Jos jednom, kao i svaki put pre ovog, nalazim se u strasnoj nedoumici i trazim prakticne odgovore na pitanja koja mi se motaju po glavi...




Ne izmisljam toplu vodu, ovo je tema koja je prezvakana toliko puta, da se citaocu „zenskih internet portala“ vec polako smucila, ali ja se trenutno borim sa meni najbolnijom temom koja se mogla naci na repertoaru. „Prokletstvom zenske torbe“ nazivam situaciju u kojoj se nadjem svaki put kada ruku zaronim u ociglednu rupu bez dna, trazeci najsitniji predmet koji se moze spakovati, a pod ruku nailaze sve druge stvari... Izgled torbe je posebna kategorija kojom se bave kreatori, pa nemam pravo glasa po pitanju boje ili dezena, ali – hvala demokratskom sistemu na pravu izbora – moja je odluka da li cemo je izabrati sa ili bez previse detalja. Pri tom ne mislim na dugmice i sljokice, perlice i bedzeve koji mogu naci svoje mesto NA torbi, mislim na pregrade i dzepove koji se nalaze U njoj. Inace volim da svaka stvar ima svoje mesto, pa mi je daleko lakse gurnuti ruku i izvuci iz predvidjenog dzepa ono sto mi treba.




Dobro, prelazim na sadrzaj. Unapred se ogradjujem posto cu biti subjektivna - ali sam otvorena za konstruktivne predloge.




Novcanik: pored novca koji se redje zadrzava u njemu u poslednje vreme, nalaze se prekopiran imenik sa telefona, vizit karte ljudi koji mi znace (takodje, raspolazu vizit – kartama), podsetnici sa brojevima taxi vozila u gradu, slika momka, sestre i oca. Imam polaske autobusa i vozova na relaciji Novi Sad – Beograd, posto putujem relativno cesto, ali nedovoljno da pamtim sve. U jednom od dzepica su licna karta i zdravstvena knjizica.




Rokovnik: zapisani su svi rodjendani porodice, prijatelja i poznanika, adrese svih napred navedenih (smatram se old school po pitanju praznika, jer i dalje saljem cestitke za praznike, rodjendane i druge bitne datume). Ima nesto belezaka, u trenucima kada imam kreativnu krizu ili navalu misli, zbog ceaga se u njemu nalaze ideje za ovaj blog, eseje, seminare i slicno... Nekad su tu bili podaci vezani za fakultet, ali sam zavrsila sa tim pa nema potrebe da nosim zastarele informacije... Takodje, imam i hemijsku kod sebe, jer ne volim da cekam u redovima i trazim istu od teta na salteru...




Da ne bih preterivala sa ostalim sadrzajem, samo cu nabrojati sve drugo sto ima svoje mesto, prosto – zato sto mi treba: kisobran (mali Esprit, kupljen u Stuttgartu, na rasklapanje – favorizujem ih jer ne moram nositi u ruci, a to ne volim), papirne maramice (ponekad i vlazne maramice), pakla zvakacih guma, labelo ili sjaj za usne (kada mi ga ne „pozajmi“ mladja sestra, koja ga zaboravi vratiti). Naravno, telefon tu uvek nadje svoje mesto.




Ipak, imam posebne prohteve kada biram torbu. Za vreme studija sam imala mnogo literature koju sam vukla za sobom na relaciji kuca – fax, zbog cega mi je trebala jaka, izdrzljiva torba koja je mogla primiti svesku formata A4. Svako ko je imao priliku uzeti u ruke jednu od mojih krajnje ne-inventivnih zenskih torbica, pomislio bi da nosim kamenje... Tako je poslednji put kada mi je momak kupovao rodjendanski poklon, devojka koja je radila morala gurati u nju registar robe da bi me ubedila...




