Dobro,idemo dalje...
Ako ste se ikad suočavali sa raskidom,zapravo sa haosom koji on napravi znate koliko vremena vam oduzme skupljanje parčića i sastavljanje u novu sliku.Primorani ste da menjate navike,jer su mnoge bile vezane za osobu sa kojom više nemate ništa zajedničko,osim bolne istorije.Morate da skupite snagu i da izdržite propitivanja zajedničih prijatelja,o tome šta se dogodilo,jer ste vi ipak bili tako divan par.Ah ,kakav kliše!I tako,noseći se sa razočarenjima ipak započnete novi život,nude vam i nove opcije.Opcije koje bi svakom bile primamljive ,ali to trenutno nije motiv za dalje i čini se tako površnim.Tonete tako duboko u sažanjenje ,kako svoje tako i u ono koje dobijate od drugih.To su nivoi koje prelazite kad se sve raspadne.Iako redosled nije važan.Nisam od onih koji pred spavanje maštaju o svojoj budućnosti kao o divnom,raskošnom venčanju sa savršenim muškarcem,kao i o savršenom potomstvu koje će mi pružiti.Divan muž,deca i kuća sa baštom u zelenilu...Ne,nisam to radila.Al kad sam prvi put ugledala Njega ,imala sam neku sliku.Nikada nisam maštala o tome tako strasno, ali sam ga videla u svojoj budućnosti.Videla sam da se menja iz dana u dan, ali da i dalje ostaje uz mene.To je bila moja fantazija – da ga volim zauvek.Baš kao tada, prvi put.Nije bilo venčanja ni tradicije,bila je samo ljubav.A ljubav jaka i bezuslovna.Delovala je tako neuništiva.Strahovala sam kao da je to otrovni plod sreće.Tako smrtonosno lepo.Da li je to zamka?Trik?Ali nisam imala petlje da se tome oduprem,prepustila sam se.Potpuno obuzeta, sa povezom preko očiju lutala sam držeći ga za ruku, i gušila pesimizam.Sve tako slatko i poletno.Vremenom sam izgradila dvorac poverenja i tolerancije.Pored toga ljubavi imala sam i oslonce-Ljubavnici i najbolji prijatelji...Upisivali smo zajedničku budućnost u pesak,u koru drveta,na drvenoj klupi...urezivali smo to u srca.
Ali prve svađe i neprespavane noću u praznoj postelji početak su novog poglavlja.Prve stranice su lakše za čitanje.Što sam više išla dalje,nisam znala da se borim sa tim.Već sam pognute glave gutala probleme sama, ubeđena da moja žrtva spašava sve.Dok teret nije postao pretežak,i ja sam pokleknula.Postala sam slabić koji umesto kiseonika udiše sopstvene neuspehe.Nisam imala energije dalje.Odustala sam. I danas sebi postavljam isto pitanje „ Da li sam pogrešila? “. Danima sam ležala slomljena kao suva grana.Obolela sam od iluzije ,koju sam sama proizvela.Mislila sam da je to što imam sad zauvek.Bilo je tako stvarno, a ja sam naivno idealizovala nešto što do tada nikada i nisam doživela.Razočarana u sebe,u Njega...Ko danas veruje u srodne duše??Verovatno da sam to bila samo ja.
Kathy
