Dijabetes-Secerna bolest

Drage moje zanima me dali imate neko iskustvo,dali neko iz vase okoline ima
secernu bolest...I dali se slazete sa tim da je to bolest 21. veka ?

Dijabetes ima moj svekar,pa ima nekih desetak godina.
Ukoliko vodi racuna,onda je sve ok.Mislim ako redovno insulin daje,
sto on zna nekad da ne uradi ...
Zatim,ima deka,pa ima cika-Gojko,pa ima od drugarice brat
U vrticu,ovde,kad sam bila na praksi imao je i jedan sestogodisnjak,
ali vaspitacice su jako oprezne,tako da se i ne primeti da od bilo cega boluje...
Ima puno ljudi u mojoj okolini...
Bas je puno ove bolesti...

Moj tata. On vec nekoliko godina pije tablete i ishranom drzi seces u granicama normale. Cim se malo u jelu opusti, bez obzira sto uzima terapiju, secer raste.

Moj sin ima diabet,4 godine vec...Pa zbog toga me zanima dali neko
nije slucajno prosao neke slicne situacije

Taj deciji dijabetes moze da prodje vremenom... Znam da ako nastane u pubertetu on moze da prodje.
Znam za devojku koja 24 casa na sebi nosi jednu spravicu koja joj svako malo ubrizgava insulin u organizam. Ona ima toliki problem sa tom bolescu da nije moguce da 1 ili vise puta daje sebi insulin u toku dana. Nego ta spravica stalno meri nivo secera u krvi i cim treba ubrizga insulin,. A, kad sam sedela sa njom cula sam da pisti na bukvalno svakih 10-15 minuta. To je stvarno uzasno.

Ja se vec 4 godine borim sa tim,nije mi lako ni najmanje...
Al osecam da mi je sad puno lakse,jer ipak mogu da pricam o tome....
Moj sin prima inzulin ujutro i uvece,pazimo koliko jede i naravno kad jede....

A, sa koliko godina je tvoj sin dobio ovu bolest?

Postoji pumpa za inzulin,moj sin je to imao...Imamo mi to i sada,samo smo presli na
drugu terapiju...Presli smo na bockanje ujutro i uvece,jer je puno lakse za skolu...
A pumpa inzulinska,ona nemoze da meri sama secer,samo moze da daje inzulin
i to ne sama nego ti moras da ukucas koliki bolus je potreban...
A sad su nedavno izbacili spravu koja bude na ruci,na misici prikljucena
koja stvarno meri i daje sama inzulin,al opet je programirana ljudskom rukom,
sve zavisi kad i koliko covek prima inzulina.....

Imati dijabetes znachi, da Vashe telo ili uopshte vishe ne proizvodi insulin (tip 1 dijabetes)
ili, da postojeci i proizveden insulin u telu vishe ne deluje pravilno odnosno
kako treba (Tip 2 dijabetes). Ukoliko vec duze vremena postoji tip 2 dijabetesa,
moguće je, da gushteracha uopshte vishe ne proizvodi insulin.

Moja baka je imala dijabetes dugo godina,i umrla je u 77-oj.
Slazem se da je to bolest savremenog doba i kod starijih mislim da je stres glavni uzrok,mada se u literaturi ne pominje tachan uzrok ove bolesti.Chest je i kod dece,ali uz redovnu kontrolu i pojachan higensko-dijetetski rezim ova bolest moze odlichno da se kontrolishe i obeleli od dijabetesa mogu voditi sasvim nomalan zivot.
Mina,zao mi je shto ti je sin bolstan,ali nemoj da se plashish,moze sasvim normalno i zdravo da zivi i lepo docheka starost jednog dana...Isto tako,mislim da ce se se uskoro i za dijabetes naci neko pravo reshenje

Pa, nisam znala sve ove info.. Znam da mi je sestra te devojke rekla da joj ta spravica sama ubrizgava insulin.. Bilo kako bilo, tesko je u svakom slucaju.