Ipak mislim da mi fali ono malo sofisticiranih detalja koji se smatraju neohodnim. Neko vreme sam nosila ogledalce, kremu za ruke i turpiju za nokte, ali se trenutno krace zadrzavam van kuce i manje se sminkam, pa nemam tih problema. Kao sto sam vec pomenula, jedino kozmeticko sredstvo je zastita za usne. Volela bih da imam naviku nositi sa sobom parfem, ali uglavnom kupujem velika pakovanja koja delim, pa ne mogu prisvajati nesto zajednicko...




I da zakljucim, idealnog resenja nema. Misterija zenske torbice je ta sto se u njoj nadje uvek ono neophodno, a nikada nije dovoljno velika da „primi“ sve sto treba...




Do sledeceg puta, uzivam u zemlji cuda.




Pozdrav svima...




:peace:

Evo sedim ispred televizora u noći kada veliki domaći reality show dočekuje kulminaciju i proglašenje drugog po redu pobednika kada su u pitanju slavne ličnosti. Na nekom drugom kanalu, žene menjaju muževe, decu i kuće, zamerajući jedna drugoj šta sve rade pogrešno... ni kablovska me nije spasla, pošto susedna nam zemlja plasira velike novčane premije za izdržljivost na nepoznatoj, ruralnoj sredini urbanim likovima, za poznavanje teksta svake pesme koja se nađe na repertoaru emisije ili za upornost i ambiciju mladih, talentovanih ljudi koji bez skrupula prelaze granicu ukusa za mrvicu slave koja im sleduje. Makar ih sutradan zaboravili!




Opet se ograđujem i iznosim subjektivno mišljenje, budući da u takvim situacijama najčešće prebacujem na neki film, makar ga gledala po ko zna koji put. Ovo mi je interesantno iz prostog razloga, jer sa jedne strane, ne mogu da pobegnem od toga, budući da su ih pune sve televizijske stanice, žuta i sva ostala štampa, ali sa druge strane, interesantno je sa sociološkog aspekta testirati granicu ljudske prilagodljivosti neprirodnim uslovima i neverovatnim situacijama u koje sebe dovode. Ipak, moram priznati postojanje globalnog tržišta koje svakog od nas stavlja na traku industrije zabave, proizvodeći kvazi – idole i prividne slavne ličnosti kojima se pruža početna prilika za instant slavu, a na njima je do koje će mere iskoristiti sopstvene mogućnosti.




Razumem muke svih koji su morali „obaviti“ svoj posao i ostavili traga u istoriji, bilo da je u pitanju nauka, sport, umetnost i bilo šta drugo, tako da se svakom sledećem naraštaju ostavlja veliko nasleđe i ogroman napor da prevaziđe sve prethodno stvoreno i ostvareno. Strah od toga da te neće pamtiti niko osim tvojih najmilijih, boli svakog pojedinca. Zbog toga je ubrzan put preko trnja do zvezda slađi od svakog napora ulaganog godinama. Jedina analogija tome je plastična hirurgija, koja prkosi majci prirodi i zateže silne stomake i lica. Niko nije žalio za novcem kada je isisao višak masnog tkiva, nasuprot rigoroznom režimu ishrane i vežbi.




Moja večita dilema... šta se dešava kada zub vremena ponovo načne trošno ljudsko telo, ili baci u zaborav tu ekspres slavu koja je varljiva i menja se iz sezone u sezonu. Da li je koje povremeno podsećanje dovoljno za obnovu globalnog uspeha? Ili se to nikad neće meriti sa kvalitetno napisanim romanom, doprinosom koji je ostvarila neka holivudska zvezda u filmskoj industriji, kao ni hitovi zbog kojih nam trnci i danas prođu kičmom kada čujemo omiljenu melodiju?




Ne znam, možda sam staromodna, ali ostajem pri svome – kvalitet ispred kvantiteta!









Pozdravi svima iz zemlje čuda...




