Ne govorim ti bas u zadnje vreme




da te volim




i ne gasim ti svetlo u ocima




pre spavanja.




Ne govorim ti nesto nezno




i ne grlim ti dusu




ali ovo ti moram reci.




Previse je gorkog




i ljudi su grubi




pa ako i ne govorim




jos uvek te ono najlepse u meni




voli i ljubi.

Moji roditelji su se razveli pre 26 godina (ja ostajem sa majkom) i tada gubim svaki kontakt kako sa tatom tako i sa svom rodbinom sa njegove strane.




Presrecna sam sto sam uspela pronaci sestre koje zive u BG i cuti se sa njima pa makar i preko telefona i mail-a (mada se nadamo i skorom vidjenju)...poslala sam im nase slike,a i one su meni njihove :sreca:




Srecna sam i sto sam zbog neopisive zelje,otisla da vidim baku i deku i to dve nedelje pre njegove smrti...i sto sam se cula sa stricem.




Jedva cekam da deca odu na raspust i da sednem u auto pa da sa njima zajedno odem u Novi Becej,a pre toga bih naravno ugovorila da svi dodju tamo..naravno svi sem mog tate i njegove sadasnje porodice...Da,ima zenu i sina odnosno moga brata koji ce u novembru napuniti 16 godina.




I znajte da sam srecna sto sam pre par dana saznala datum rodjenja svoga oca...sada znam i kada mu je rodjendan.




Eto srecna sam...i to sam zelela podeliti sa vama :kiss:

Bilo jednom jedno ostrvo,na kojem su ziveli svi osecaji i ljudske vrednosti:




Dobra Volja, Tuga, Znanje… i medju ostalima i Ljubav.




Jednog su dana shvatili da ce njihovo ostrvo potonuti,te su pripremili svoje brodove kako bi ga napustili.




Jedino je Ljubav zelela ostati do poslednjeg trenutka.




Kada je ostrvo bilo tren do potonuca Ljubav je odlucila potraziti pomoc.




Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upita:




“Bogatstvo,mozes li me povesti sa sobom?”




“Ne mogu,mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nemam mesta."




Ljubav tada odluci pitati Ponos koji je prolazio na velicanstvenom brodu.




“Ponose,preklinjem te,mozes li me povesti sa sobom?”




“Ne mogu ti pomoci, Ljubavi” odgovori Ponos, “ovde je sve tako savrseno, mogla bi mi unistiti brod.“




Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva:




“Tugo, molim te povedi me sa sobom.”




“Oh, Ljubavi”,odgovori Tuga,“tako sam tuzna,da ne mogu.”




Kada je Dobra Volja prolazila kraj ostrva,toliko je bila zadovoljna da nije ni cula Ljubav kako je doziva.




Tada Ljubav zacuje neki glas:




“Dodji Ljubavi,ja cu te povesti sa sobom.”




Bio je to starac u malom camcu.




Kada su stigli do kopna Ljubav se iskrca,a starac ode.




Ljubav je bila toliko sretna da je zaboravila pitati starca za ime.




Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje:




“Znanje,ti sigurno znas ko me je spasio?”




“To je bilo Vreme” odgovorilo je Znanje.




“Vreme?” upitala je Ljubav, “pa zasto bi me Vreme spasilo?“




Znanje puno mudrosti odgovori:




“Zato sto je samo Vreme sposobno proceniti koliko je Ljubav vazna u zivotu.”

Mozda jednog dana




opet otvorim vrata




svog srca,svoje duse




da me odvede na one izvore




koji nikad ne presuse




mozda da




sada sigurno ne...




Neka vreme ucini svoje




neka se sve karte zbroje




pa mozda jednog dana...




sve moje postane tvoje...

Leteti, leteti, leteti visoko,




Neznanom prostoru kao starom drugu,




Vitlati se kao omađijan soko,




I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.









Čuti samo zamah svoj u prostorima-




Muziku svog krila! I na samom kraju,




Svoj trag izgubiti i cilj među svima,




Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.









Da mi žeđ osete kobnu i sve višu




Oči što su tude dugo svetlost pile,




Kao vir dve ovce sa runom od svile,




Kao krv dve noćne sablasti što sišu.









Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;




Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;




Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,




Tu gde gore večne podnevi bez sene.









I strasna raskršća sunaca, i puti




Kud oluj svetlost neprekidno ide,




Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti




Bog koji ubija oči kad ga vide.









Da samo s visina za ponore znadnem




Bacivši u prostor konce svojih žila;




I letim večito, i letim dok padnem




Samo pod teretom ozarenih krila.

Usnu noćas taj divan san,




tebe u snu, pomislih:"




O, kako mi je blizu, ne želim jutro, ne želim dan!









Tragovi me tvoji još uvek tebi vuku,




izdaje me snaga, patim,




zbog tebe, zbog leta, zbog tog grada!









Pitam se često hoće li proći,




imam toliko suza, za tebe,




za mene, za njih,




gde su mi sve moje moći!?









Trebaš mi ti, naše vreme i ona leta,




da pružiš mi ruku kad padnem,




kad uhvati me tuga i seta!









Već dugo te nemam, i sve ja to znam,




teški su mi minuti, dani,




kako da te vratim,




suze su jedino što mogu da ti dam!?









Kako je život čudan i zao,




nije me ni pitao, tvoje srce i tebe mi ukrao,




o, kad bi se samo smilovao,




i taj deo tebe mi dao!









Ušao si u moj život,




mirisom očarao moj svet,




sada lutam i tražim,




jasmin, moj najlepši cvet!









Reči sam ove suzama ti pisala,




svu bol iz srca kroz njih protkala,




i tužno sebi postavljala pitanja:




"Gde sam pogrešila"?









Kako sam samo bila voljena,




rukama tvojim milovana,




usnama tvojim ljubljena!




Zašto sam onda ostavljena?









Sada plačem i Boga molim,




da oprosti mi greh,




što rekla ti nisam, koliko te volim!

Citat:

Citat:

Citat: