Kisa.......




Sivilo..........




Jako mrzim ovakvo vreme. Ajde sto je hladno i sivo, to i nekako mogu da podnesem, ali kisa....bljak. Pored Ogija sam navikla da budem dosta vremena napolju, a kad pada kisa to je skoro nemoguce. Onda smo zatvoreni u cetiri zida, menjamo igracke i aktivnosti, ali ne vredi, nije to to.




Jedva cekam da kisa prestane da idemo napolje.









Ma cak i ako ne prestane mi cemo u kengur nosiljku, kisobran u ruke i odosmo.

Moje dete ima devet meseci i tri nedelje. Sa pet i po meseci izasla su mu prva dva zuba, donje jedinice, zajedno, sa osam meseci su mu izasle gornje dve jedinice, opet zajedno. E sada imamo situaciju da su u roku od sedam dana krenule sve cetiri dvojke, opet zajedno.




Mali moj zubonja.




Balavko, cim otvori usta kao cesmu da si odvrnuo, a prstic stalno u ustima, valjda se ceska. pa ga ponekad uhvati neka nervoza, ni sam nezna sta hoce. Ne mogu ni da zamislim kako se oseca.




Ali kad se nasmeje....




Taj caroban osmeh me uvek obori s'nogu, koliko god da sam nervozna, ljuta, tuzna, ma sta god, iste sekunde sve nestaje ...... i ja se topim.

Ne mogu da razumem ljude koji stalno zele nesto sto ne mogu da dobiju, zrtvuju jedne zarad drugih stvari, a onda se zale. Tu pre svega mislim na finansije - ili imas ili nemas. Ako odlucis da das i ono sto nemas, zasto posle kukas? Ili bolje pitanje: Zasto ne napravis listu prioriteta?




Kazu da je prirodi coveka je da zeli ono sto nemoze da ima.




Nisam bas sigurna. Tacno je da ono sto zelimo nemamo, zato i zelimo, ali ....









Moja prijateljica zeli da kupi nesto za sta nema para, ali je resila da kupi i to je, poajmice, uletece u debeli minus, ali je resila. pri tom, ja smatram da to zaista nije neophodno - racunar za bratovog sina. Lepe zelje su jedno ali je realnost nesto sasvim drugo.




Ali ovo nije usamljena situacija, uvek je spremna da se zrtvuje i zaglibi zarad nekih stvari koje ''mnogo'' zeli.




Naravno, nije moje da sudim, nije moje da procenjujem. ali mi je razgovor sa njom prosto pokrenuo bujicu misli.




I dok mi dete spava, rekoh da to podelim sa vama.

Kako neko ko posmatra stvari sa strane moze da pogresno shvati sve...




Da li vam se nekada to desilo?




I da li neko ko vas poznaje moze da prosudjuje o vasem odnosu sa drugim ljudima koje ne poznaje, a o kojima je cuo raznorazne, ne bas lepe price?




Meni se bas to desilo, i besna sam, toliko da hocu da puknem. Zato sto sam JA ta koja prosudjuje i odredjuje svoje poslovne odnose i smatram da niko s a strane nezna i nemoze to da radi.




Kako se postavis prema ljudima, mnogo odredjuje kako ce se oni postaviti prema tebi, i ako tamo neko ima problema sa tim osobama neznaci da ih imas i ti, zar ne?




Konfuzno, znam, ali i moje su misli konfuzne!




Uh!

Moja druga, al opet prva najveca ljubav... moj sin.









Zacet je negde pocetkom marta 2007. godine, posle jednog sluzbenog puta mog muza. Saznali smo da je tu 22. marta, a prvi put smo ga videli na ultra zvuku 03. aprila - mala mrljica, tufna, pasuljce nase. Usledili su pregledi, testovi, analize, sve je bilo dobro. bebac je rastao i razvijao se, mi smo redovno posecivali lekara, snimali sve ultra zvukove, da se ne zaboravi.




Na 3D ultrazvuku u 12 nedelji trudnoce doktorka Tanja nam je saopstila da je decak. Bilo nam je sve jedno, jedina preokupacija je bila da je beba zdrava, da je dobro, da se pravilno razvija. Gledali smo malo stvorenje dugacko 4.44 cm kao se okrece, pliva, mase rucicama. Smejali smo se, nasoj sreci nije bilo kraja.




Dok sam gledala neki mec popularnog Novaka, 03. juna, osetila sam prve pokrete u stoamku, kao leptiric tik ispod zeludca, samo me je malo zagolicao.




