Sloboda

Zlatokosa je postavila jedno izuzetno pitanje... Zašto je čoveku potrebna potpuna sloboda?
Predlažem da pokušamo da potražimo odgovor, jer će i samo traganje možda otvoriti neke naše unutrašnje brave i kapije...
Da pođemo od lične slobode...

Iz vizure glumca (a od toga mi je najlakše da krenem ), sloboda se najpre stiče samospoznajom. Čovek najpre mora upoznati sebe samog da bi se mogao menjati...
To je izuzetan posao, to osvešćivanje svojih unutrašnjih osobina, karaktera, temperamenta, slabosti, kočnica i njihovih uzroka, kao i osvešćivanje svakog dela svog tela, pokreta, snalaženja u prostoru...
Tek tako "pročišćen" i osvešćen u najrazumnijoj meri (jer potpuno osvešćivanje je u suštini nemoguće), glumac na sebe može "kalemiti" osobine kojima dočarava neku drugu osobu, tj. lik koji tumači.
Koliko je to teško možete isprobati i sami, evo najjednostavnijeg primera... Pokušajte da analizirate svoj smeh. Smejete li se glasno, kikotavo, ili se smejuljite kao da vam je pomalo neprijatno? To mnogo govori o vama. Sloboda je smejati se onako kako kad želite, i kako se zaista osećate, a ne kako ste navikli ili kako "morate" po nekom vašem ko- zna- zašto utvrđenom unutrašnjem kodu.
Gledanje sagovornika takođe više govori o nama nego što mislimo. Da li spuštamo pogled, gledamo negde "pored" čoveka, gledamo li ga u oči ili u usta, ili mu se direktno približavamo i unosimo mu se u lice? Sloboda je osećati se dobro u svakom razgovoru. Nesigurnost je produkt naše lične neslobode i niko ga drugi, do nas, ne može lečiti, ni sprečiti. Najbolji put je samospoznaja, a onda neprestano učenje od pozitivnih primera iz okoline...
To je pomalo i talenat, i veština, a na kraju i zanat, kada se osobine razvrstaju na "čitljive" činioce, pa se njima glumci "nakite", a možemo da im pri tom verujemo... U životu, ta osobina može doprineti rasterećivanju psihe i pozitivnijem shvatanju svoje osobenosti...

Sloboda je potrebna da bismo sve više i više bili svesni činjenice da smo zaista živi. Što smo slobodniji i "oslobođeniji", to osećamo da ima više života u nama samima...Sloboda = praiskon života i postojanja, bivstvovanja, iskorišćavanje vitalne energije samog Života.

Da, to je tačno ako se sloboda posmatra kao osnovni životni impuls. Ali šta sa tim što to saznanje najčešće ne koristimo? Svima nama vrlo često zapne knedla u grlu, ruke zadrhte, dlanovi se preznoje... Stojimo pred skoro sasvim običnom situacijom, i ne usuđujemo se glasno nešto izreći, ili učiniti, nešto zatražiti ili zahtevati...
Čest je primer da neke osobe naprosto ne umeju živeti same sa sobom, grčevito se drže drugih ljudi, svojih roditelja, partnera, dece... Drugi ne podnose društvo i priklanjaju se isključivo svojoj samoći... Za sve postoje i razlozi i izgovori, a vrlo smo vešti u tome da ih smišljamo, ali najređe se sa tim svesno suočavamo. Otuda neki ljudi odlazak dece kada odrastu, ili razvod doživljavaju kao smak sveta.
Osećanje da je neko slobodna osoba proizilazi u velikoj meri od njene samostalnosti, od sigurnosti da je pronašla sopstveno mesto na ovom svetu.

Licna sloboda nam je potrebna da bi mogli izraziti svoj unutrasnji svijet i da bi sve nase vrline i talenti dosli do izrazaja. Moze se izraziti kroz umjetnicka djela, slikom, pjesmom, rijecima...
Slucajni promatrac najvise ce saznati o nama kroz govor tijela, iako ga vecina ljudi nije svjesna. Tijelo ne upotrebljavamo u namjeri da bi okolicu upozorili na svoje raspolozenje, a ipak se tako ponasamo.
Ako nam je osoba koja nam se previse priblizi antipaticna, odmaknut cemo se. Ljudima koje volimo, dozvoliti cemo da nam se priblize i sponatano cemo ih se dotaknuti. Trazit cemo njihov pogled i gledati ih u oci.
Ruke i noge isto nas izdaju. Prekrizane na prsima koriste kao stit ranjivih tocaka i unutrasnjih organa. Kod osobe cije ruke veselo masu oko sebe, a stopala su okrenuta prema sagovorniku, prepoznat cemo opustenost i zadovoljstvo.
Svi ti znakovi dovoljno ce nam reci o osobi sa kojom smo u kontaktu.