Drage,moj sin nije bolestan ....On samo ima diabet i to je to...Nedozvoljavam
da se neko prema njemu odnosi kao da je bolestan,to nikako...
To mi je psiholog preporucio,da nikad nedozvolim da neko govori ili da zali moje dete...
A najvise treba da se pazi koliko unosi ugljenih hidrata u sebe,tokom jednog
obroka...Sve zavisno od kilaze i godina starosti...

Pokusat cu posle da uslikam pumpu za inzulin,ako bude hteo da mi radi
aparat jer pocinje da crkava

Naravno Mina,to nikako on ne sme da oseti!
On je kao sva druga decica!
I tako treba svi prema njemu da se ponasaju...
Ne sme da se oseti nikako drugacije
Bas ovaj mali decak u vrticu-niko,ama bas niko se prema njemu ne odnosi
drugacije nego kao i prema svoj ostaloj deci.
Ti si majka,prirodno je da te boli,ali on to ne sme da oseti. Za hrabrost!

Naravno da okolina ne treba da ga zali i posmatra kao bolesnika,ali chinjenica jeste da je dijabetes bolest,nazalost.Isto je i celulit bolest savremenog doba,pa ljudi to ne gledaju tako...Ali celulit ne mora da se kontrolishe,a dijabetes mora...Tako da...
Inache,baka mog druga ima dijabetes i ja kad god mogu,kad odem kod njih,dajem joj inekcije.Ona prima insulin ujutru i uveche i nema nikakvih problema,zdravo se hrani.. Inache,sama ne moze sebi da da inekciju,pa joj ukucani daju,mada imaju strah..Mislim,imali su na pochetku,ali sada su se vec navikli..

Nadam se da nisam opet uvredila minu jer saosecam sa tim shto joj sin ima dijabetes.. Mislim da je svakoj majci teshko kada sazna tako neshto za svoje dete..
Inache,slazem se sa tini.ti da deca i svi ostali treba da ga posmatraju normalno,kao i svu ostalu decu i to isto detetu treba objasniti.

Moj sin se oseca normalno,zdravo se hrani i normalno zivi...
A u njegovom razredu je jako lepo prihvacen od svakog deteta,i nije jedini
jos jedna devojcica ima secer isto kao i on,al se neizdvajaju nego sve aktivnosti
rade zajedno sa ostalom decom....
I da se pohvalim,moj sin je najbolji od svojih uzrasta u gimnastici...

I moram da ga pohvalim,sunce majkino...
Jako je odgovoran...Sam sebi meri secer,nije mu tesko i nestidi se
ni najmanje da u sred autobusa ili na moru ili bilo gde da izvadi aparat
i da meri secer....