Alissa

Tokom svojih studija sociologije, naisla sam na interesantnu naucnu oblast koja je imala odgovore na sva moja dosadna pitanja „Zasto...“ i sveobuhvatnu problematiku koja se tice ljudske vrste kroz istoriju, bez daljeg ulazenja u sfere medicine, anatomije ili psihologije... Jedino je antropologija krajnje jednostavno, prihvatljivo i svakodnevnim jezikom, uspela da mi objasni tu stalnu prisutnost zenskih oblina kroz sve periode istorije.




Miloska Venera nije predstavljena kao koscata manekenka, a jos manje da Vincijeva Mona Lisa – sto zapravo ukazuje i na taj antropoloski momenat kojim zene sa oblinama simbolicki manifestuju plodnost i sjajan materijal za reprodukciju. Govoreci u kontekstu sadasnjih modnih trendova, uvek ce postojati holivudske „mrsavice“ cije nam kosti bodu oci i izazivaju zaljenje stalnim obilaskom rehabilitacionih centara (setite se gospodjica Lohan, Olsen, Ricci...), a sa druge strane se nalaze prave filmske i muzicke dive cije povece pozadine postaju uzor mnogobrojnim tinejdzerkama i otimaju muske uzdahe svakom pojavom na nekom od svetskih crvenih tepiha. Nije cudo sto se svakom prilikom divimo Beyonce ili Jeniffer Lopes (hvala Bogu na medijima!)...




Iskreno, moja namera u kupovini je osecati se komforno i opusteno u garderobi koju nosim i koja me predstavlja. Sa druge strane, moj specifican motiv u shopingu je i nadoknada nedostataka, odnosno skrivanje istih. Pre nekoliko meseci sam ostavila pusenje i osetila na svojoj kozi glavnu negativnu posledicu – visak kilograma. Dok sam se osvestila, moja pasivnost posle zavrsenog fakulteta rezultirala je sa desetak kilograma vise (prvi put od pocetka srednje skole se desila drasticna promena telesne tezine). Kako se to ne bi nastavilo, preuzela sam sopstveno telo u svoje ruke i pocela da radim na njemu. Sada se osecam bolje nego ikada, imam vise snage i elana, nego u vreme kada sam imala relativno vitku liniju i status pusaca. Ali moj glavni argument u skladu sa ovom temom je ukusno popunjavanje garderobe.




Svi smo svesni toga da se najteze dolazi do idealne tezine i optimalne fizicke snage. Ipak, dobro je teziti tome i na sto zdraviji nacin, priblizavati sopstveno telo onome idealnom. Moram uz sve ovo priznati da sam dobila i dodatnu dozu samopouzdanja, svojim drzanjem i novim stavom.




Ne cudi zbog cega svaka sezona svetskih kreatora ima onu crtu necega „retro“. Smatram opravdanim stalno vracanje u proslost, jer po mom skromnom misljenju laika u oblasti mode, eklekticizam predstavlja izvlacenje onog najboljeg, a to i jeste cilj – zadrzati sto duze „ono najbolje“ u modi. Ipak, moramo biti svesni da su velika vecina potrosaca zene koje pored svih porodicnih i poslovnih obaveza imaju manje vremena za sebe i time ne ulaze u krug idealno-gradjenih modnih ikona, zbog cega je nuzno prilagoditi se trzistu.




Nadam se da sam uspela obrazloziti zbog cega smatram da su obline evergeen. Moram priznati, ja sam presrecna!

Svaka čast svima koji su se usrećili sa rodbinom u inostranstvu ili svoje studije u stranoj zemlji duguju izvanrednim rezultatima... Najviše se divim svakome ko je spreman prekinuti svoj život i otići u daleke Sjedinjene Američke Države kako bi za četiri meseca nešto zaradio, a potom u jednomesečnom proputovanju potrošio kao i svaki drugi turista...




E sad, kad sam ispucala sve druge opcije, od kojih zapravo nisam stekla pravo ni na jednu, ostaje veoma mala šansa da se iko složi sa mnom. Uostalom, malo šta od ovoga će možda biti ostvarivo, ako ćemo stvarno u Zagreb po američku vizu... ali, ne bih o tome, još uvek sebi ne dajem za pravo komentarisati politička zbivanja...




