Datum unosa: Sreda 18.03.2009, 12:45, Naslov: Mamin sin- divna prica
Danas Prestolonaslednik puni devetnaest godina. U ovo vreme, pre tačno toliko godina, kroz post anestezijske magle vikala je iznad mene razdragana medicinska sestra »Gospođo Greganovič sina 'mate! Sina, gospa!« Nešto kasnije, kada su se halucinantne izmaglice povukle, ista vesela sestra priskakala je do mog kreveta, noseći u rukama zamotuljak. »Pubec, gospa!« kliktala je plava sestra, a ja sam u jezičkoj rupi pokušavala da se prisetim koja kartaroška igra je u toku. Umesto očekivane karte sa dva dečaka, od kojih jedan dubi na glavi, u stručno zamotanom paketu je mirno spavalo ružičasto lice. Glanc novo, nikada pre toga viđeno. Lako namršteno iako su obrve bile tek u nagoveštaju. Disao je nečujno, kroz nos veličine rukavnog dugmeta. Negde kod brade bila je spakovana i mala, zgužvana ručica.
Iako Prestolonaslednik danas gleda svet sa visine od dva metra i može shodno beogradskim poređenjima da mi jede burek s' glave, ja i dan danas, počesto pomislim na tu zgužvuljanu ručicu, tamno roza dlana i stiska majušnih prstiju, koji je uspevao da zauzme samo polovinu visine mog malog prsta na ruci.
Tek kod kuće, za nekih desetak dana, mogla sam da razmotam i konačno pregledam celo novo biće, čoveka malog, koji je tada nekako najviše ličio na tek formiranu žabicu sa trzajućim nogama i rukama i – zvončićem. Dotična žabica je dan za danom neumoljivo rasla i bivala sve glasnija u svojim zahtevima. Oči su se bistrile i polako menjale tamno plavetnilo, uskoro uspevši da suze i razjasne sliku stvari oko sebe. Shodno tome i da upute prvi, balavi, bezubi osmeh, koji je otplatio i ubuduće kupio sva noćna ustajanja i dnevna proveravanja – diše li? Da li diše?
Prestolonaslednik je disao i pokušavao da dohvati sve više slojeve vazduha. Podizao je klimavu glavu i pokušavao, gonjen ugrađenim zapisima, da je održi u vertikali. Bistre, cakleće oči su pratile sve češće osmehe ružičastih desni. Ruke i noge su izgubile izgled premreženih štapića i dobijale faltani, mekani šarm.
Tada je trajalo dugo, a sada kad pomislim, sve je nekako prebrzo prošlo. Bebe bi duže trebalo da budu male. Da što duže sačuvaju onaj neponovljivi miris tamo gde vrat kreće ka ramenima. I one rupice u laktovima, kolenima i na izvoru svakog od debeljušnih prstiju.
Prestolonaslednik je, navijen od strane Majke Prirode, uspeo sve što mu je zadato. Uz mnogo milenja, još više kotrljanja i, u početku manje uspešna ustajanja u kombinaciji sa padanjem na pelenom zaokrugljenu pozadinu, mali dečak je uspeo da se konačno postavi na teturave noge. Nije prošlo mnogo, uz pomoć nameštaja i kažišprsta naših ruku, Prestolonaslednik je napravio prve korake nestrpljivog robota. Sledio je kratki period uvežbavanja padanja u naručje, hodanje između dva zagrljaja koja su ga čekala u čučnju.
Konačno savladavanje tehnike kretanja hodanjem je očito bilo samo uvod za visinske aspiracije. Prestolonaslednik je upornošću balegara, ali i sličnom tehnikom, pokušavao da se popne na sve više od sebe, mada ni niži predmeti nisu uspeli da izbegnu njegove planinarske nagone. Zahvaljujući pomenutim avanturama, moje srce je kucalo štucanjem, preskačući troskocima otkucaje u trenucima kada je mali dečak podlezao zakonima zemljine teže. Posebnu stravu izazivala je kod mene, Prestolonaslednikova sklonost da koristi glavu za uspostavljanje kontakta sa svim stvarima koje su ga okruživale. Naročito onim tvrdim.