Mali

Diabetes mellitus (šećerna bolest) stanje je u kome je glukoza u krvi nenormalno visoka zbog toga što organizam nije u stanju da je koristi kao hranu.
Glukoza je prost šećer koji je neophodna hrana za mozak i mišiće. Dobija se iz određene vrste hrane: šećera i slatkiša, skrobne hrane kao što je hleb ili krompir, koji se u sistemu organa za varenje razlažu u glukozu. Takođe, može se izlučivati iz jetre koja skladišti glukozu koja nije odmah potrebna.
Da bi se glukoza koristila kao hrana neophodan je hormon insulin. Kada glukoza u cirkulaciji raste, posle obroka na primer, insulin se izlučuje iz pankreasa omogućavajući glukozi da uđe u ćelije i upotrebi se kao energija.
Insulin, dakle, igra odlučujuću ulogu u korišćenju glukoze u organizmu. Kada postoji nedostatak insulina, ili postojeći insulin ne deluje adekvatno, nakupiće se glukoza u cirkulaciji i pojaviće se diabetes.
Postoje dva glavna tipa šećerne bolesti:
Tip 1 dijabetesa (nekad nazivan insulinozavisan tip diabetesa - IZDM)
Ovaj tip javlja se kod teškog nedostatka insulina zbog destrukcije većine ili svih ćelija pankreasa koje luče insulin. Za preživljavanje bolesnika neophodno je redovno ubrizgavanje insulina.
Tip 2 dijabetesa (nekad nazivan insulinonezavisan tip diabetesa - INZDM)
Ovaj tip šećerne bolesti javlja se kada pankreas još uvek izlučuje insulin ali u nedovoljnoj količini i/ili izlučeni insulin ne ispoljava adekvatno očekivane efekte. U većini slučajeva nivo glukoze u krvi može se smanjiti dijetom ili dijetom uz uzimanje tableta iako je ponekad potrebno u terapiju uvesti insulin.
Dijabetes je ozbiljan zdravstveni problem i vrlo zabrinjava ubrzan porast prevelence dijabetesa.
Prema procenama IDF u svetu je 2005. godine bilo 194 miliona osoba sa dijabetesom. Prema godišnjem izveštaju Svetske zdravstvene organizacije (WHO) iz 1998.godine u 1995. godini u svetu je bilo 135 miliona osoba sa dijabetesom a očekuje se da ovaj broj do 2025 godine poraste na oko 333 miliona. Ovaj porast očekuje se zbog starenja populacije, preobilne ishrane, gojaznosti i sedanternog načina života. Porast u razvijenim zemljama biće oko 41%, dok se u zemljama u razvoju očekuje porast od oko 170%.
Najveći broj osoba sa dijabetesom pripada tipu 2 dijabetesa (85-95%). Ova diskrepanca posledica je teškoća da se kod nekih osoba napravi razlika kom tipu diabetesa pripadaju, na pr. osobe koje primaju insulin a pripadaju tipu 2 dijabetesa često se pogrešno klasifikuju kao tip 1.
Procenjuje se da je 2003. godine 5.1% svetskog stanovništva imao dijabetes. Najviš a stopa bila je u Severnoameričkom regionu (7,9%), a zatim u regionu Evrope (7,8)
Procenjuje se da tip 1 dijabetesa u svetu ima 4.9 miliona osoba, što u odnosu na svetsku populaciju iznosi 0,09%.
Nedijagnostikovan diabetes
Objavljivana incidenca i prevalenca obično se odnosi na klinički jasan diabetes. Međutim, određen broj osoba ima diabetes koji nije dijagnostikovan. To su uglavnom osobe sa tipom 2 dijabetesa kod kojih su simptomi manje upadljivi i mogu proći godine dok se dijagnoza ne postavi. Ponekad su jasno ispoljene komplikacije razlog postavljanja dijagnoze.
Osobe koje imaju neotkriven diabetes otkrivaju se samo screeningom populacije testom oralnog opterećenja glukozom. Smatra se da je odnos poznatih i neotkrivenih dijabetičara 1:1.
Tip 1 dijabetesa
Ovaj tip šećerne bolesti, gde postoji potpun ili skoro potpun nedostatak insulina, uzrokovan je destrukcijom ćelija pankreasnih ostrvaca koje stvaraju insulin. Smatra se da da se ove ćelije razaraju autoimunim procesom. Imuni sistem organizma (koji služi kao odbrana od bolesti) prepoznaje, iz nekih razloga, ove ćelije prepoznaje kao ''tuđe'' a ne kao ''svoje'' i uništava ih.
Smatra se da se ovaj autoimuni proces, kod predisponiranih osoba, aktivira jednim ili sa više spoljnjih faktora. Ovi faktori su još uvek nepoznati, ali su mogući kandidati virusi i neki hemijski agensi. Osetljivost na ove spoljnje faktrore genetski je uslovljena, što znači da su osobe koje su u riziku da dobiju tip 1 dijabetesa, nasledile određene gene od svojih roditelja. Geni koji su odgovorni za rizik od oboljevanja od tipa 1 diabetesa nisu još uvek izolovani, ali se smatra da ih ima najmanje šest. Treba podsetiti da ako osoba ima ove gene to još uvek ne znači da će dobiti diabetes. To će se dogoditi samo ako određeni spoljašnji faktor započne autoimunu destrukciju insularnih ćelija.

