Vaspitanje dece

Koji su vasi prioriteti u pogledu vaspitanja dece, (uzrast nije bitna, niti da li imate ili nemate dece)?
Moda vasa lista sadrzi manje mozda vise stavki, ajde da se preslisamo kao roditelji-sadasnji i buduci , sta nam je vazno u vaspitanju dece.
Da li nas nervira neko tude dete sto pravi scenu u marketu oko igracke ili cokolade, pa u sebi kazete-uh da je moje. ?

Cini mi se da su svi roditelji velike ili male djece prosli ili ce tek proci tu fazu. I moja kcerka imala je obicaj plakati u trgovini ili napraviti scenu zato jer je nesto htjela ali to joj se je dogodilo samo jednom. Stvar koju je htjela da joj na svaki nacin kupim, nije dobila. To sam joj kod kuce objasnila i rekla joj da u trgovini moze dobiti samo jednu stvar i to ako bude dobra. Od tada jadna nije znala sta bi odabrala od silne ponude koja je uvijek bila na dohvat njene ruke ali uvijek smo na kraju kupile samo jednu stvar.
Obicno roditelji sa iskustvom kazu da roditelj mora biti uporniji od djeteta. Meni to bas nije islo ali imala sam srecu da kcerka nije bila tvrdoglava kao kasnije sin. Kod njega je ta tvrdoglavost bila tjeranje maka na konac. Na kraju sam isprobala sve metode ali njegova tvrdoglavost je bila veca od moje roditeljske strogoce

Evo da malo ozivim ovu temu. Po mojim nacelima, veliku paznju u vaspitanju svoje dece(a i poneke tude), posvecujem samostalnosti, iskrenosti i toleranciji.
1. Samostalnost, koliko god mogu da se oslanjaju na sebe i svoje sposobnosti.Traziti ili ocekivati pomoc sa strane samo, ako su stvarno nemocni.
2. Iskrenost.,kao preduslov za fer-play u zivotu. Laz ima kratke noge.
3. Tolerancija, ako ocekujes da te prihvatim takav kakav si, prihvati i ti mene.
4. Izbegavanje konflikta-sve se moze resiti recima-tako rade pametni ljudi.

Nedavno mi se potvrdilo nesto sto sam procitala ranije: Deci treba pokazivati ljubav i diviti im se bez bojazni da cemo ih razmaziti. Takva deca sticu veliko samopouzdanje i kao takva dosta su samopouzdana u zivotu i kad naidu na problem. Primer za to je Orson Vels, koji je zbog tog svog samopouzdanja, prebrodio velike creativne i ljubavne krize. sam g-din Orson Vels, je govorio da su mu najblizi govorili, kako je savrsen i bozanstven, od onog momenta kad je poceo da cuje/slusa

Kalina, prioriteti koje si nabrojala i ja uzimam kao neki svoj roditeljski cilj.
U prilog maženju ide i najnovije istraživanje britanskih naučnika koji tvrde da deca koja su imala teško detinjstvo i koja nisu mažena, od toga ne "ojačaju" i ne "kale" se, kao što se misli, nego uglavnom postaju osetljivi, lakoverni, povodljivi, pa čak i agresivni. Večito gladni emocija, oni mogu biti izuzetno ranjivi, i u životu reagovati na brojne, vrlo često negativne načine. Dok sa druge strane, deca koja su odrasla okružena neskrivenom ljubavlju i pažnjom, postaju stabilne ličnosti, sigurni u sebe, naučeni su da ljubav primaju i daju.
Kod nas je još uvek jako izraženo uverenje da dečake naročito ne treba maziti, nego da se spartanskim metodama postiže čvrstina karaktera. Suze su neoprostive, i dečaci koji zaplaču izvrgnuti su ruglu i preziru. Savremeni dečji psiholozi kažu da detetu treba dati onoliko nežnosti koliko mu je potrebno. Kada su sasvim mali potreba za nežnošću i maženjem je na maksimumu, dok se sa odrastanjem smanjuje. Oni i sami znaju jednostavno zaboraviti na mamin pramen kose koji su skoro neprekidno uvrtali, ili uho koje su dodirivali pre spavanja... U tome im treba diskretno pomoći, a ne grubo ih odbijati. Poljubac za laku noć, ili onaj pri susretu (kada se roditelji vrate s posla, ili kad dete izađe iz vrtića i škole) treba što duže zadržati. Pokazivanje bliskosti prema osobama koje volimo treba negovati i ne moramo se od toga odvikavati dok smo živi.
Maženje se često pogrešno tumači kao popustljivost. To uopšte nisu sinonimi i odnose se na sasvim suprotne stvari. Roditeljska bolećivost koji od deteta ne očekuju zauzvrat bilo kakvu obavezu, trud ili poštovanje nekih pravila, može se veoma štetno odraziti na ličnost deteta. Tako da su značajne razlike između maženog i "razmaženog" deteta.

