Miroslav Antic

Miroslav Antic , cuveni pesnik za decu i odrasle , obogatio je ovaj svet prelepim delima , sto pisanim , sto slikanim . Govorio je ruski , engleski , nemacki , italijanski , madjarski , ceski i romski jezik . Zavrsio gimnaziju , i kratko studirao umetnost u Beogradu .
Obozavao decu . Bio vecito zaljubljen u Novi Sad . Umro neki kazu isuvise mlad . Ja vam kazem da takav covek ne umire sve dok ima nas koji ga cuvamo u svojim srcima .
Meni njegova poezija znaci mnogo toga . Nemam rec dovoljno veliku da opisem svoju odusevljenost ovim pesnikom , umetnikom , obicnim covekom koji je davao i vise nego sto je imao.

Evo nekih meni najdrazih dela , nadam se da cete pisati na ovu temu .. Pisite sta mislite o njemu , o njegovom radu , pisite pesme njegove koje vama nesto znace , koje volite , jer to je on , jedno prelepo secanje koje zivi i zivece.


Horoskop

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.

Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.


Pisma gospodji Vineti
(odlomak)

Prvo pismo
1.
Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: - Mila moja,
ja sam pas.-

Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
- Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -



Putokaz

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo



Medjuvreme

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od trazenja rešenja,
koje je uvek na dohvatu našhih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi medjuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parcčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi medjuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš medjuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.


Mi smo se suvise sretali

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.


U jesen uvek nestanem iz Novog Sada

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo.

Zar niko ne cita Antica??

citam ja skoro svaki dan, ali mi to dodje kao melem na srce, a ne znam sta bih mogla da kazem o njegovim stihovima....za uzivanje....

I uvek samo sebe imamo. I san pun želja, nedorečen.

Uh ... Meni ovo uvek zvuci jezivo dobro !!!

- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano mi nije - Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam.-

Bogat sam. Imam oči. Ruke. I pune džepove dobrih reči.

Nemoć svih divljih je u tome što nasedaju drugom načinu izražavanja.
Borac snage se plaši tudje vrste. Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije. Ukrotitelj. I šarlatan. On pobedjuje neozbiljnošću.

Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je dakle nebo. A ono je u svemiru.
Moj dom je, dakle, vasiona, a ona je u mojoj glavi. Znači da nemam drugog zavičaja

sem sebe!

Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao, i osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.

moj omiljeni pesnik. njegovu zbirku pesama drzim kao bibliju i cesto joj se vracam. lakse mi je, pomaze mi da izbacim neke emocije, da shvatim da ima i drugih koji prezivljavaju isto sto i ja, da nisam jedina...
na tako jednostavan, a dubok nacin govori o zivotu. sve vam kaze stihovima koji jednostavnoscu fasciniraju, a nema potrebe da se dublje unosite da biste ih protumacili. sve je nekako samo po sebi jasno (inace, nisam ljubitelj apstrakcija i takve poezije. jednostavno ne volim poeziju u kojoj posle mnogo traganja za smislom se uglavnom zapitam da li i sam pesnik zna sta je hteo da kaze).
omiljena mi je "expres za sever"

sherie - potpuno se slazem !!!

Jedan od omiljenih mi pesnika, ciji mi stihovi uvek daju snagu.


Medjuvreme

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od trazenja rešenja,
koje je uvek na dohvatu našhih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi medjuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parcčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi medjuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš medjuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

Gospođo, ja sam u Vas neizlečivo zaljubljen.

Gospođo, ja sam u Vas neizlečivo zaljubljen.

...Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar...

Nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu.

"...I dvadeset četvrta ljubav moze biti prva, ako je prava..
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo..prva ljubav i nijedna više..."

Divno....

''Stalno sam sanjao da ću nekada odleteti u nebo,ali ne avionom,bilo je to za mene i suviše obično, i suviše nisko.''