Tip 2 dijabetesa
U ovom tipu diabetesa pankreas i dalje stvara insulin ali u količini koja nije dovoljna da zadovolji povišene potrebe organizma. Oštećenje insularnih ćelija pankreasa smatra se odgovornim za nedovoljnu produkciju insulina. Smanjena sposobnost insulina da stimuliše preuzimanje glukoze u mišiće i ostala tkiva poznata je kao insulinska rezistencija i ispoljena je kod svih osoba sa tipom 2 dijabetesa. Uzrok insulinske rezistencije još uvek nije potpuno utvrđen ali može uključivati oštećenje efekta insulina posle vezivanja za receptor na ćelijskoj membrani.
Još uvek nije jasno šta uzrokuje defekt na ćelijama koje izlučuju insulin ni zašto insulin neadekvatno deluje na mišiće, jetru i druga tkiva. Postoji genetska predispozicija, tip 2 dijabetesa mnogo se češće javlja porodično od tipa 1. Kao i kod tipa 1 dijabetesa verovatno je da je uključeno više gena. Odmakla životna dob, gojaznost i sedanteran način života značajni su doprinoseći faktori ispoljavanju ovog tipa diabetesa i verovatno su odgovorni za rastuću prevalencu tipa 2 dijabetesa u razvijenim zemljama.

Drugi tipovi diabetesa
Kod malog broja osoba diabetes mogu uzrokovati i drugi faktori:
različita oboljenja pankreasa, kao što su pankreatitis ili operacije na pankreasu
drugi hormonski poremećaji, kao što su Kušingov sidrom (povišena produkcija kortizola, hormona kore nadbubrežne žlezde) ili akromegalija (povišena produkcija hormona rasta hipofize)
neki lekovi, kao što su kortikosteroidi ili neki diuretici u visokim dozama
Teške povrede ili bolesti ne uzrokuju diabetes ali mogu dovesti do privremenog porasta glikemije, do ispoljavanja prethodno neregistrovanog diabetesa ili do poremećaja kontrole lečenog diabetesa. Ponekad, u toku teških bolesti, kao što je infarkt miokarda ili posle teških povreda ili velikih operacija glikemija može porasti privremeno. Psihički stresovi ne uzrokuju diabetes ali ga mogu pogoršati.

Dijeta
Glavni cilj terapije diabetesa je održavati nivo šećera u krvi što je moguće bliže normalnim vrednostima. Dijeta kao oblik terapije ima i druge ciljeve: smanjenje telesne težine kod gojaznih dijabetičara i smanjenje rizika od razvoja kardiovaskularnih oboljenja koja su posebno česta kod osoba sa diabetesom.
Da bi se postigli ovi ciljevi nisu neophodne posebne dijete već je opšti savet osobama sa diabetesom da jedu zdravu hranu koja se svima preporučuje. U glavnim crtama ova dijeta podrazumeva izbegavanje hrane bogate šećerima i mastima a uzimanje hrane bogate dijetnim vlaknima.
Redukcija i kontrola unosa šećera ima jasne pozitivne efekte na kontrolu nivoa šećera u krvi. Povišen unos dijetnih vlakana usporava resorpciju šećera iz hrane i sprečava velike skokove glikemije posle obroka, i pospešuje zdravo funkcionisanje creva.
Ograničavanje unosa masti snižava kalorijski unos i pospešuje željeni gubitak telesne težine. Osim toga, smanjuje se rizik od razvoja kardiovaskularnih oboljenja.
Kako je povišen unos soli povezan sa povišenim krvnim pritiskom, preporučuje se restriktivno korišćenje soli.
Specijalna hrana namenjena diabetičarima ne preporučuje se jer je skupa a nema posebnih prednosti.