Sta mislite, da li je upornost kao osobina vazna i treba je razvijati kod deteta, ili smatrate da nije neophodno biti uporan, pa tako i vaspitavate dete?

Upornost je važna. Ako je tumačimo kao nešto što je suprotno od odustajanja. Sigurno je da nije dobro da dete odustane pred prvom preprekom u rešavanju nekog problema, neke akcije, ili obaveze. Mislim da dete treba učiti da ume da sagleda cilj nečega čime se bavi, graditi kod njega motivaciju, optimizam i veru u uspeh. Pri tom su veoma važne pohvale kojim dete gradi veru u sebe. Roditelji često pogrešno reaguju, i kad vide da se dete i najmanje muči, spremni su sve učiniti umesto njega. Prirodno je da ono tako gubi zainteresovanost da se samo okuša i uvek od okoline zahteva rešavanje svojih problema.
Negativan oblik upornosti je tvrdoglavost, ono što kažu "ide glavom kroz zid". I ta osobina se može korigovati samo pitanjima koja će ih spustiti na zemlju i naterati ih da razmisle. Klinci često nemaju strpljenja i upru se za nešto sad i odmah, crći-pući. Roditelji su tad na mukama kako da u momentu pravilno reaguju, da izbegnu fizičku kaznu, a da ih dete ipak posluša. Tu je roditeljska inventivnost na delu... Bilo bi najbolje da smo dosledni. Da ne bude da jednom nešto može, a drugi put ne može. I deca obavezno moraju znati zašto nešto smeju, a nešto ne. Treba se naoružati strpljenjem i naučiti ih da ne razbijaju glavu baš o svaki zid. Međutim, ne treba da zaboravimo i da smo mi neke zidove smatrali vrednim razbijanja glave...

Jeste i ja imam nekoliko kopci na glavi-pravo kazes

1 ljubav i to bezuslovna
2 doslednost
3 iskrenost

Neki dan sam slucajno gledala jednu emisiju o kruhu. Na oko dosadna tema ali me je privuklo razmisljanje jedne starije zene, koja je pricala o obicajima pripremanja kruha. Prisjetila se je djetinjstva i svoje mame koja je, kad god je pekla kruh okupila djecu oko sebe. To je bio jedan jednostavan nacin druzenja, a nekako i sposobnost te majke da djeci na jednostavan nacin pokaze kako se preko kruha u stvari ostvaruje neka povezanost, ljubav, sudjelovanje i spokojstvo mirisa kruha, topline koju je svako od tog djeteta odnijelo iz roditeljskog doma.
Htjela sam reci da svi imamo tu sposobnost prenosenja ljubavi, a da pri tome ne moramo citati literauturu i drzati se nekih postavki iz knjiga. Mama jednostavno zna, osjeti svoje dijete. Primjeti se vec po boji glasa kad kod djeteta njise raspolozenje, kad ima neke brige. Tada je najbolje navesti ga da na neki nacin izrece ono sto ga tisti, dozvoliti mu da se otvori, jer ako jednom zatvorimo vrata pred njih, tesko ce ih opet otvoriti.
Najljepse su oci, oci moje majke sto sigurnost daju, da te brizno prate samo oci majke znaju...

Neke stvari koje deca gledaju preko tv emisija mogu nam pomoći u vaspitanju deteta (naučno -obrazovne emisije, kvizovi znanja, svet životinja, ...) ali neke emisije mogu i negativno uticati i razvijati kod dece ono što ne želimo.
Pronašla sam zanimljiv tekst pa ga prenosim u celosti:
"Istraživanje objavljeno u časopisu Američke akademije za pedijatriju pokazalo je da većina roditelja smatra da crtaći nisu opasni za njihovu decu, “jer su smešni i nisu stvarni”. Međutim, dečaci koji u dobi od dve do pet godina na televiziji gledaju agresivne crtaće i borilačke sportove, imaju više “šansi” da postanu agresivni i neposlušni.
Dimitri Kristakis, jedan od autora istraživanja objavljenog u časopisu Američke akademije za pedijatriju, rekao je: "Otkrili smo da su deca koja u predškolskom uzrastu gledaju nasilne emisije sklonija agresivnosti i neposlušnosti i da češće upadaju u neprilike kada krenu u školu". On tvrdi da su crtaći "glavni krivac".
Sposobnost preživljavanja junaka crtaća dovodi decu u zabludu, jer stvara pogrešan utisak o nasilju, odnosno njegovim mogućim posledicama u stvarnom životu.
Dečaci su posebno osetljivi na takve uticaje. Ni devojčice koje su gledale nasilne emisije, ni dečaci koji su gledali nenasilne i obrazovne programe, nisu posle pokazivali agresivnost, navodi se u istraživanju sprovedenom u dečjoj bolnici u Sijetlu."

