Danas sam neopozivo bezrazlozno romanticna. Nemojte pogresno da me razumete. Nisam usamljena osoba. Jos manje nesrecna u ljubavi. Imam srece i divnog muza koji mi je ujedno i najbolji prijatelj. Zaista ne mogu da se pozalim. Ali eto, za danas posebno nemam nikakav razlog za toliku sentimentalnost. Utonula sam u zvukove najromanticnijih melodija Celine Dion, Maraje Keri, Il Divo… Jos kad bih vam rekla da se sve desava u mojoj kancelariji, da ne kazem na radnom mestu. Srecom, imam razumevanje (ili nebrigu) svojih kolega i odsustvo sefova, pa mi tolerisu jak volumen i mentalno odsustvo. Nisam ovde, potpuno sam van ovog prostora i vremena. Ovakvom raspolozenju prija vece, povetarac i mozda koja casa vina. Moj dragi se podrazumeva. I moja glava na njegovom ramenu. Da li postoji nesto lepse. Nista. Mozda jos koja mala glava oko nas. Imam predivne dve cerke. Jako sam ponosna na svoju porodicu. Ne postoji veci izvor moje snage i srece, nego sto su ta tri lika i ta tri postojanja u mom zivotu. Razlog za hocu i jos veci razlog za necu. Nase drustvo mi je najdraze. Sve je tu. I pocetak i kraj. I uslov i posledica. I rezultat. Odlican rezultat. Najbolji.

Nismo bile toliko nerazdvojne u srednjoj školi (III i IV godina – čuvenog usmerenog obrazovanja), ali smo se družile. Jasna i ja smo čak imale naš “dnevnik”. Počelo je sa kratkim porukama na časovima, da nas ne bi opominjali profesori za priču, a onda smo krenule u ozbiljnu prepisku. Jedna bi odnela dnevnik i kući, pa bi pisala drugoj sve ono sto može da muči jednu tinejdžerku, i donosila sutradan u školu. Taj dnevnik nam je zaista vrlo važan “dokument” našeg prijateljstva i dan danas se ponekad vraćamo njemu i podsećamo “starih dana”. Bilo je to pre 20 godina… Kad to tako napišem, uhvati me panika i postanem svesna godina koje imam. Ono što je dobro je što uopšte ne “nosim” te godine. Tj. ne osećam se tako starom. Da. Imam 41 godinu.




Da se vratim priči o mojim drugaricama.




Jelena se u školi više družila sa Biljanom, ali se Bilja odselila u Švedsku i s njom smo, na žalost izgubile svaki kontakt.




Zapravo, iz ove perspektive, posle toliko vremena, ne mogu sa sigurnošću da kažem kako to desilo da smo nas tri počele da se družimo, ali znam da je krenulo posle srednje škole. Jelena i ja smo upisale Filološki fakultet. Ona arapski, a ja španski jezik.




Onda se jedne godine Jasna udala i ja sam joj bila kuma. Prvo moje iskustvo tog tipa. Kako je ubrzo dobila bebu (Uroša), počeli smo da se okupljamo kod nje kući. Otprilike jednom nedeljno. U početku su tu bili prisutni i moj i Jasnin bračni saputnik, ali su kroz par godina shvatili da je to druženje namenjeno više nama devojkama. Ne sećam se ni kada, ni kako se to desilo, (da li treba da brinem za svoje pamćenje?!), ali eto. Pravo malo žensko poselo. Tu su se razmenjivali kozmetički saveti, recepti za neka obična i neobična jela, knjige za čitanje, filmovi, CD-ovi sa muzikom, donosili katalozi raznih kozmetičkih preparata, i čulo se mnogo, mnogo osvežavajućeg humora. Uspevale smo da svoje porodične i druge “problemčiće” svedemo na nivo anegdote i da se zajedno smejemo svemu tome. Usput, opet vrlo spontano, uvukao nam se “jamb” – poznata igra sa kockicama i za to sam ja “kriva”. Inače sam poznata svima u svom okruženju kao prava mašina za društvene igre i da sam (neskromno) jako dobra u tome. Obe sam naučila, bez problema, kako se igra i šta je važno postići u igri. Nisam sebi dozvolila de se desi da na “sastanak” ikada zaboravim svoje čuvene, ogromne kockice koje sam kupila čak u Padovi. Da li je potrebno naglasiti da sam vrlo ponosna na iste i da zauzimaju posebno mesto u mojim ličnim “stvarčicama”? Čak sam se dodatno potrudila da napravim naše, posebne listiće za jamb. Dakle, shvatili ste koliko volim da igram tu igricu! Sama igra je još više doprinela smehu, često čak do suza, bez ikakve šanse da bilo kakav takmičarski duh to poremeti. Ta naša druženja su se pretvorila u svojevrsna “spa iskustva” samo što smo u našem slučaju, mi osvežavale nas duh i dobijale novu snagu za svakodnevni život – do skorog, novog viđenja. Nismo dozvoljavale da nam bilo kakva negativna energija sa strane, ili neprijatan doživljaj pokvari tu magiju našeg kružoka.




Kad bi nas neko pogledao sa strane, ne bi našao toliko toga zajedničkog među nama, jer smo možda imale različite ukuse i volele različitu muziku i volele drugačije knjige, ali to nikako nije moglo da pokvari čaroliju našeg druženja.




Čak ni posle toliko godina, a ima tome …, ne bih ništa menjala, čak bih dodala još takvih druženja, jer smo u poslednje vreme proredile ta viđenja na otprilike jednom mesečno, a boga mi i ređe. Čak smo se dogovarale prošle godine da odemo negdo zajedno na izlet, ali nismo to ostvarile, ali se nadam da ćemo to uspeti ove godine.




To naše druženje ima posebno mesto u mom životu. Zamislite da imate moć da možete da smestite sve one lepe uspomene u neku lepu kutiju. Na primer: razglednicu sa ekskurzije, prvo ljubavno pismo, neki lep vidik, prvi poljubac, prvo letovnje bez roditelja. E, ja bih u tu privatnu riznicu smestila i ta naša druženja.




I zato želim da zahvalim svakoj posebno na svemu što su učinile da naša druženja toliko i tako traju i da imaju tu posebnu čar.




Hvala vam od srca.