Insulin
Za sada je i dalje, uobičajeni način da se da insulin je injekcija, mada se inhalatorni insulin intenzivno ispituje. Insulin se ne može uzeti na usta jer je protein koji bi se brzo razgradio u organima za varenje.
Do pre dvadesetak godina, gotovo sav insulin koji se koristio u terapijske svrhe ekstrahovan je iz svinjskih i goveđih pankreasa. Ove vrste imaju insulin, strukturno, vrlo sličan ljudskom. Sada je gotovo u potpunosti u upotrebi sintetski insulin. Ovaj insulin proizveden je genetskim inženjeringom, gde se bakterije ili gljive izmenom genetskog materijala usmeravaju ka produkciji insulina koji je identičan ljudskom. Ovaj insulin nazva se humani insulin. Međutim sve više su u upotrebi insulinski analozi. Insulini kojima je izmenjen proteinski lanac kako bi dobili neke povoljne osobine
Nekoliko različitih tipova insulina je u upotrebi, svaki sa različitim karakteristikama i dužine dejstva. Mogu se klasifikovati u dve različite grupe (tabela).
Kratkodelujući insulini resorbuju se brzo. Stoga imaju brži početak a kraće trajanje dejstva. Dužedelujući insulini apsorbuju se sporije, zahvaljujući dodatim supstancijama kao što je protamin (vrsta proteina) kod isophan insulina ili zink kod lente preparata. Ove dodate materije snižavaju rastvorljivost insulina (zbog toga je mutan) pa su ovi preparati sporijeg početka ali produženog trajanja dejstva.

Tabela: Klasifikacija preparata insulina
izgled uobičajeni način upotrebe
kratkodelujući
kristalni bistar - pre svakog obroka
- u mešavini sa lente ili isophan insulinim za intravensko davanje
srednjedelujući
isohpan
lente mutan dva puta (ili jednom) na dan
fiksne mešavine
kombinacije kristalnog i isophan insulina mutan dva puta (ili jednom) na dan

Cilj lečenja insulinom je obezbediti organizmu insulin koji mu nedostaje i pri tome imitirati, što je moguće više, normalan obrazac pojave insulina u cirkulaciji tj. postepen porast insulinemije posle obroka uz stabilnu, nisku koncentraciju insulina između obroka. Tip insulina koji se koristi, broj injekcija u toku dana i vreme davanja tih injekcija varira od jedne osobe do druge. Svaka osoba sa diabetesom koja prima insulin jedinstvena je u pogledu dužine delovanja insulina koji dajemo kao terapiju, nivoa sopstvenog lučenja insulina i njegove aktivnosti kao i telesne težine.

Cilj lečenja diabetesa je održavanje glikemije, što je moguće bliže, normalnim vrednostima. Nivo glukoze u cirkulaciji zavisi od količine uzete hrane, fizičke aktivnosti i količine raspoloživog insulina. Održavanje nivoa glikemije u željenom opsegu pitanje je balansa. Nivo glikemije ne treba da bude suviše nizak (hipoglikemija) niti da ostane suviše visok (hiperglikemija) jer su obe krajnosti povezane sa problemima.

HIPOGLIKEMIJA
Hipoglikemija je obično posledica prevelike doze insulina ili sulfonilureje, nedovoljnog ili odloženog unosa hrane ili iznenadne ili preterane fizičke aktivnosti. Ponekad se, međutim, može javiti bez nekog jasnog uzroka.
Uobičajeni upozoravajući simptomi hipoglikemije su: drhtavica, znojenje, razdražljivost, lupanje srca, a mogu progredirati ka konfuziji, glavobolji, poremećajima vida. Ako se ne da terapija hipoglikemija vodi ka gubitku svesti i konvulzijama.
Kada nivo glikemije opadne ispod normale, različiti mehanizmi koji se mogu suprotstaviti metaboličkom dejstvu insulina aktiviraju se da bi mozak zaštitio od nedostatka glukoze. Ovi mehanizmi nazivaju se kontraregulatorni; uglavnom ih izaziva dejstvo glukagona i adrenalina koji utiču na oslobađanje rezervi glukoze iz jetre, što podiže nivo glukoze u cirkulaciji.
Zbog ovih mehanizama osoba koja dobije epizodu hipoglikemije može se, eventualno, sama oporaviti. Ipak, od vitalnog je značaja otpočeti terapiju čim se primete prvi simptomi da bi se izbegao gubitak svesti. Najbolji lek za hitno lečenje hipoglikemije je sama glukoza, bilo u formi napitka ili tableta, jer deluje u roku od nekoliko minuta. Takođe se mogu upotrebiti slatkiši ili slatki napici. Kada osoba nije u stanju da sama sprovede akciju, pomoć porodice ili kolega od vitalnog je značaja. Davanje hrane ili napitka osobama bez svesti može biti rizično i u tom slučaju može se po ustima razmazati džem ili glukozni žele. Ako se navedene mere ne mogu sprovesti treba dati injekciju glukagona. Ako je osoba bez svesti neophodna je medicinska pomoć koja podrazumeva intravensko davanje glukoze.
Hipoglikemije su ređe kod osoba koje uzimaju preparate sulfonilureje.