Moja prababa Kaja je govorila da deca uvek padaju bogorodici u naručje. Ja doduše verna nisam, ali to je za sada jedino opravdanje onolikih sinovljevih padova koji su mi život skratili, a iz kojih se on netaknut izvlačio. Da sam ja tako padala, verovatno bih i sada ležala u koritu zalivenom gipsom, sa glavom rogatom od čvoruga.
Bila su to vremena kada su bez kraja i konca rasli zubi, praćeni plačem. Vreme kada je Prestolonaslednik, gonjen neobjašnjivim porivima, sakrivao sve kašičice u kući, a posebnu satisfakciju mu je davala povremena mogućnost da ih zakopa u dvorištu. Baš bih volela da vidim teoriju arheologa koji to dvorište budu otkopali za par 'iljada godina.
Usput smo lečili prve temperature i viruse, koji su tada negde ušli u lekarsku modu. Puno tečnosti, mirovanje i skidajte temperaturu. Noći kada ti u grudima, umesto srca, čuči bolna, kao kamen tvrda lopta straha, dok mali čovek konačno spava, sa dva crvena kruga temperature, preznojenim slepoočnicama sa prilepljenom svilenom kosom i bespomoćnim pokušajima da diše kroz zapušeni nos. I dani ispunjeni molbama: »Duni, duni kao lokomotiva...«
Po kući su nam živeli automobilčići, vitezovi, kamioni, Betmeni i svakojaki monstrumi neprebrojivog broja gadnih ekstremiteta, potkrepljeni kockama. Da smo toliko cigli kupili, već bi soliter sagradili, a i sigurno bi nas jeftinije koštao.
U međuvrmenu Prestolonaslednik je postajao sve brži, sve spretniji, a posle prve reči »Daj!«, sledilo je i konačno imenovanje unapred zahvalnih roditelja. Za time i vodopad reči koji se do dan danas nije zaustavio.
Jedno od pitanja na koje bih imala jasan odogovor je ono o proteku ovih, slovima devetnaest godina. Nije mi baš najjasnije kuda su zbrisale, ostavivši za sobom gomilu sekvenci – beba sin polazi u školu sa ogromnim ruksakom na leđima, dovoljno velikim za amazonsku ekspediciju. Beba sin slavi rođendan sa hordom drugih beba sinova, atmosfera vežbe specijalaca. Beba sin mi iz škole donosi glinenu mene, taman takvu, kao da me iz Vinče maločas iskopao. Sumnju opravdava i njegov izgled glinenog rudara. Beba sin režira školsku pozorišnu predstavu o vampirima vegeterijancima. Po sopstvenom scenariju, na jednoj šlajfni. Pod krevetom zgužvana prva ljubavna pesma, sa gramatičkim greškama shodnim prvim razredima škole i poređenjima koja se napinju da iskažu svu zaljubljenost malog čoveka. Beba sin i gimnazija. Beba sin u dupku izbacuje varjače iz matične fioke. Beba sin vodi sednicu slovenačkih vršnjaka u pravom, velikom parlamentu, a ja samo čekam kada će ogromni, porasli sin da vikne »Mammaa!«.
Beba sin u čijem se planinskom zagrljaju gubimo i Žmu i ja, prilikom noćašnjeg rođendanskog čestitanja. Beba sin posekla usnicu brijanjem, traži pomoć, a ja sve nešto mislim kako to da sam ostavila brijač tako nisko, na dosegu ruke malom sinu. Mogao je da se povredi.
Pretpostavljam da je to Mama Priroda namerno napravila tako. Bez obzira koliko su veliki ili odrasli, bez obzira šta oko kaže, a mozak podržava, očito stanje odnekud otpozadi prekidaju slike šake male kao školjka nađena na plaži, ružičaste desni sa prvim zubom, koji izgleda kao višak u pužjem osmehu, oči pokrivene sa dva prljava dlana »Nema me!« i siguran odgovor na pitanje »Gde zeka pije vodu?«, uz kikotanje konkurentno praporcima na trk dva prsta po okruglastoj trbi, uz »Buba lazi, nešto traži...«. Spavanje sa salvetom u ustima i batakom u ruci, iznemoglog malog sina, u dečijoj stolici-stolu. Sa neograničenim poverenjem i punih nade uplakanih očiju, nuđenje prvog razbijenog kolena na poljubac da prođe.