Da, Tara, sloboda je izuzetno važna u umetnosti, po tome se i prepoznaju vrhunska dela jer nose snačan lični pečat stvaraoca u kojem se ostali ljudi pokušavaju prepoznati...

Da, i sloobda se uci. Kroz spoznaju o slobodi i mi sami evoluiramo.

Kako tumačite slobodu u odnosu na reč "moram"?

Ja bih pre rekla "biram" da uradim to i to, a nikako "moram"...

Ako sam nesto izricito izabrala za sebe a zelim to da realizujem,u tom slucaju "moram" ali sam slobodna jer je to moj izbor.

U tom slučaju se "moram" odnosi na odgovornost... Odličan primer kako se lična sloboda razlikuje od lične anarhije...

Tacno, biramo da budemo i odgovorni. Sloboda gubi smisao ako se pretvori u stihiju, mada mozda gresim...!

Ja razmisljam ovako: Ako sam nesto odlucila napraviti, moram to realizirati i ostvariti do kraja, inace cu stalno imali griznju savjesti i smatrati to kao licni neuspjeh.

Da, ali izazove pred sebe postavljamo sami. Sloboda je odlučiti se za ono za šta, po nama, vredi trošiti vreme i energiju... Čovek je sklon da se instiktivno brani od svega što mu je nametnuto...

Mozda su zato mnogi geniji bili losi djaci, njihov jak intelekt i izrazena individualnost nisu trpeli nametnute norme i ustogljeni skolski sistem.

Istina, teško je prepoznati buntovnika bez razloga i onog koji ga ima...
Život, a najčešće društvena sredina, često nameću pravila, određene okvire koje kada prekršimo, bez obzira da li smo u pravu, osećamo se loše. Osetimo potrebu da se pravdamo, da se izvinjavamo zbog svoje različitosti... Može li čovek biti istinski srećan, ako ga okolina osuđuje? Možemo li se zaista ne osvrtati na čuveno pitanje "Šta će reći svet...", kao u čuvenom dramskom delu B. Nušića...?

Sve ovisi iz kog ugla gledamo na slobodu i kako je tumacimo. Mozemo biti slobodni jer nismo u cuzi. Mozemo biti zatvoreni u komunikaciji pa smo svejedno slobodni u drustvu. Mozemo biti slobodni u drustvu ali posto zivimo u mraku ni ne znamo koliko smo ne slobodni. Ali i totalni mrak je sloboda. Za poeta je, recimo, apsolutna sloboda smrt.
Slobodni smo u izboru, pa cak i onom koji nas na kraju dovede u zatvor. Da li smo slobodniji posto mozemo da biramo? Svakako slobodniji od onih koji to ne mogu.
Ako pak mislimo na slobodu u onom dubljem smislu tek onda nismo. U trenutku kad smo prihvatili neke norme i pravila koji postoje u ljudskom drustvu uskratili smo svoju licnu slobodu, sa vremenom zaboravili na nju i opet samo mislimo da smo slobodni. U slucaju da nekih normi i pravila ne prihvacamo ili se ponasamo drugacije onda smo u najblazem primeru osudjeni kao posebni, ma da ni to ne znaci da smo zbog toga slobodniji.
Apsolutno slobodni smo jedino u svojim mislima i smrti. Sve ostalo su iskljucivo uskraceni oblici slobode. Ni Sokrat nije bio slobodan, slobodu su mu dali tek oni koji su bili uvereni da mu je uzimaju.
U citavoj ljudskoj historiji prava bezgranicna sloboda bila je privilegij izuzetno malog broja ljudi. Obicno im se divimo citajuci njihovu Slobodu. Ipak postoji.
Kroz citav zivot okruzeni smo sitnim kamencicima raznih oblika koji su delovi slobode. Jednog je pronasla Zlatokosa na plazi, bio je u obliku srca... Od nas ovisi koliko tih kamencica cemo pokupiti i sta ce nam oni dati, kakve ce asocijacije probuditi u nama... ne mozemo pokupiti sve, nesto mora ostati... ali ipak, na kraju dolazimo do nekog oblika slobode bili mi time zadovoljni ili ne. I lanac moze biti sloboda jer je ona sastavljena i iz karika. Sve dok zivimo okruzeni granicama (pa bile one drzavne, misaone, bilo kakve) isto nismo slobodni. Sloboda je za mene apsolutna i bezgranicna kao Kozmos. Nismo slobodni jer moramo ziveti samo sa onim malim delom nje koji nam je dostupan i dozvoljen.
I sada recimo da kazem jednom Ameru da nije slobodan? hehehe, e bas bih voleo da vidim reakciju. Uuuuu, ili da mu kazem da je svaki clan plemena Masai u Africi slobodniji od njega... Sta mislis baladi ko je slobodniji u tom primeru?

