Odrasla deca i roditelji

Prije nekoliko dana naisla sam na Tv na emisiju Ricky Lake koju obicno ne gledam. U razgovoru izmedju mame i odrasle kcerke iznenadila me je recenica:

"Ako ne prihvatis cinjenicu da sam odrasla osoba i ako se ne prestanes mjesati u moj zivot, zauvijek cu prekinuti svaki kontakt."

Publika u studiju je aplaudirala.

Da li bi i u nasoj okolini publika slicno reagirala i odobravala kcerkino ponasanje ili bi stala na stranu jadne majke koja zeli svom djetetu najbolje.

Kakav je vas odnos do roditelja i obratno. Da li vas sputavaju ili u vama vide zrelu, odraslu osobu.

Uh, makar imala 100 godina, za njih ću uvek biti "njihovo dete", tako da će se oni prema meni uvek tako i odnositi...

Mislim da bi kod nas vecina osudila kcerkinu izjavu, ipak je nasa sredina jos uvek patrijarhalna.

Da, kod nas se osim stalne brige i posvećenosti koje su u neku ruku i prirodne i normalne, često mogu naći slučajevi gde roditelji ne dozvoljavaju svojoj deci ni da se fizički odvoje od njih, nego grade kuće na tri sprata. Deca i odrastaju svesna čijnenice da se od te kuće neće nikad odmaći. To je zaista frustrirajuća i "tesna" životna opcija. Takvi roditelji se mešaju u sve, u izbor profesije i zanimanja, vaspitanje dece, znači njihove odluke bivaju presudne uvek, pa i kad deca zađu u ozbiljne godine... Sigurna sam da je teško otrgnuti se, naročito u sredinama gde je takav način života još uvek uobičajen. Roditeljski ego je moćna stvar, pogotovo ako je začinjen i pričom o večitom dečjem dugu prema roditeljima. Svi mi volimo svoje roditelje, i sigurno bismo se svi maksimalno angažovali oko njih ako im je pomoć potrebna. Ali podrediti svoj život isključivo životu svojih roditelja mislim da je jako pogrešno. Isto tako ne mislim da je dobro podrediti čitav život isključivo deci... To sigurno jesu najsnažnije emocije, ali je potrebno da nas i kroz njih vodi zdrav razum.

Citat:
Roditeljski ego moze gusiti, pa upravo zbog toga dijete odluci da se osamostali. Ne osudjujem postupke tog "djeteta", vec njegove roditelje koji nisu svijesni da ga time samo tjeraju od sebe, narocito ako je ambiciozna osoba, koja zeli biti samostalna. Ne pricam napamet, poznajem vise takvih slucajeva. Roditelji su ih uspjeli odgojiti u jake osobe, ucjepili su im radne navike i odgovornost. Iz postovanja do roditelja ostali pod zajednickim krovom, ostvarili si porodicu ali roditelji im jos uvijek gledaju pod prste, ne daju im disati, zele utjecati na njihove odluke i biti kreator njihovog zivota.
I na kraju, ko je sad kome duzan i ko je odrastao, a ko jos uvijek misli da mora odgajati. Roditelj mora graditi mostove, a ne rusiti ih.

Kod nas kazu da decu do kraja osnovne skole odgajamo, do kraja srednje damo svoje misljenje ako smo pitani, a posle srednje skole mozemo im biti samo prijatelji...

"Kod nas kazu da decu do kraja osnovne skole odgajamo, do kraja srednje damo svoje misljenje ako smo pitani, a posle srednje skole mozemo im biti samo prijatelji" slazem se , samo bih izmenila zadnji deo recenice u.....a posle srednje skole treba da budemo pravi prijatelji , odrasle osobe koje se razumeju i koje su potpuno slobodne da rade ono sto zele u zivotu.
Ja sam mojoj kcerki , kad je posla na fakultet rekla da je njen zivot u njenim rukama.Da moze i savrseno da ga upropasti ili savrseno da ga napravi onakvim kako to ona zeli.Ja sam tu uvek ako joj treba savet ili pomocali nikako da odredjujem smernice u njenom zivotu.To je samo njen put.Moje je da se radujem svim njenim uspesima i da budem tuzna ako nesto ne uspe.Pupcana vrpca je davno presecena ali poverenje i ljubav su daleko jace niti koje ne treba da obavezuju.