HIPERGLIKEMIJA

Ketoacidoza
Ketoacidoza je akutna komplikacija teškog nedostatka insulina koja se može javiti kada dijabetes tipa 1 nije lečen ili je vrlo loše kontrolisan, ako se doza insulina slučajno ili namerno izostavi ili ako se potrebe organizma za insulinom povećaju (u toku neko infekcije na pr.). Kod ove komplikacije diabetesa nivo šećera u krvi je vrlo visok a masti iz organizma razlažu se kao alternativni izvor energije. Kao rezultat ove razgradnje javljaju se kao krajnji produkt ketonska tela. U maloj koncentraciji neškodljiva, kada se nakupe mogu dovesti do ozbiljnog poremećaja koji, ako se ne leči, vodi fatalnom ishodu a naziva se diabetesna ketoacidoza.
Simptomi ovog stanja uključuju akutne simptome diabetesa, žeđ, pojačano mokrenje, malaksalost a progrediraju ka mučnini i povraćanju, nedostatku daha, konfuziji i retko pravoj komi.
Kada se ketoacidoza javi neophodno je hitno bolničko lečenje. Iako je lečenje u principu vrlo uspešno to nije uvek slučaj. U studiji o umiranju kod osoba sa diabetesom mlađih od 50 godina u 1979 godini pokazalo se da je ketoacidoza najčešći uzrok smrti osoba sa diabetesom mlađih od 20 godina i to je, verovatno, i dalje slučaj. Aktuelna smrtnost od ketoacidoze u specijalizovanim ustanovama je oko 7%. Mortalitet je, uopšteno rečeno, veći kod starijih osoba i u manje specijalizovanim centrima.
Najčešći uzrok teške ketoacidoze je i dalje kasna dijagnoza tipa 1 dijabetesa i pogrešan savet osobama koje primaju insulin da ga prekinu u toku oboljenja koja su praćena povraćanjem i neunošenjem hrane.

Vladaju velike zablude u ishrani dijabetičara, počev od potpunog prestanka uzimanja pojedinih namirnica do izuzetno slobodnog unosa pojedinih vrsta hrane. Ishrana dijabetičara, ustvari, predstavlja model kako bi trebalo da se hrani svako. Zdrav način ishrane podrazumeva upotrebu hranljivih materija: ugljenih hidrata, masti, belančevina, vitamina, minerala, vode i dijetnih vlakana. Normalno, ako je neko oboleo od dijabeta, mora se pridržavati i nekih pravila koja podrazumevaju količinu pojedinih namirnica, količinu namirnica po obroku i raspored obroka. Znači, dijabetičari moraju znati da mogu koristiti sve hranljive namirnice kao i potpuno zdrave osobe, ali u količinama i vremenskim razmacima koji neće remetiti metabolizam šećera u krvi.
UGLJENI HIDRATI Nalaze se uglavnom u žitaricama, prerađevinama od brašna, pasulju, grašku, sočivu, bobu, krompiru, voću, povrću, koštunjavom jezgrastom voću (lešnik, orah, badem, kikiriki), mleku.
Dnevni unosi: dva do tri grama na kilogram telesne težine.
Ukupna količina ugljenih hidrata treba da iznosi 55 do 60% dnevnog unosa hrane.
BELANČEVINE Belančevine (proteini) su gradivni elementi, neophodni za izgradnju i obnovu ćelija našeg organizma i važni sastojci hormona i enzima koji regulišu mnoge procese u našem organizmu. Osnovni sastojci belančevina su aminokiseline.Dijabetičari imaju iste potrebe za belančevinama, s tim što moraju smanjiti unos ako imaju obolele bubrege (dijabetična nefropatija).
Hranu bogatu belančevinama sadrže namirnice biljnog i životinjskog porekla.
BELANČEVINE ŽIVOTINJSKOG POREKLA