Izvor Megafonija
Da li kontrolišete koje crtane filmove gledaju vaša deca? Izbegavajte one s puno nasilja i privolite dete da gleda dobrog starog Diznija i crtaće koji neguju dobro vaspitanje, prijateljstvo i ljubav prema ljudima, životinjama i prirodi!

Uvek je zabranjeno voce najsladje. Pokusavala sam da uticem na svoju decu, da ne gledaju agresivne crtane filmove, medjutim kod nekih svojih drugova bi odgledali ceo film. Kod nas su svi ti filmovi"Digimon", "Pokemon", i ostali jako popularni i propraceni medijskom komercijalnom podrskom. Svaki takav film ima Cips ili smoki sa zetonima, nagradne igre i slicice sa albumom, i bogami primamljive nagrade. Pasvaki pokusaj, kao roditelj, biti jaci od svakodnevnih reklami, je sizifovski posao. A kad sam bolje razmislila , sva ogranicenja koliko dobronamerna bila, ucinice da moje dete ne bude prilagodljivo sredini, vec ce otskakati od te sredine, sto opet nije dobro.
Nesto sto je umnogome pomoglo, je to sto sam sa decom pocela da gledam takve filmove, pa kad god je neka nerealna, agresivna scena, ja upadnem sa nekim smesnim komentarom.
Tako sam gledala sa decom Spiderman, pa sam objasnjavala deci da u stvari Spiderman ne leti, vec skace na krevetu, a sve drugo se montira kompjuterski. Manje zlo je skakanje po krevetu nego preko prozora.
Smatram da nam televizija nije sasvim kriva(iako ima velikog uticaja), vec zapustenost dece od strane roditelja.
Kad su roditelji umorni lakse je deci ukljuciti telavizor da gledaju nesto(bilo sto) nego obratiti im paznju ili pozabaviti se s njima.
(Ovo je primer jedne 4 godisnje devojcice iz komsiluka koja je rekla majci da ona nece radjati bebu kad bude porasla, zato sto to mnogo boli, i ima mnogo krvi. Mala je odgledala sama porodjaj na televiziji, dok je mama za to vreme kuvala rucak u kuhinji, ne obacajuci paznju sta to dete gleda. )

Citat:

Danas se sve moze naci na internetu, na televiziji. Svi mozemo citati o drogama, sexu... Znaci, onaj ko trazi naci ce sve sto ga zanima.

A kod roditelja postoje dvije vrste razmisljanja. Jedni smatraju da moramo paziti na djecu i cuvati ih pred svim sto je lose kako bi izrasli u postene i odgovorne ljude.
Drugi kazu da djetetu treba objasniti sve, nauciti ga kakav je svijet. Da ih moramo izobraziti za zivot. To zapravo znaci, da im moramo stvari koje bi im mogle biti opasne objasniti direktno. Tako ce razumjeti zasto su opasne, da mogu i oni postati opasni ako ne budu nista o tome znali.
Pricajte o svemu sto ih zanima na njima razumljiv nacin. Pripremite ih na zivot, jer bolje je da ih odgaja kuca, nego ulica.