Pa vec sam se ogradila, zapravo to mi pitanje i stvara dilemu: sloboda nasuprot anarhiji u slobodi. I postoji li uopste anarhija u slobodi?

A odgovor na pitanje je - pa Masai naravno iz vise razloga-

Dark, osvrnula bih se na tvoju izlavu da su ljudi slobodni u svojim mislima. Mislim da su samo nešto slobodniji nego što to pokazuju delima, ali svi mi imamo i svoje unutrašnje kočnice koje nas sprečavaju da se čak i u mislima opustimo i uzletimo u potpunosti. Za slobodu je potrebna širina duha i čvrst karakter. Pustiti mašti na volju nije baš bezazlena stvar, mašta može izazvati želje, želje nam se oslade pa pokušavamo da ih ostvarimo, a ostvarenja su konkretizacija sanjarenja, koja opet moramo redukovati i stavljati im lance i katance da bi bila prihvatljiva u realnom životu. Šta misliš kako se stiže do ideje da se opljačka banka? Pa, naravno, tako što se prvo sanjari o bogatstvu...
Zato mislim da i misli mogu predstavljati i ponor, i nebo, sve zavisi od "kontrole leta"...
Kada sam započela ovu diskusiju, i poželela sam da pođemo prvo baš od toga, od unutrašnje slobode, čiji smo tamničari u prvom redu mi sami. Kako doći do potpunog ličnog oslobađanja pred samim sobom? Lakše bismo mogli redukovati svoje mane suočavajući se sa njima, a istaći vrline... Svi volimo da smo i najlepši i najpametniji, i naj-naj... ali to je sve vrlo zamagljeno kad se posmatra kroz prizmu sujete i bolećivosti prema sebi...

Džon Stjuart Mil je rekao:''Jedina sloboda koja zaslužuje to ime je sloboda da tražimo svoje sopstveno dobro na svoj način, ukoliko ne pokušavamo da to drugima uskratimo ili ih ne sprečavamo u naporima da je postižu. Svako je vlastiti čuvar svoga zdravlja, telesnog ili umnog i duševnog. Čovečanstvo dobija više ako svako pušta druge da žive kako se njima čini da je dobro nego ako se pojedinac primorava da živi onako kako se ostalima čini da je dobro''.
Ja bih odavde izvukao reči:''da tražimo svoje sopstveno dobro na svoj način'', Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi.

Uh, kako bi to bilo dobro... Da svemu što neću mogu ovog trenutka okrenuti leđa... Ali... To je večita trgovina sa životom... Igra pristajanja i neprihvatanja, sa neprekidnim utvrđivanjem kursa osnovne vrednosti u svemu tome- vrednosti duševnog mira.
Svi utiscaji kojima smo kao jedinka izloženi, prolaze kroz sitno sito naše individualnosti, i tu se vrši tihi unutrašnji izbor na ono što volimo i ono što ne volimo, na ono što nam prija i ono što nam smeta, na ono što nas oduševljava i ono što nas izbacuje iz takta... I često smo skloni da instiktivno reagujemo, na hoću-neću način, bez posebnog razmišljanja zašto je naš izbor baš takav. Zašto ja naprosto poludim od nekih stvari koje neke druge ljude čine srećnim, ili obrnuto- volim nešto što druge ljude baca u očaj... Neko bi i ovu muziku koju trenutno slušam doživeo kao kaznu...
Od čega je zapravo satkan naš unutrašnji svet? I kolike su uopšte razlike u poimanju slobode među ljudima?
Možda je to kao i sa muzikom, pitanje ukusa, lične mere, sklonosti duhovnom avanturizmu?
Po meni, zaparloženost duha uzrokuje smanjenje svih drugih aktivnosti, kako u ljubavi, tako i na poslu, sve jedno u čemu. I mislim da je sticanje novih iskustava vrlo jednostavan način da proširimo svoje utiske o svetu, pa samim tim da sebi pružimo što više izbora, ne bi li pronašli one prave, koji bi nam u potpunosti odgovarali.
Kako bi i mogli osetiti čari slobode izbora, ako se samo mirimo sa svim što nam se dešava?
Nepristajanje. Nepristajanje je motor. A želje su dostizive...