrizne dane.

I ja se često setim detinjstva. Takođe, pamtim i dobre i loše trenutke, iako se onih loših retko i sećam. Baš kao i ti Tatjana, skoro svakog dana se setim neke zanimljivo anegdote, ili nekog bezbrižnog trenutka

Na zalost ja bas i nemam neka lepa secanja iz detinjstva

ja imam lijepo sjecanje na djetinstvo samo sto su mi nedostajali brat ili sestra

Pamtim neke smesne dogadjaje, ali otac mi je jako bio strog pa me bas terorisao tako da i nisam imala neko detinjstvo! Sad je malo popustljiviji prema bratu, ali isti je.

najvise sam volela da idem na pecanje, da se penjem na tavan i da teram dedin bicikl(ovo sve je moglo kod babe i dede, zato sam stalno izmisljala razloge da idem kod njih i budem sto duze), a narocito sam zapamtila kurs moje drugarice o teranju rolsua unazad, jer smo obe uganule po nogu....

Moje detinjstvo nije bilo bas lako, ali pamtim i lepe dogodovstine, pre svega sto sam uvek bila preduzimljiva i smisljala nesto...
Pamticu uvek radost iscekivanja crtaca pred dnevnik i posle kada bi dnevnik pocinjao kako nas je deda vecito ucutkivao da bi cuo nesto..
Pamticu i to kako su me maltretirali dvoje brat i sestra, na putu ka skoli, samo zato sto sam bila malena, sicusna...
Ja sam dete planine, sume, privlaci me taj cudesni svet jako, jer sam odrasla tamo, sav taj cudesni mir jako mi nedostaje...tamo sam pocela da pisem i smisljam prve pesme...
A ovo ce zauvek ostati u mojoj glavi:

Petlicu pevacu
sutra me probudi
pre nego sto ptice
iz gnezda poskacu
pre dece i ljudi
vikni glasom jasnim
prvi dan u skolu
da ti ne zakasnim