Decija samostalnost

Sta mislite, koliko treba deci dozvoliti samostalnosti u odlucivanju i ponasanju i kako to utice na razvoj njihove licnosti? Nekad su na ovo pitanje imali jedan odgovor, sada se to menja...
Smatram da je ovde tesko postici neku 'zlatnu sredinu', da ima puno puno faktora koji u nekim trenucima uticu na to da im treba dati vise samostalnosti, a nekad ne...
Sta vi mislite?

Ja pokusavam da izbegnem zamke tog Nekadasnjeg vaspitanja. U vecini slucajeva, kada to nije lose po njih, dajem im dve solucije, da odaberu. Medjutim, zavisi i od slucaja do slucaja. Desi mi se i da budem autoritativna, jer me izbace iz takta, pa mi bude zao.

Mislim da je caka u principu, samo ih se drzati i to je sve

Naravno da treba da budu samostalni,ali to je sirok pojam...Sa druge strane ako ih pustis da sami odlucuju moraju da budu svesni i da su odgovorni za posledice svog odlucivanja...to vec podrazumeva i zrelost,tako da ne znam pravi odgovor...

Djeca su nase ogledalo, zato smatram da ih roditelji svojim postupcima polako oblikuju u odraslu osobu. Najbolje postepeno ih privikavati na samostalnost i sitne kucanske poslove, kako bi rano uvidjeli da su i oni clanovi zajednice kojoj pripadaju i kojoj mogu dati svoj skromni doprinos.

Apsolutno sam za to da kod dece treba što više razvijati samostalnost. To će im samo pomoći jednog dana kada porastu. E sad, sve to u skladu sa godinama, temperamentom i karakterom deteta. Ja imam dva sina, potpuno su različiti, tako da se različito i postavljam prema njima.

Mislim da je to prilično složen problem. Prvo, šta sve podrazumevamo pod pojmom samostalnosti, i koji su parametri u odnosu na uzrast?
Nije lako odgovoriti jer sve to zavisi od mnogo faktora. Kada je pravo vreme da decu puštamo da se sami igraju napolju? Odgovor je jedan ako živite u pitomom kraju, bez puno saobraćaja, poznajete komšije i njihovu decu lično, oni se igraju u grupi... Ma, uživancija... Tek ako neko jaukne zbog udarenog kolena... Ali šta ako živite u urbanoj džungli, ako je u pitanju prometna ulica, ako nema adekvatnog igrališta, nego deca crtaju "školicu" na slobodnom parking mestu, ako vašom ulicom svakodnevno prolaze hiljade nepoznatih ljudi... Strah je razložan i opravdan. I šta da rade roditelji nego da uzmu dete za ruku i odvedu ga da se negde izigra i istrči, baš kao što se to čini sa kučićima. Dete mora biti pod stalnim nadzorom, bar dok roditelj ne upozna decu sa kojom se druži. Klinci su povodljivi, a pustolovine po današnjim gradovima nisu baš tako bezazlene. Kakva su vaša iskustva? Ja upravo tu brigu brinem...

Moja deca su po mom misljenju i previse samostalna za svoj uzrast. Ne govorim to da bih se pohvalila, vec suprotno. Samostalna deca, ustvari ona deca koja se osecaju da su samostalna ili koja osdecaju da mogu sami, po mom misljenju su i nepredvidljivi. To sto mom klincu padne na pamet da moze sam da uradi, a da mi cak i ne nagovesti jer je veliki(5,5godina), ne pada na pamet ostaloj deci.
Ipak glasam za nesamostalnu decu, sigurnije je sa njima, verujte mi. Kod njih vas nista ne moze iznenaditi, jer prvo ocekuju od vas. U stvari najbolja je sredina, ali ova krajnost kod moje dece je nepodnosljivo strahotna.

Inace Darst, istina je u gradu se ne moze spokojno pustiti dete napolje. Samo pricanja i razgovori, po kozna koliko puta. I ja imam taj problem- hoce napolje, ali sami-bez mene, jer nisu vise mali. Nekako se trudim da neprimetno pazim na njih, ali zamorno je to-celo vreme biti u ilegali

Uvek sam za samostalnost koja je na uzici razuma.

Nikada nemojte lagati svoju decu! Korak ka samostalnosti je korak ka odrastanju i postajanju odgovorne licnosti!
Kad deca iznevere vasa ocekivanja ,zapitajte se da li su to bila i njihova ocekivanja!
Da li samo projektujete svoje neispunjene ambicije kroz njih ako im vi stalno odredjujete sta i kako ce raditi?
Saveti su dobri da se i oni ne bi spoticali na greskama koje su pravili i drugi pre njih, ali im savetima ne vezujte ruke vec im sirite poglede na svet!

