Roditelji i "outovanje" dece

Ovo je pitanje za roditelje mada se i mi koji jos nemamo decu mozemo zamisliti.

Znam da je pitanje malo skakljivo ali zivimo u doba kada se o mnogim pojavama prica bez tabua i dobro je sto je tako.

Elem, kako biste reagovali ako bi vam vase dete priznalo da je homo opredeljeno? Sta posle soka zbog saznanja?

Pitanje jeste škakljivo...
Imam dečaka i pre svega mu želim da u životu bude srećan, makar da pokuša da ostvari sve što bi ga moglo usrećiti. Moja uloga se za sada svodi na to da mu pomažem da iskaže svoje vrline i osobenosti. Nadam se da kad odraste, u njemu neće biti velikih lutanja u traženju identiteta, da će tačno znati šta želi i čemu stremi. Ako pri izboru partnera bude isključiv u tom smislu, ja ga jednostavno moram podržati u tome.
Kažem "moram", jer to sigurno nije ono što ja želim. Bez obzira što za sebe mogu reći da jesam tolerantna, imam i bliskog prijatelja koji je homoseksualac, i zaista nemam ništa protiv nečijeg seksualnog opredeljenja, ali vaspitavana sam i živim drugačije. Nadam se da će iskustva koje moj sin sada stiče u porodici uticati na njega, da i on poželi da ima dvopolnu tradicionalnu porodicu. Volela bih, zbog njega samog, da oseti ljubav žene, da ima dete. Dete ne pominjem samo zbog potomstva kao reprodukcije, nego zbog ekstra ljubavi u životu, zbog posvećivanja koje i njega samog može da obogati...
Podržala bih ga, ali da "mlada" ne nosi venčanicu...

Mislim da bih i ja svoje dete podrzala ma koliko mi to tesko palo, a sto vencanice odn. fraka- tice, takodje nisam sigurna.

Mene bi ta vijest sigurno sokirala. Vjerovatno bi prvo zeljela uzrok za njegovu opredjenjenost naci kod sebe i kucnog odgoja koji je sin imao. Ne znam koji su uzroci koji do toga dovode ali sam sigurna da ih svaki roditelj zeli preuzeti na sebe. Tesko bi se pomirila s tom cinjenicom ali bi ga ipak pokusala razumjeti.

Sigurno ga ne bi streljao, a svejedno bi se pitao gde sam kao otac pogresio u (svom) delu odgoja i da li sam mu dovoljno otvorio oci? Normalno da prvo zelimo svojoj deci sve najlepse, ali da ne pricam u frazama i bla bla bla. Tu negde do kraja osnovne skole mu pomazes, onda si mu prijatelj, a kad postane punoletan nemas vise pravo bilo sta da kazes!
Svejedno, ne bi voleo da mi dodje kuci sa "suprugom". Ako vec mora, neka dodje sam. Mozda sam po tom pitanju konzervativan, ne osecam se ugrozenim, ali niko me nece uveriti u nesto drugo.
Neke stvari mogu shvatiti teoretski, bio bi da sam advokat u stanju cak zagovarati ih, ali sta god da jos kazem, sretan u tom slucaju sigurno ne bi bio.