Smatram da je kucno vaspitanje, ono sto nas prati, kasnije kroz zivot.
Zato se trudim da moja deca, iz svoje porodice ponesu dobro vaspitanje.
Pokusavam da resavam sve kroz razgovor sa njima(tacnije sa sinom,cerkica ima tek 2 godinice).Nisam za nasilni tip vaspitanja("batina je iz raja izasla",nisam bas ni za ovaj savremeni nacin("daj detetu sve sto zahteva".Pokusavam da se drzim zlatne sredine.Sve po zasluzi,ako su dobri i poslusni,trudim se, koliko je u mojoj moci, sve sto traze da im pruzim Ako nisu dobri i poslusni, zna se, da ce im odredjene benefinicije biti uskracene.(Na taj nacin im pokazujem, da se moraju ipak postovati odredjena pravila ponasanja,u zivotu.Dobro se-dobrim vraca).
Sledece cega se drzim je, da uvek polazim od sebe.Deca u nama treba da vide uzore,kao roditelji moramo uciniti sve, da mi budemo ispravni ljudi, ako ocekujemo isto, od nase decice.Recimo nikada ih nisam slagala,svako obecanje ispunjavam.....ruzne reci ispred njih ne govorim.... .Za svaki uspeh,lepo ponasanje ih obavezno pohvalim i nagradim nekom sitnicom.Za ne uspeh ih bodrim, kroz mnogo dugih razgovora...pokusavam da ih usmerim na pravi put.
...........Na kraju krajeva, nikada sebi nisam dozvolila, da se ispred njih, posvadjam sa njihovim tatom.Bas zato da bi videli, da svadja ni konflikt nisu nacin, kojim se prolazi kroz zivot......
Jednostavno smatram, da su deca nase blago,koje trebamo i moramo izvesti na pravi put.....tako sto cemo se, tu i tamo, dosta zrtvovati za njih...i uloziti sve svoje napore, da od njih stvorimo,u najmanju ruku,postene i ispravne, lepo vaspitane ljude.Deca su nasa buducnost....od kucnog vaspitanja koje ponesu, mnogo zavisi njihova sopstvena buducnost!. .

neznam da li dobro vaspitam svoju decu ali maxinalno se trudim da nebudu pusta da se lepo ponasaju i budu pristojni u svakom pogledu,mislim da sam stalnim pritiskom na to ponasanje nesmes to nemozes tako svoju decu pretvorila u stidljive jezice...kad ih neko malo strozije pogleda oni se uvuku u svoj oklop mozda sam ih trebala pustiti malo vise da se izluduju uz stvari koje nesmeju da rade kod mene postoji puno pravila koja po svaku cenu moraju da se postuju ja sam uz pravila odrasla pa sad i svoju decu tako vaspitam.neznam da li sam stroga trudim se da nebudem ali ponekad nemam drugog izbora nego biti stroga jer ako malo popustim vec se to vidi na njima vec znaju situaciju da koriste.nisam tvrda i hladna mazim se sa decom igram trudim se da ih pozetivno iznenadim vodimo ih po zoo ,po bazenima u setnje na igralista decija mislim da kao porodica imamo puno zajednickih druzenja dok moj muz je onaj koji deci sve dopusti kod njega nema puno pravila sve je dozvoljeno ali tu sam ja da zavodim reda tako da sam ja ona strasna sto sve branim a on je decije skloniste kod njega traze zastitu.ali mislim da to kod nas dobro funkcionise i da netreba nista da menjam!