Citat:

... i nadomestio ju je most.

Sto manje dete manja briga,a sto vece veca briga,upamti to dobro.

dok su mali piju mlijeko,veliki piju krv.

E ova tema dotiče i mene sa obzirom da imam sina od 19 godina.Završio je srednju školu,dalje nije hteo ići jer u našoj porodici može da radi poso koji obožava a to je da vozi kamion.Gledam ga,bio je nedonošče,sada odrastao čovek.Mnogo puta brinem kada treba nešto odlučiti da ne preteram da mu se ne zamerim.Život je tako kratak a deca tako brzo odrastaju.Želim da mu i dalje budem majka koja ga ne opterećuje,koja će dati savet a da ne smara.Strepim kada ode na put,ali to niko ne vidi.Volim što voli svoj posao ,u maju je završio školu a već ima nekoliko hiljada kilometara napravljenih sa šleperom.Bio je u Bosni,C.Gori i vidim da uživa.Dosta fotografiše,stekao je prijatelje samo se bojim da ne zapadne u nevolje jer je on moje dete.Teško je biti roditelj a ne pogrešiti ja samo želim da imam što manje grešaka.Neću da ga sputavam ,šta god da odluči ja ću ga podržati kao pravi drug.

Citat:

Potpuno se slazem,svaka cast

Ja u ovu temu mogu da se ukljucim kao dete, kao roditelj jos uvek ne jer je moj decak mali.
Kao tinejdzer sam imala ogromnu zelju za samostalnoscu bez obzira da li sam u nekom trenutku bila zrela za to ili ne. Moji roditelji su bili takvi da su hteli u sve da se mesaju i da mi nametnu svoje misljenje. Mozda oni nisu bas umeli da predstave svoje misljenje i stavove na pravi nacin, uglavnom kod mene je dosta radio inat. Kasnije kad sam odrasla, tj. sazrela i shvatila neke stvari bila sam im i vise nego zahvalna sto se ipak jesu umesali u neke stvari i sto su uticali. Kad sam prerasla te tinejdzerske bubice shvatila sam da kao zrela osoba moram sama da biram svoj put. Moji roditelji me jesu u nekom smislu usmerili i uticali na mene, ali kad sam konacno odrasla, sve je ostalo na meni. Prestali su da se mesaju i verovali su mojim izborima u zivotu. Sada ih vidim kao svoje iskrene prijatelje koji su uvek tu za mene za savet ili pomoc, bez ikakvih namera da mi kroje zivot ili uticu na moje odluke i izbore u zivotu. I ja sam uvek tu za njih i sve bih dala za njih. Tako i treba da bude...

moja cerka iduce godine pocinje studije, najverovatnije u beogradu...malo mi je tesko kad pomislim da ce se odvojiti i otici od nas...pa i ja sam studirala odvojena od porodice i eto me tu gde sam..to me, kao ,malo utesi.....jako smo bliske i poverava mi sve svoje dogodovstine, a najvise volim kod nje sto je izuzetno vesela i preduzimljiva.ako bih bila iskrena, mnogo, mnogo puta ja naucim od nje neke zivotne korake.mogla bih mirne duse da je predlozim svima za dragu savetu..ima zicu za to...

Moramo na prvom mestu biti pravi roditelji pa onda prijatelji svojoj deci...tako da ih bolje usmerimo i da prihvate bar polovinu nasih saveta i da nam kasnije budu zahvalni na tome,moramo im dati pravi primer,a sto se tice samostalnosti,treba ih pustiti,ne treba ih kociti,ko zna zasto je to dobro...moraju nauciti da se sami izbore u ovim teskim vremenima.

Kad smo kod dece sad cu pokusati da vam pokazem svoju decu...nadam se da cu uspeti...

JUUPPIII uspela sam...Jesu slatke?

bas su slatke

Bas su medene princezice