Belančevine životinjskog porekla se nalaze u mesu ribi, jajima, mleku, mlečnim proizvodima. Hrana životinjskog porekla je glavni izvor belančevina, zato što sadrži sve neophodne amino kiseline potrebne našem organizmu.

MLEKO: Bogat izvor visoko kvalitetnih belančevina. Visok procenat mlečnih šećera i masnoća ograničava upotrebu kod dijabetičara, pa zato jedite obrano mleko, prerađevine od obranog mleka i količinu do 1/2 litra dnevno podeljeno u dva ili više

SIR: Upotrebljavajte mlade nemasne sireve i posne sireve (od obranog mleka). Dnevno možete uzeti dve mlečne jedinice ako ne uzimate mleko i druge prerađevine.

JOGURT I KISELO MLEKO: Koristite one koje imaju manje masnih jedinica.

KAJMAK: Kajmak je naš robni trend, jer samo u Srbiji i Crnoj Gori i Jermeniji se koristi i pravi u ovom obliku. Iako izvanrednog ukusa dijabetičari treba da ga koriste retko i umereno i to po mogućstvu mladi kajmak. Kajmak svrstavamo u grupu masnoća po ADA tablicama pa ga tako koristimo povremeno dve do tri kašičice u namazima, kačamaku ili kao masni dodatak u neko jelo.

PUTER, MASLAC, PAVLAKU, STARE PREVRELE SIREVE, “ZDENKU” I
KAČKAVALJE treba ograničeno koristiti zbog visokog sadržaja zasićenih masnih kiselina i holesterola.

PREPORUKA:
• Koristite u ishrani mleko i prerađevine (jogurt, kiselo mleko) od 1, 2 do 2,8 mlečne masti.
• Koristite mladi sir u ishrani.
• Ako jedete stari sir jedite posni beli sir.
• Kajmak povremeno dve do tri kašičice, po mogućstvu mladi.
• Izbegavajte masne prevrele sireve i kačkavalje.

JAJA: Jaja su jevtina i lako dostupna namirnica, bogata belančevinama, rado korišćena u svakoj kuhinji. Imaju samo jednu manu, visok sadržaj holesterola koji se nalazi u žumancetu. Dnevna potreba za holesterolom je oko 300 mg, a jedno jaje ima u sebi oko 274 mg (zavisi od veličine jajeta).

VAŽNO:
• Dijabetičari sedmično mogu pojesti dva jaja kokošija (ćurećih do četiri), mesečno osam do 10 jaja.
• Spremajte ih kuvana, poširana, u čorbama, musakama, pitama.
• Ako volite pržena jaja odstranite višak masnoća.
• Možete spremiti i kajganu sa dva jaja ali odstranite jedno žumance.

NAPOMENE:

Izbegavati guščija i pačija jaja zbog velike količine holesterola i većeg kalorijskog učinka. Pačija jaja su, inače, manje ukusna od kokošijih i moraju se duže kuvati (preko 30 minuta) zbog moguće infekcije salmonelom.
Za prepeličija jaja se smatra da su lekovita, ali imaju proporcionalno najviše holesterola (844 mg u 100 gr - prosečno 84 mg po jednom jajetu). Ćureća jaja su jaja sa najmanje holesterola (29 mg po jajetu) ali se retko nalaze na tržištu.
Inače ostala svojstva ćurećih jaja su slična kokošijim.
Jaje od noja može zameniti 8 do 10 kokošijih jaja i ima malo holesterola ali se kod nas ne upotrebljava za ishranu.

