Frustracija i izvori frustracije

U životu smo često prinuđeni da se prilagođavamo stvarima koje nisu baš prijatne, ili se direktno sukobljavaju sa našim motivima, interesima, osećanjima... Vrlo često čovek oseti da su mu zbog raznih stvari, neke lične namere ili potrebe osujećene. A svi se mi međusobno razlikujemo po tome kako i na koji način doživljavamo i podnosimo te neuspehe.
U psihologiji postoji termin koji se naziva frustraciona tolerancija,koji govori upravo o tome da su neki ljudi sposobni da se lakše suočavaju sa problemima, a kod nekih ta osujećenja izazivaju obeshrabrenost, potištenost, pa i agresivnost.
Različiti su uzroci koji mogu izazvati frustraciju:
-objektivne fizičke prepreke ( kada nam loše vreme pokvari letovanje, kada otvorimo frižider, a u njemu nema ništa za jelo...)
-prepreke socijalne prirode (kada roditelji zabranama utiču na svaku važnu odluku svog deteta, biraju mu partnera ili posao)
-prepreke u samoj ličnosti (kada osoba sama sa sobom dolazi u konflikt, najčešće zato što ne može da ispuni ciljeve koje je sama sebi postavila).
Na frustracije različito reagujemo. Neki studenti su skloni da, nakon padanja na ispitu, pojačaju svoju motivaciju i spreme ga još bolje, a drugi se obeshrabre, očajavaju, krive profesora, upadnu u čuveni studentski bedak. Mlad čovek se nakon neuspešne emotivne veze lako oporavlja i dalje traga za ljubavlju, a neko se povlači, pa je čak spreman da zbog toga samuje ceo život.
U slučaju realnog prihvatanja frustracije takva stanja su izlečiva, tj. pobediva čak iako se koristi kompenzacija, npr. ako se ne ističemo u sportu, a želeli smo, svaka druga vrsta isticanja i uspeha može nam koristiti, jer će zadovoljiti naš motiv i potrebu da se u nečemu dokažemo. A nerealno reagovanje je kad pred sobom prikrivamo svoje neuspehe, pa i pred sobom i drugima falsifikujemo sliku o sebi. To je uglavnom samo povod za nove frustracije, koja tako može dovesti do dezorganizovanog ponašanja, anksioznosti, ili agresije.
Kakva su vaša iskustva, kako se nosite sa problemima, i da li prepoznajete ovakve osobe u svojoj okolini?

Mislim da su fustracije sastavni deo zivota. Naravno da mogu i pozitivno da uticu na nas, pre svega mogu da nas blagotvorno motivisu pa cak i nauce da se uhvatimo u kostac sa "zivotom, tim starim prevarantom."
Sa problemom se nosim tako sto ga prvo dobro izanaliziram. Jako je vazno prepoznati, priznati i prihvatiti izvor frustracija. Naravno da to moze da bude bolan proces, ali ko kaze da je zivot bajka?-

Huh,za frustracije oko ispita,se javljam,hehe...tu sam u svom na svom...bilo je svega...a da sam se prepustila da me pokopa neuspjeh ne bi me sada bilo nigdje,dobro,priznajem bilo je padanja u mini depresije,ali nisam nikada ostajala kući...stvari se rješavaju u stvarnom svijetu...tada isključujem svoj mali...i idem vanka... raja i dobar provod čine čuda...Šta vrijedi plakati nad svojom nesretnom sudbinom,ako u tom momentu ne možeš ništa da promijeniš..a rokovi tek za 2 mjeseca...uuuuživaaaj,jednom se živi...to sam na I godini skontala...hehe...uspjela sam sve dati,a izlazila sam do zore...onda kada sam sjedila kući i „učila“ stalno,najmanje sam pokazala...
A kada jedan ispit padneš po 7. puta,i profesor ti kaže da si „previše napisala“...dođe ti da se upucaš,zar se može previše napisati na fakultetu? Ja sam mislila da padaš na premalo. Hmmm
Onda red plača,red pozivanja profesora,pa red plača,pa red pljuvanja na obrazovni sistem...pa se smiriš,kad-tad...sjećam se da sam plakala ponavljajući Pravo...a to je bio samo I dio...ali sam ga položila,i osjećaj je žblj,II dio sam dala odmah,poučena iskustvom od I dijela...piši što manje...ne cijeni se znanje,treba imati sreće hehe i da,i to pošteno proslaviti sa rajom,ipak su bili uz tebe kada si padao,hehe
Ali ja se nisam nikada inatila poslije padanja,kod mene to ne pali...sad kao,sad ću ja njemu da pokažem da ja znam,ma jok...briga njega,ja sam samo još jedno ime na testu...osim ako nemam štelu pa mu to ime više znači,haha
U svemu ovome,najteže je prelomiti u sebi...ja sam malo lijena bila,malo sam puštala da se neke stvari odvijaju pored mene,a ja ću polako,svojim tempom...e sa sobom treba rašistiti i odlučiti šta se želi od života...ako ja odlučim da hoću da završim fakultet,nema tog profesora i asistenta koji će me spriječiti u tome...neka svoje lične frustracije rješavaju na nekome drugome...