Valjda zbog toga, dvometraš gabarita osrednje planine sa osmehom razumevanja prihvata da ga i dan-danas zovem »Beba«. Beba sin. Beba mamina.
Popodne Prestolonaslednik vozi moj auto na servis. Na jesen upisuje fakultet. Na usnici ranica od sinoćnjeg brijanja.
»Pubec, gospa!«
Neki dan sam obecala ovu pricu... inace je text sa bloga Jelice Greganovic, obozavam je citati. Rasplakala sam se kao malo dete citajuci je... tako brzo rastu, zaista...
Iako Prestolonaslednik danas gleda svet sa visine od dva metra i može shodno beogradskim poređenjima da mi jede burek s' glave, ja i dan danas, počesto pomislim na tu zgužvuljanu ručicu, tamno roza dlana i stiska majušnih prstiju, koji je uspevao da zauzme samo polovinu visine mog malog prsta na ruci.
Tek kod kuće, za nekih desetak dana, mogla sam da razmotam i konačno pregledam celo novo biće, čoveka malog, koji je tada nekako najviše ličio na tek formiranu žabicu sa trzajućim nogama i rukama i – zvončićem. Dotična žabica je dan za danom neumoljivo rasla i bivala sve glasnija u svojim zahtevima. Oči su se bistrile i polako menjale tamno plavetnilo, uskoro uspevši da suze i razjasne sliku stvari oko sebe. Shodno tome i da upute prvi, balavi, bezubi osmeh, koji je otplatio i ubuduće kupio sva noćna ustajanja i dnevna proveravanja – diše li? Da li diše?
Prestolonaslednik je disao i pokušavao da dohvati sve više slojeve vazduha. Podizao je klimavu glavu i pokušavao, gonjen ugrađenim zapisima, da je održi u vertikali. Bistre, cakleće oči su pratile sve češće osmehe ružičastih desni. Ruke i noge su izgubile izgled premreženih štapića i dobijale faltani, mekani šarm.
Tada je trajalo dugo, a sada kad pomislim, sve je nekako prebrzo prošlo. Bebe bi duže trebalo da budu male. Da što duže sačuvaju onaj neponovljivi miris tamo gde vrat kreće ka ramenima. I one rupice u laktovima, kolenima i na izvoru svakog od debeljušnih prstiju.
Prestolonaslednik je, navijen od strane Majke Prirode, uspeo sve što mu je zadato. Uz mnogo milenja, još više kotrljanja i, u početku manje uspešna ustajanja u kombinaciji sa padanjem na pelenom zaokrugljenu pozadinu, mali dečak je uspeo da se konačno postavi na teturave noge. Nije prošlo mnogo, uz pomoć nameštaja i kažišprsta naših ruku, Prestolonaslednik je napravio prve korake nestrpljivog robota. Sledio je kratki period uvežbavanja padanja u naručje, hodanje između dva zagrljaja koja su ga čekala u čučnju.
Konačno savladavanje tehnike kretanja hodanjem je očito bilo samo uvod za visinske aspiracije. Prestolonaslednik je upornošću balegara, ali i sličnom tehnikom, pokušavao da se popne na sve više od sebe, mada ni niži predmeti nisu uspeli da izbegnu njegove planinarske nagone. Zahvaljujući pomenutim avanturama, moje srce je kucalo štucanjem, preskačući troskocima otkucaje u trenucima kada je mali dečak podlezao zakonima zemljine teže. Posebnu stravu izazivala je kod mene, Prestolonaslednikova sklonost da koristi glavu za uspostavljanje kontakta sa svim stvarima koje su ga okruživale. Naročito onim tvrdim.
Moja prababa Kaja je govorila da deca uvek padaju bogorodici u naručje. Ja doduše verna nisam, ali to je za sada jedino opravdanje onolikih sinovljevih padova koji su mi život skratili, a iz kojih se on netaknut izvlačio. Da sam ja tako padala, verovatno bih i sada ležala u koritu zalivenom gipsom, sa glavom rogatom od čvoruga.
Bila su to vremena kada su bez kraja i konca rasli zubi, praćeni plačem. Vreme kada je Prestolonaslednik, gonjen neobjašnjivim porivima, sakrivao sve kašičice u kući, a posebnu satisfakciju mu je davala povremena mogućnost da ih zakopa u dvorištu. Baš bih volela da vidim teoriju arheologa koji to dvorište budu otkopali za par 'iljada godina.