Moje bliznakinje u prvom stanu u kome smo bili nisu imale nikakvo drustvo iz ulice. Bile su upucene iskljucivo jedna na drugu. Kada smo presli u drugi stan gde ima puno dece primetila sam da se bas ne uklapaju(imale su oko 3 godine), npr. ako im neko baci loptu one beze. Iako su u kuci bile prilicno pricljive vani su se povlacile pri pokusaju nekog da im pridje. To me je zabrinulo pa smo resili da ih upisemo u skolicu za druzenje i ucenje jezika jednom nedeljno. Jako brzo su se uklopile i brzo su se pokazali rezultati. Sada kada ih pogledam kako su pune samopouzdanja kako pricaju sa decom i bore se za sebe jako mi je drago. Inace ja sam vrlo otvorena u razgovoru sa njima, pricamo bas o svemu. Uvece pred spavanje obavezno mi ispricaju sve sta se izdesavalo tog dana. U sustini ja sam prilicno stroga ako kazem ne to je zaista ne i one znaju sta to znaci. Ako dete shvati da moze da manipulise i da roditelja ubedi da popusti, tu se gube uloge. Imam primer u familiji gde se skoro ne zna ko je roditelj a ko dete. Nikada ali stvarno nikada mi se nije desavalo da u prodavnici placu zato sto nesto necu da im kupim jer su prilicno rano naucile da ne moze sve da se ima. Secam se imale su oko 2,5 godine kada su se uhvatile za neke barbike i pitale da im kupim. Rekla sam da su lutke jako lepe ali mnogo skupe i da mama nema tolko puno novca. One su su rekle tuzno ajd da pitamo babu(moja svekrva je bila sa nama u kupovini) namignula sam joj i kad su je pitale takodje je rekla da ni ona nema toliko puno para. Deca su lepo vratila lutke nazad i ja videci da su tuzne rekla sam ajde da kupimo nesto drugo lepo idemo da nadjemo neke lepe bombomice i one su vrlo brzo zaboravile lutke. Volim da im kupim nesto kada zasluze i to uglavnom imamo ritual jednom mesecno da odaberu nesto (ne mnogo skupo jer ih ucim da novac ne pada sa neba i da u zivotu nisu toliko vazne materijalne stvari). Jednom mesecno idemo u Mek i obavezno kupimo nesto garderobe sto one vole i uvek su zadovoljne. Sto se tice garderobe od uvek postujem njihov ukus cvetici, leptirici princeze pod uslovom da nije mnogo skupo (imam redjake koji su deci kupovali stvari u monotonim bojama(jer oni ne vole sarenis) pa su ginuli sa decom oko garderobe kad dodju kod nas). Hteli smo jednom da im kupimo jako lepe najke i ja ih u prodavnici pitam da li im se svidjaju one kazu lepe su mama ali su puno lepse ove sa princezama i mi im lepo kupimo sta su htele. Treba deci ugoditi kada zasluze.
Sto se tice televizije ja prilicno kontrolisem sta gledaju ne volim da gledaju one crtace gde ima nerealnih bica i gde ima nasilja mada im ne zabranjujem striktno jer ne gledaju puno. Najvise vole diznijeve bajke i prilicno rano su bile u stanju da pazljivo odprate ceo crtac ili film pa posle bi smo pricali sta gde kako sto. Sem toga obozavaju i Spajdermena (iako nije za toliko malu decu) i mogle bi da ga gledaju svaki dan i ja sam im objasnila sve sto su htele da znaju tako da nikada nisu pokusale da ga kopiraju i sl. Takodje na pitanje kako nastaju i radjju se bebe nisam mnogo lagala vec sam decijim jezikom objasnila da mam i tata moraju puno da se vole jer se onda mamona i tatina celija spoje i tako dalje... Sto se tice porodjaja one su sa mnom puno puta odgledale emisije sasvim normalno. Sve sto su htele da znaju ja sam objasnila tako da su jedno vreme pricale koliko ce imati dece kada se udaju i smisljale im imena. Sa decom treba biti strpljiv i ne nametati im nesto putem sile treba samo pratiti njihove zelje price i uvek objasnjavati da bi razumeli na vreme da zivot nije bas jednostavan. Kako vi postupate ili kako iste postupale?

Deca se vaspitavaju od momenta rodjenja.Samim tim sto ce uvek jesti u isto vreme,kupati,spavati,ustajati,setati ih-vec stvaras kod deteta naviku na red i poslusnost.Treba ih maziti,razgovarati,provesti sto vise vremena uz njih,nauciti da im citas misli,uz svu maznju biti autoritet bez pogrdnih reci i batina.Uvaziti njihovu licnost,hvaliti ih,a za greske lepo objasniti zasto to nije dobro kako bi i sami uvideli da su pogresili,i da se to vise nece ponoviti.
Moja deca nikada nisu ceprkala i jurcala po tudjoj kuci,za razliku od dece mojih prijatelja,koja samo nisu uspevala da se popnu po lusterima...
Strasno mi je kada vidim da se neko dete valja u prodavnici,nije mu mama kupila sta je ono htelo.Urla na sav glas,e ja bih toj mamici slatko zalepila samarcinu,zbok ataka na mozak i bubne opne-to je kao da ona urla.
Srecna sam sto sam svoju decu uz beskonacno veliku ljubav,lepo vaspitala,nisam ih hvalila drugima,uvek ih drugi hvale meni.

Bas tako boginjo (lakse mi da potrefim slova). I ja imam slicnu situaciju kada mi dodju u goste. Vade decije odelo iz ormara da oblace, obuvaju obucu, rasipaju sokove (jedan dobar tepih mi je upropasten), ma haos treba mi nekoliko dana posle da se opravim. Sto je jos gore, majka vice nenormalno, da mi dodje da pobegnem na mesec. I u pravu si, samo roditelji su krivi. I jos kad cujem pricu tipa bice ovo ili ono smuci mi se. Ili kad kaze mora da zavrsi fakultet bla, bla, bla...