Najteže su mi padali komentari roditelja,poslije 9 ohrabrivanja,uvijek dođe jedna kritika,koja se zarije duuoboko "Ma da,ona će završiti,ona je došla da završi fakultet,nije došla da se provodi" nema ništa gore kada te porede sa nekime,još ako te pri tome porede sa nekim ko je bezveze,dođe ti da si otrova natočiš...
Ja sam sklona mišljenju a time se i vodim...fakultet na jednoj,životna škola na drugoj strani...neke se stvari ne mogu naučiti u školskim klupama...pa ako ću malo da kaskam,neka ću,bitno je da stignem na odredište
Udavila sam ja malo...bitno je da nisam frustrirana..haha...a možda jesam,samo ne vidim

Cini mi se da smo svi prvo zateceni nad problemom. Odazivamo se razlicito. Mene problem podstakne na trazenje izlaza. Prvo trijezno razmislim da li postoji kakva mogucnost na koji bi taj problem rijesila. Rijetko se dogadja da nema bas ni jednog izlaza, uvijek postoji neka svjetlost na kraju tunela. Ne ocajavam, vec pokusavam svoje probleme i lose raspolozenje kompenzirati sa aktivnostima koje me opustaju, odvrnu misli, a na neki nacin lijece i vracaju samopouzdanje.
Sjecam se dogadjaja u auto skoli. Za vrijeme voznje instruktor me je uvijek zadirkivao kad sam napravila neku gresku. To me je na neki nacin ljutilo i vredjalo ali ujedno i motiviralo da se ista greska vise nije ponavljala. Znaci, sve je ovisno od nas samih, kako prihvatimo neki problem: da li nas on motivira i ojaca ili samo postane jos jedna dodatna frustracija koja nam nece pomoci u borbi sa samim sobom.

Uočavanje i analiza problema su prvi koraci na putu ka njegovom rešavanju. Ali, na svakom putu postoje i stramputice, pa su neki ljudi skloni da se analiziranju toliko posvete, da im to "vaganje" i preispitivanje bude jedina i najvažnija preokupacija. Kao da ih rešenje i ne zanima.... Neodlučnost, stalno merenje "za" i "protiv" neke odluke, kod nekih ljudi je dominantno, i kolebljivost ih sprečava da se suoče sa posledicama svojih odluka.
Koliko smo spremni da se suočimo sa problemom i jednostavno "presečemo" stvar?
Mladi ljudi svoje prve samostalne odluke najčešće donose veoma kasno, jer ih roditelji vode i usmeravaju skoro do punoletstva, pa i kasnije... Osećaj da nas život prestiže, da nismo uvek spremni da u pravom trenutku adekvatno reagujemo, nego često "prođe voz", može biti vrlo frustirajuć.
Koliko smo spremni da svoje odluke donosimo pravovremeno i promišljeno, da stojimo iza njih, da nas kroz život ne bi stalno pratio isti uzdah:"Eh, da sam..."?