Šta kažete na učešće u projektu „Dobrodošli u Nemačku“ Evropskog pokreta u Srbiji i ambasade Savezne Republike Nemačke, koji besplatno vode 57 studenata u pet različitih pravaca, sa trajanjem od dve nedelje nezaboravnog provoda. Bukvalno bi preduslov glasio: „budi dobar dečko/devojčica, potrudi se u toku studija i živi u ovo nesrećno vreme u Srbiji...“




Bilo bi previše reći da se mladi u ovoj zemlji uprkos svemu snalaze kako znaju i umeju, koristeći znanja i sposobnosti da sebi obezbede što bolje uslove rada i života, posredstvom udruženja građana, omladinskih, sportskih ili kulturnih organizacija, učešćem u neprofitnom sektoru i mnogobrojnim kontaktima... Druga stvar, ja sam od inostranstva videla samo Mađarsku u dva navrata, oba puta na ekskurziji u srednjoj školi...




Svaki događaj je za nas, odigravan u granicama normale. Da li zbog toga što nismo naučeni na takve stvari, ili je šok imao duže delovanje nego što smo se nadali, ne znam. Znam da sam se osećala kao mrav, sitna i nebitna pred veličinom gradova kao što su Berlin, Hamburg, Štutgart, Minhen... Probali smo njihovo najbolje, krišom posmatrali najgore, tešeći se kako kod nas ipak nije sve tako crno i upijali svaku emociju koju je ova zemlja izazivala...




Najlepših dve nedelje cele godine...




Uskoro će biti godinu dana, imam na hiljade fotografija, prilično čestu komunikaciju saputnicima koje sam morala expresno upoznati, nenadano ih zavoleti i podeliti sa „relativnim strancima“ najdublju intimu... i uspomene... sad mogu jedino biti tužna... i ponosna na sebe što sam bila deo toga...




Poenta je – biti spreman na sve. Svaki izazov koji se postavi pred tebe, ne odbijaj, iskoristi kao sopstvenu prednost kada se sledeći put upoznaš sa nekim ili obavljaš razgovor od kog ti zavisi budućnost...




Nadam se da se sledećim textom neću toliko vraćati u prošlost...




Svako dobro!




Alissa

O.K. globalno, u pitanju je milionska cifra, ali na ovim prostorima je zaista mali broj ljudi, mozda se mogu pohvaliti da sam jedina koja se iz ugla drustvenih nauka pozabavila globalizacijom i posledicama iste na problematici koju uporno izbegavam da pomenem...




„Uticaj kulturnog obrasca u formiranju sportova: primer americkog fudbala“ – tema odbranjenog diplomskog rada.




Mali test:




1) Koliko klubova americkog fudbala postoji u Srbiji?




2) Kako se zovu lige koje u kojima ucestvuju klubovi americkog fudbala u Srbiji?




3) Koliko igraca stoji na terenu u trenutku pocetka akcije?




Niste imali pojma ili niste sigurni u svoje odgovore? Priznajem, ni ja nisam znala iz prvog pokusaja, naprotiv - trebalo mi je mnogo vremena da svarim sve informacije, ali poenta je sto je to najzaraznije posle grickalica na koje se navadimo i ne stajemo dok ne ispraznimo posudu...




Opet, nije sve moja zasluga, inspiraciju sam dobila sa strane, od momka koji je predsednik jednog od klubova, ali bez njegove podrske i stalnog tutorisanja po pitanju pravila, formalnih i neformalih propisa, stalnog objasnjavanja ko je ko i sta je sta, ne bih ni danas znala ovoliko. Onda, tu su malobrojni koji su poslednjih pola decenije proveli u konstantnom pracenju americkog fudbala i priblizavanju „sirokim narodnim masama“... redakcija sjajnog casopisa koji zadovoljava svaki apetit, kao i pojedinci koji su bezrezervno ucestvovali u dogadjajima bitnim za novoosnovane klubove, u pocetku tek blede kopije originala. Nije reklama, navodim link zbog onih koji ne vole misteriju... ili misle da je americki fudbal sport za njih: www.touchdown-magazine.net