Najgori roditelj je onaj koji se ponasa "vruce-hladno".
Cas mu nesto odobravamo a cas ne!
Dete ne zna onda na cemu je i uvidja da se na vase stavove ne moze osloniti pa se onda ponasa tvrdoglavo i po svom.
To nije samostalnos vec dete ne moze da pronadje odgovarajuci model ponasanja.Za detinjstvo je karekteristicno ucenje po modelu-pazite da budete dobar uzor svom detetu!
Ovo je bilo malo predavanje iz decje psihologije-iako nisam imala nameru ali dobro je znati...

Tesko je napraviti neku sigurnu nevezanost djeteta na roditelja. Svi nasi pokusaji odgoja vezani su na nasa vlastita iskustva. Mislim da je vrlo vazno da kao roditelj nismo previse zabrinuti za dijete, da ga ne vezemo na sebe i da ga zbog vlastitih strahova ne ogranicujemo u njegovom istrazivanju.
.

Samostalnost je vrlo bitna,ali je jos vaznije da dete shvati zasto.Ukoliko mu se to nametne,vrlo je noguce da nece zeli da se osamostali.Ukoliko pricom pristupite tome,i naravno budete strplivi,deca to vrlo lepo prihvataju.

Ja sam strog roditelj generalno, uvek u svemu mi se znao red sa bliznakinjama. Nisam od onih majki koje ce da peze, guraju deci hranu u usta i slicno, mislim da to od dece moze napraviti samo mekusce, a zivot je surov.. Bliznakinje su od rodje nja uhvatile dobar ritam tj. ja sa njima, sada imaju 8,5 godina i jako su stabilne i sigurne. Srecna sam jako zbog toga, jer iako su nezne veliki su borci, ja silom prilika ne zivim sa njima i srecna sam sada sto sam ih tako vaspitala i ponosna jer nemam razloga za brigu, prtim u stopu njihovo odrastanje i za sada sam zadovoljna. Lena je prica za sebe, ona je hajduk od rodjenja, uporna do bola, trci ona tako trci spotakne se i padne, neke babe iz komsiluka skocise, a ona ni pet ni sest ustaje brise kolena i pici dalje i smeje se, e to je moja skola. Treba da znaju sta znaci nema i ne moze i da se prilagodjavaju..od malena treba deca da se uce da se bore za sebe i ja sam tako.. niko me nije stitio u vatru u vatru u vodu u vodu, zato sada i nikad mi nece moci niko nista sta god me snadje umem da se nosim s tim. Moja sestra ne deli moje misljenje. Ona je za to da se deci pruzi maksimalno sve dok su u krilu kaze ako smo se mi mucili i trpeli oni ne moraju..Zato ce sad da jos malo da joj pogrickaju usi..rekla sam videcemo ko je u pravu kad odrastu. Sta mislite o tome uopste o nacinu vaspitavanja dece

Potpuno te podrzavam. Ja sam za to da se odvojiji ljubav od discipline. Ako slusa nagraditi a ako ne slusa kazniti bez popustanja. Nisam za to da se dijete tuce, mislim da se sve rijecima moze rijesiti. Treba biti doslijedan. Dijete ce ispitivati granicu i naravno da ce ako mu prolazi raditi sve ako ce na kraju upornoscu postici ono sto je htjelo. Imam brata od skoro 5 god. Razlika je ''samo'' 20 godina . I mojoj mami skace po glavi jer ga ona istuce pa ga onda izljubi i sta je postigla? Nista. On sad samo misli da sta god da uradi, proci ce mu i cak na kraju i biti nagradjen. I na meni je to pokusao. 15 min. mi je pred ocima lio krokodilske suze i valjao se po podu, hoce za laptop i dzaba. Ja sam ga samo blijedo gleda bez ikakve reakcije. Kad je vidio
da me ne diraju suze onda se automatski ugasio. Vidi ne moze. Imamo divan odnos, i puno se mazimo ali sto se tice odgoja tu sam stroga. Mora se imati veliki autoritet. Najvise mi smeta kad jesno od roditelja ruzi a drugo prigrli dijete i ljubi ga. Onda dijete takodjer misli da se moze provuci i opet to cini. Ma samo puno reda, discipline i ljubavi i dosljednosti.