MESO: U našoj svkodnevnoj ishrani su glavni izvor belančevina koje sadrže esencijalne amino kiseline. Značajan su i izvor vitamina B grupe, gvožđa, kalijuma, bakra i fosfora. Meso može biti i značajan izvor masti pa treba birati nemasna mesa.

PREPORUKE:
• Jedite nemasna mesa: goveđe, teleće, jagnjeće i belo meso od peradi (piletina, ćuretina)
• Odstranite vidljive masnoće sa mesa i birajte delove koji su nemasni: but, krmenadle.
• Ako jedete svinjetinu, birajte posne delove sa buta.
• Meso spremajte kao kuvano, na roštilju, pečeno, u posudama gde se ne dodaje ulje.
• Pazite na količinu po jednom obroku (porcija za ručak je uglavnom 80 do 130 gr.
• Odstranite kožice od pileta i od pečenja (u potkožnom delu ima najviše masnih naslaga).
• Divljač (zec, srna, divlja svinja) su hrana sa malo masnoća pa ih možete jesti uz preporuke za ostala mesa ako ih volite.
• Pernata divljač (fazani, divlje patke, jarebice i divlji golubovi) su kvalitetna i zdrava hrana ako ih volite.
• Meso jedite uz povrće i salate, a mnoga jela sa mesom mogu se spremiti i sa voćem (suve šljive, ananas, jabuke, višnje).
RIBA: Riba je izvanredan i ekonomičan izvor belančevina, sa malo masnoća, čiji je sastav mnogo povoljniji za naše krvne sudove od masnoća iz crvenih mesa. Nažalost, kod nas nije zastupljena u dovoljnoj meri u ishrani iako je i zdravija i ekonomičnija od mesa, jer smanjuje nivo lošeg holesterola, a podiže nivo dobrog holesterola (za kilogram teletine se može kupiti tri do četiri kg oslića ili skuše).
Od rečnih riba kod nas se najviše koriste: šaran, tolstolobik, amur, pastrmka (gajeni u veštačkim uzgajalištima) i som, štuka, smuđ, klen, grgeč, deverika, šaran i pastrmka koje se izlovljavaju iz naših reka.
Od morskih riba najviše se upotrebljavaju oslić i skuša, koje su kvalitetne, a jevtine, zatim: losos u poslednje vreme (naročito veštački gajen), koji je dosta jevtiniji od divljeg, haringa, zubatac, bakalar i konzervirana sardina i tunjevina.
Ribe iz severnih hladnih mora: losos, haringe, bakalari, sardele, tune i skuše su izuzetno zdrave i korisne u ishrani, jer, sem belančevina koje sadrže sve bitne amino kiseline, u svojim masnoćama imaju omega tri masne kiseline koje su poznate kao zaštitnici krvnih sudova i sprečavaju procese ateroskleroze smanjenjem lošeg LDL holesterola i triglicerida u krvi! Omega tri masne kiseline utiču i na normalizaciju krvnog pritiska i smanjuju sklonost krvi ka zgrušavanju.

PREPORUKE:
• Najmanje dva puta sedmično unesite ribu u ishranu.
• Jedite šarana do jednog kilograma, jer je dva do tri puta posniji od krupnih primeraka.
• [aran divljak je manje mastan od tovljenog.
• Som do pet kilograma je manje mastan od krupnih primeraka.
• Pastrmka, smuđ, tolstolobik, amur i mladica su ribe sa malo masti.
• Oslić i skuša su ribe sa malo masnoća, jevtine i lako dostupne.
• Sardinu i tunjevinu iz konzervi ocedite - 1/3 do 1/2 porcije su mera za doručak.