Pa ne znam...lako je govoriti iz pozicije kada prođem neke stvari "da sam tada uradila ono,ne bih sada morala ovo"....ali onog momenta "ono" mi se nije činilo toliko važno...jer tada nisam uviđala njegovu ozbiljnost...a valjda se sa nekim svojim greškama moramo pomiriti i tjerati dalje... ja i danas ne učim na nekim svojim greškama...a opet neke druge situacije su mi otvorile oči...ne treba sebi stvarati stres oko nekih stvari,samo dati sve od sebe,pa ako bude bude,ako ne,biće
I da,roditelji,koliko god dobronamjerni,a jesu,ponekad griješe,podmeću leđa i gdje treba i gdje ne treba...pa ponekad naprave malo nesposobnjakoviće od nas...

@Darstellerina
Citat:
Mene najvise nerviraju osobe koje vec u startu traze prepreke. Takvi si obicno svojom neodlucnoscu naprave vise stete nego koristi, narocito ako su to neke zivotne odluke o kojima ovisi njihova buducnost.
Nekada su roditelji u svojoj silnoj brizi za svoju djecu krivci za kasniju neodlucnost tih osoba.Po mom misljenju, bolje je da ih oni postave pred problem, nego da ih kasnije zivot uci. Kasnije ce im takav odgoj samo olaksati odluke.

Frustrirajuće je i imati takve prijatelje, koji prijateljstvo isključivo tumače kao odnos u kojem do mile volje možeš gušiti drugog, a ne baviti se njime uopšte. Večito savetovanje, kopanje po problemima, beskrajne analize, tirade o razlozima za neodlučnost... I taman pomisliš da su saveti urodili plodom, da ste zajednički došli do nekog zaključka, a sutra te dočeka ista priča, ista pitanja. A za prijatelje nemamo malu decu, nego odrasle osobe koje skoro infantilno traže večiti oslonac, bez namere da išta menjaju, ili uzvrate pažnjom.
Uglavnom imam strpljenja, i volim se baviti osobama koje volim, ali postoje i oni za koje nemam živaca da ih slušam, jer me razgovori bez poente izbacuju iz takta...
Možda je Meša Selimović bio u pravu, vredi se možda pomučiti, čak i ako je uludo...
"Neki su gluvi na tuđe reči, oni su nesreća i sebi i drugima. Ali uvek treba pokušati. Pitaćeš: zašto? Nizašto. Da bude manje gluvo i pusto."
Možda se opet potrudim oko nekih osoba, možda, jednom, ako uspem da me to sve ne nervira toliko...

@Darstellerina
Citat:

Mesa je umjetnik koji se je svojim rijecima i nacinom razmisljanja duboko urezao u pamcenja svojih citalaca. I ovom svojom tvrdnjom sasvim je u pravu. Obicno se trudim saslusati sagovornika i uzivjeti u njegovu pricu, pokusavam savjetovati ili iznijeti neko rjesenje na osnovu vlastitih iskustava. Nazalost postoje ljudi koji nemaju sposobnost za dvosmjernu komunikaciju. Obicno iznesu svoje probleme i olaksaju se. Savjet sagovornika ne ocekuju ili ga samo uzmu na znanje. Tako je slusaoc iscrpljen i dodatno okupiran. Usprkos tome opet se mucim i slusam i u sebi tjesim, da ce mozda ipak koja moja rijec pasti na plodno mjesto

Možda ne bi bilo loše da se pozabavimo malo komentarisanjem nekih naših ličnih slabosti, onih koji su nam izazivali ili izazivaju osećaj frustracije, ako je posmatramo upravo kao psihičku nelagodu zbog neostvarivanja nekih potreba ili motiva.
Ja sam prilično dugo imala problem jer sam mnoge stvari podrazumevala. Podrazumevela sam da ako nekom nešto pomognem, on meni možda i ne mora da se zahvali, ali da treba da se bar trudi da me ne povredi, da me ne proda za najmanju sitnicu... Podrazumevala sam da obećanja važe uvek, i da su neprekršiva, da se dobro dobrim vraća, da se među ljudima prvo ceni iskrenost, a ne sposobnost manipulacije... Koliko sam puta samo lupila glavom o zid i bivala razočarana... A onda, shvatiš da u životu možeš popravljati i menjati samo sebe, da niko ne želi o sebi da čuje loše, pa stoga i ne vredi uložiti celog sebe u ispravljanje nečijih mana... Svatiš da ljude moraš prihvatiti, sarađivati i sa onima čijih se stavova groziš, ali biti stabilan i postojan u svojim.
Od svog mog idealizovanog "podrazumevanja", ostalo je još samo to da podrazumevam da ljudi ima raznih, da su mi neki od njih zaista prijatelji, i da sam uvek spremna da nove prijatelje upoznam i zavolim. To je već prešlo u nešto više, to su uverenja... Rizici da ću se u nekog razočarati, naravno, uvek postoje, ali i to, eto, sada podrazumevam... A to je iskustvo...

