Datum unosa: Petak 28.08.2009, 19:52, Naslov:
Da napisem jednu pricicu, pa vi presudite da li je sudbina ili ne, pre svih molim Dusku za komentar.
Poznavala sam jednog decka jedinca u majke. Lep, visok, zgodan znaci nema mane. Nije bio osobenjak, voleo je drustvo, devojke, ma ziveo je ko sav mladi svet. Otac i majka poboleli, stalno im nesto fali(i jedno i drugo su imali zakazane operacije). Vidimo se predzadnji put na nekom veselju, nije mu nesto bilo dobro, boli ga potiljak vec danima, malo je bled. Pricamo o muzici, sve normalno. Posle nekoliko dana cujem dijagnostikovali mu leukemiju, hteo da skoci kroz prozor, da ga devojka nije zadrzala. Lecio se godinu dana i namucio stravicno i onda je jedne noci prihvatio smrt kao zivot i preminuo. Nisu dali ocu imajci da ga gledaju na samrti. Majka i otac danas ni mrtvi, ni zivi onako bolesni. Vise mi je zao majke, jer se namucila da ga donese na svet, od tada nije vise mogla da ima decu i ima problem sa jednim kukom.
Drugi slucaj: Moj drug takodje jedinac, jako dobra dusa, ode na (prokleto) Kosovo kao mobilisani vojnik i vrati nam se u kovcegu, mao pred svoj 25-i rodjendan. Poginuo na traktoru koji je vukao dve prikolice, u poslednjoj je bio sam i bas ona nagazi na minu, drugi vojnici u drugoj prikolici izvuku zivu glavu. Ostavio verenicu sa kojom je na jesen trebao da se venca.
Ajd' sad kako bi ste nazvale ove dve price, ako ne sudbina, al' iskreno.
____________________
Nije siromah onaj ko malo ima, vec onaj ko mnogo zeli...