Usput smo lečili prve temperature i viruse, koji su tada negde ušli u lekarsku modu. Puno tečnosti, mirovanje i skidajte temperaturu. Noći kada ti u grudima, umesto srca, čuči bolna, kao kamen tvrda lopta straha, dok mali čovek konačno spava, sa dva crvena kruga temperature, preznojenim slepoočnicama sa prilepljenom svilenom kosom i bespomoćnim pokušajima da diše kroz zapušeni nos. I dani ispunjeni molbama: »Duni, duni kao lokomotiva...«
Po kući su nam živeli automobilčići, vitezovi, kamioni, Betmeni i svakojaki monstrumi neprebrojivog broja gadnih ekstremiteta, potkrepljeni kockama. Da smo toliko cigli kupili, već bi soliter sagradili, a i sigurno bi nas jeftinije koštao.
U međuvrmenu Prestolonaslednik je postajao sve brži, sve spretniji, a posle prve reči »Daj!«, sledilo je i konačno imenovanje unapred zahvalnih roditelja. Za time i vodopad reči koji se do dan danas nije zaustavio.
Jedno od pitanja na koje bih imala jasan odogovor je ono o proteku ovih, slovima devetnaest godina. Nije mi baš najjasnije kuda su zbrisale, ostavivši za sobom gomilu sekvenci – beba sin polazi u školu sa ogromnim ruksakom na leđima, dovoljno velikim za amazonsku ekspediciju. Beba sin slavi rođendan sa hordom drugih beba sinova, atmosfera vežbe specijalaca. Beba sin mi iz škole donosi glinenu mene, taman takvu, kao da me iz Vinče maločas iskopao. Sumnju opravdava i njegov izgled glinenog rudara. Beba sin režira školsku pozorišnu predstavu o vampirima vegeterijancima. Po sopstvenom scenariju, na jednoj šlajfni. Pod krevetom zgužvana prva ljubavna pesma, sa gramatičkim greškama shodnim prvim razredima škole i poređenjima koja se napinju da iskažu svu zaljubljenost malog čoveka. Beba sin i gimnazija. Beba sin u dupku izbacuje varjače iz matične fioke. Beba sin vodi sednicu slovenačkih vršnjaka u pravom, velikom parlamentu, a ja samo čekam kada će ogromni, porasli sin da vikne »Mammaa!«.
Beba sin u čijem se planinskom zagrljaju gubimo i Žmu i ja, prilikom noćašnjeg rođendanskog čestitanja. Beba sin posekla usnicu brijanjem, traži pomoć, a ja sve nešto mislim kako to da sam ostavila brijač tako nisko, na dosegu ruke malom sinu. Mogao je da se povredi.
Pretpostavljam da je to Mama Priroda namerno napravila tako. Bez obzira koliko su veliki ili odrasli, bez obzira šta oko kaže, a mozak podržava, očito stanje odnekud otpozadi prekidaju slike šake male kao školjka nađena na plaži, ružičaste desni sa prvim zubom, koji izgleda kao višak u pužjem osmehu, oči pokrivene sa dva prljava dlana »Nema me!« i siguran odgovor na pitanje »Gde zeka pije vodu?«, uz kikotanje konkurentno praporcima na trk dva prsta po okruglastoj trbi, uz »Buba lazi, nešto traži...«. Spavanje sa salvetom u ustima i batakom u ruci, iznemoglog malog sina, u dečijoj stolici-stolu. Sa neograničenim poverenjem i punih nade uplakanih očiju, nuđenje prvog razbijenog kolena na poljubac da prođe.
Valjda zbog toga, dvometraš gabarita osrednje planine sa osmehom razumevanja prihvata da ga i dan-danas zovem »Beba«. Beba sin. Beba mamina.
Popodne Prestolonaslednik vozi moj auto na servis. Na jesen upisuje fakultet. Na usnici ranica od sinoćnjeg brijanja.
»Pubec, gospa!«
Neki dan sam obecala ovu pricu... inace je text sa bloga Jelice Greganovic, obozavam je citati. Rasplakala sam se kao malo dete citajuci je... tako brzo rastu, zaista...
za moju decu...