Kad bi trebala da pisem detaljan odgovor morala bi u potpunosti da te citiram Darst i da obrazlozim svoje glediste novim recima-nepotrebno, dosta toga si rekla kao sto sam ja mislila da napisem, ali si recitija a koncizna.
Zadovoljicu se samo da mi pojasnis zadnju recenicu, kako to uspevas da procenis da li ce te neko razocarati?
Meni frustracije, koliko sam mogla sebe da analiziram i dijagnosticiram, prouzrokuje moja nesposobnost da stanem iza svog stava ili misljenja-kategoricki, sve od straha da nekoga ne uvredim, povredim, naljutim. Progutam i to sto mi se ne dopada samo zbog mira-tudeg, jer ja sam u sustini uznemirena, izfrustrirana samim tim sto sam u situaciji da moram prihvatiti. Krace receno iznuden kompromis me frustrira.

A ne nisi me dobro razumela, ne procenim uvek ko će me razočarati, nego se nekako unapred pripremim da je taj rizik moguć kad su nove osobe u pitanju... U pitanju je samo blaga distanca, koja se ponekad pokazala vrlo isplativom...
Da, često izigravamo pomiritelje, čuvare opšte dobre atmosfere, ali na svoj račun, na račun našeg sopstvanog mira... Rešenje je možda u diplomatskom iskazivanju svog stava, ili nelagode. Nije loše da se nekad drugi pozabave nama...

Darst:Citat:
E ja tu bas nisam diplomata. Uglavnom okinem ono sto mislim, pa sta bude. Dobro, nekad je bilo jos gore, umeo sam i da se potucem kao klinac, i da "nelagodu" pokazujem vrlo plasticno. Posle sam sve vise verbalizovao svoja uverenja I danas je tako, samo ok, vise biram reci, pa cak biram i pogodan trenutak da reagujem na nesto sto me nervira. Probao sam da cak nesto i precutim, to je nekad i pametnije, ali samo u posebnim situacijama. Ipak mislim da je bolje sve reci, onda smo nekako nacisto i sa sobom i sa drugima.

Dobro je sve reci ali opet je ovisno na kakav nacin. To je vec umjetnost, reci istinu, a opet ne povrijediti nekoga.
Svi mi imamo neke navike koje nam pomazu, a nekada zagorce zivot. Ne mora to uvijek biti porok, nekada su to lose navike kao sto je neodlucnost i strah pred odgovornoscu za vlastite greske.
Neki ljudi izbjegavaju konflikte, zbog toga se ponasaju onako kao sto se od njih ocekuje. Dok smo mali, ljudi nas zbog toga vole, nagradjuju, maze i paze. Jednostavna posljedica toga je, da se kao odrasli ljudi ne znamo postaviti za sebe i zahtjevati ono sto nam pripada. Zbog toga se cesto osjecamo jadno i uhvaceno.
Tek kada prepoznamo svoje dobre osobine na dobrom smo putu da se suprostavimo losim.
Nekada je dobro pitati prijatelja ili svog partnera, sigurno ce se necega sjetiti. Ujedno ce nam mozda reci koje su nase dobre osobine koje kod nas cijene

Ja sam ponekad frustrirana zbog posla,desi se da dodjem kuci i da legnem da spavam a onda sanjam scenu sa posla.Jako dosta zavisi i od toga u kakvom se kolektivu radi,ako nema napetosti i nervoze sve moze savrseno da funkcionise.Ukoliko se pojavi samo jedan "panicar" prica o bezbriznosti na radnom mestu pada u vodu.Treba negovati medjuljudske odnose umesto gledanja ko ce koga da vise pokopa kod sefa.