Zamislite iznenadjenje mog buduceg mentora, profesora sociologije kulture, kada sam mu pomenula glavni predmet interesovanja. Ne kazem da sam jedini autor u preplitanju kulture domacina i izvornih pravila, imala sam materijal koji je bio i vise nego koristan za rad, ali nije bilo previse strucne literature koju bih mogla iskoristiti. Sve ovo je bila prednost, ali istovremeno i nedostatak, jer bez obzira na deficit relevantne literature, ipak se nije moglo staviti bilo sta sto bi moglo proci u jednom bezmalo, naucnom radu. U svakom slucaju, osvojila sam simpatije i dobru ocenu, bila ponosna na svoj doprinos u ovom sportu, kao i naucnoj disciplini koja se i dalje razvija – sociologiji sporta.




Ovo retrospektivno gledanje na moj zivot pomaze zbog uvida u razlicitost tema koje su mi oduzimale vreme i menjale zivot iz dana u dan... Ovaj put ostavljam na uvid prezentaciju, a drugom prilikom, mozda okacim i ceo rad.




Nadam se da nisam razocarala, buduci da je ovo prilicno neocekivan nastavak?




Pozdravi iz zemlje cuda...

Nije ovo klasican nacin istresanja duse neznancima, potraga za utehom i pustanje signala u pomoc u prazan prostor kako bi se neko pronasao i „pruzio ruku spasa“. Ne, nije potrebna pomoc, samo malo razumevanja i potvrde od strane drugih koji su naisli na iste ili slicne probleme i imali priblizna iskustva, jer se ne moze desiti mnogo stvari mladoj osobi u potrazi za prvim radnim mestom neposredno posle studija.




Ispala sam naivna misleci da je etika princip kojim se vodi veliki broj ljudi, a ne oni malobrojni koji su i pored toga nemocni da bi postigli bilo sta. Po zavretku studija, odlucila sam odmoriti nekoliko dana, a potom prionuti na potragu za istim, kao da me ceka negde iza coska, spakovan i ukrasen sjajnom, crvenom masnom, kao poklon za odbranjen diplomski rad. Nista od studija nije proteklo lako, ali o tome drugi put. Samo zelim naglasiti da je malo toga tipicnog i stereotipnog prodefilovalo kroz pet godina studija, mnogo odricanja i malo slobodnog vremena, koje bih mogla nadoknaditi refundacijom kroz finansijsku dobit na kraju svakog meseca, zeleci da napokon uzivam u svojoj mladosti.




Bilo kako bilo, posao se nije pojavio ni posle pola godine. Prvi razgovor za isti sam dozivela posle dva meseca, udaljen preko sto kilometara od mesta stalnog boravka, ali i to nije pomoglo. Od tri intervjua koliko sam za sada obavila, za jedan sam bila prekvalifikovana, za drugi nedovoljno, a trecu priliku sam sama odbila, buduci da sam uvidela kako za taj posao nije bila potrebna ni diploma srednje skole, a kamoli moj fakultet.




Sam proces zaposljavanja i potrage za radnim mestom je u velikoj meri institucionalizovan i u velikoj meri organizovan, ali kao i glavna oblast interesovanja za vreme studija – primenjiv samo u teoriji. Zbog toga vec pola godine ne odmicem dalje od moje sobe, zabijena u cetiri zida, mastajuci o poslu kog sam dostojna i svakodnevno trazeci priliku da dokazem znanje koje sam stekla. Jedino sto mi u ovom trenutku preostaje je da bukvalno kucam svakom potencijalnom poslodavcu kod koga bi se mogla okusati kao „radna snaga“.




Eto tako, izgubljena i skoro razocarana u sopstvene uspehe, nastavak price ostavljam za sledeci put.