Balaševićevi stihovi i citati

To što ona ima nekog drugog ne znači da je zaboravila. To znači da samo pokušava… Znam ja po sebi…

Nismo se tražili, samo smo se našli… A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti… čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima… I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu, a tako daleko.

I sad već znam…
Lako je kad te neko ni ne zavoli…
Tad samo tamna strana srca zaboli…
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli…
Teško je kad tvoj neko prestane da te voli…

Završiću našu priču s jednim moglo je biti, ali nije. I ko zna, kroz par godina kad sretnemo se, pričaćemo o nama kroz šalu, možda, mada ni jednom ni drugom neće biti smešno u dubini duše. A onda jednog jutra shvatićeš, kao i ja, da oni što se bude na drugoj strani kreveta nisu mi. I više neće biti smešno, već tužno. Nedostajaće mi ona tvoja druga strana mene da upotpuni mozaik moje životne priče.

Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu. Klimnuo sam glavom. Znam lutko, jer ti si najgora koja se desila u mom. To obično ide u paru.

Znaš, pile. Ja te ni ne poznajem, takoreći. Ono, malo što smo bili zajedno, ništa je spram večnosti koju sam samo čeznuo za tobom. I onim pogledom koji je trajao milijun godina, po mom proračunu.

Te oči su definitivno dobitna kombinacija, kako to glupi momci nikada nisu ukapirali.

Mi smo se samo rastali. Onako kako se rastaju dvoje koji su se voleli u pogrešno vreme, a uz pogrešno vreme idemo i pogrešni mi. A nismo bili.

I kada jednom odlučim da odem, neće mi nedostajati tvoj osmeh, ni glas, ni pogled. Nećeš mi ti nedostajati. Nedostajaću sebi onakav kakvog si me ti činila.

Znaš, ti i ja se krećemo paralelno jedno pored drugog. Gledamo se, svako iz svog voza. A je li možeš jednom u životu, samo jedan jedini put da zaboraviš sve vagone, vozove, koloseke i da mi pružiš ruku i dozvoliš mi da te grlim do kraja putovanja..

Ona je Moj Razlog, u stvari, moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila…

Bojao sam se da će reći da je već srećna sa nekim drugim… To bi me dotuklo.

– Voliš ti nju.
Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho.
– Pa, šta ja znam…
Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene…

Na javi sam te ljubio strepeći da ne probudim nekog, a u snovima te ljubim strepeći da sebe ne probudim.

Završiću našu priču s jednim moglo je biti, ali nije. I ko zna, kroz par godina kad sretnemo se, pričaćemo o nama kroz šalu, možda, mada ni jednom ni drugom neće biti smešno u dubini duše. A onda jednog jutra shvatićeš, kao i ja, da oni što se bude na drugoj strani kreveta nisu mi. I više neće biti smešno, već tužno. Nedostajaće mi ona tvoja druga strana mene da upotpuni mozaik moje životne priče.