Krajem juna sam krenula u skolu za trudnice. Babica Natasa nas je lepo docekala, radili smo neke kratke vezbice, relaksacija cista, a onda prica o famoznom, toliko ocekivanom porodjaju. Bila sam kao zacarana, jedva sam cekala da taj dan dodje.




Bila sam veoma aktivna trudnica, dosta sam setala, nisam se kmezila, nisam imala neke posebne prohteve, ca sam ponekad prevazilazila svoje granice. Desavalo mi se da posle duge setnje gradom skoro zaspim u kaficu od umora. Kupila sam i pripremila sve sto je porebno za bebu, stalno sam listala i pravila spiskove, sta jos treba, sta gde mogu da nadjem. Moj dragi je malo ludeo. Posao, moja trudnoca, sredjivanje stana, nije mogao cini mi se da isprati ponekad moju hiperaktivnost, ali je uspeo, bio je tu u svakoj sekundi, otisao je samnom na svaki pregled, mazio je stomak svakog slobodnog renutka, ljubio ga i grlio.




Ime...




Andrej, najverovatnije, ma ne ne Sergej... mogao bi biti Konstantin, a sto ne Filip.... Neka kum odabere od tih imena koja se nama svidjaju. I ja sam se sa kumom dogovorila da bude Andrej, vec je skoro bilo reseno, kada mi se jednog dana nisu sva dotadasnja predlozena imena smucila. Zasto nemam poima, ali smo odustali i krenuli u novu potragu. Onda smo dosli do imena Ognjen, svidelo nam se oboma, i tako i bi.




U nekoj 35. nedelji trudnoce sam hospitalizovana u KBC Zvezdara, zbog nekig prevremenih kontrakcija, Ogi krenuo ranije. Posle 10 dana lezanja, nerviranja, neizvesnosti, razocarenja u lekare (pojedine) izasla sam iz bolnice cim sam usla u deveti mesec. I pored saveta da mirujem nisam uspela da ostanem na jednom mestu, jedino sto sam imala ffrku da idem negde sama. Torba za porodiliste je odavno bila spakovana, cekala je.




Posle jedne lazne uzbune, dosao je i taj dan. Novembra 22. oko 04h nocu poceli su prvi bolovi. Da ne bih budila dragog nepotrebno, jer je za odlazak u bolnicu rano, presla sam u dnevnu sobu, brojala minute izmedju kontrakcija i pokusala da odspavam sto vise. U sedam sati sam probudila dragog. Ublagoj panici me je pitao ''Imam li vremena da operem zube?''. U porodiliste smo stigli u 07:30h, posle prijemnog pregleda, ja odlazim na pripremu, a dragom kazu da ce ga obavestiti kada moze da se popne, jer i on prisustvuje porodjaju. Ja sam u 08:30h na porodjajnom stolu, u 09:00h mi prokidaju vodenjak i dolazi moj dragi. Bilo je naporno, nikad dovoljno kiseonika, toplo, pa hladno. On mi brise celo, rashladjuje i masira vrat, bodri da disem kad naidje jaka kontrakcija, grli me i pruza oslonac. Naponi dolaze, ali kako kontrakcije nisu prosle nesmem da guram bebu, samo da disem, disem, sto brze, sto jace.....




Tog suncanog i neobicno toplog cetvrtaka, 22. novembra, u 12:30h Ogi je ugledao svetlost dana. Docekali smo ga zajedno, sa osmehom, puni ljubavi za njega. Valjda je to ossetio pa osim onok prvog placa kada je udahnuo vazduh, nije mnogo plakao. Musko, 3200grama, 52 cm, 32cm obim glave. OGNJEN. Nasa vatra, ljubav koja nas greje..




Bebu su mi doneli kasnije popodne u apartman, tata nam se naravno pridruzio odmah. Kako sam bila slaba, nisam mogla da ustajem u drzim ga, ali ga zato tata nije ispustao. I tako narednih nekoliko dana, tata je dolazio kod nas, nosao je svoje dete okolo, ljubili smo ga, mazili, uzivali smo u njemu. Patronazne sestre su bile malo zacudjene tatinom briznoscu, kazu da tate uglavnom gledaju svoju decu sa odredjene udaljenosti, ali ne i nas tata.




Kod kuce su nas cekale bake i deke, tetka je sa tatom dosla u porodiliste po nas. Te srece.... Svi su samo njega gledali, mazili, nosali, sedeli su pored njegovog kreveta i gledali ga kako spava.




Prosli su prvi haoticni dani, uhvatili smo ritam, poceli smo da zivimokao porodica, nas troje....




Ogi je zdravo i lepo dete, lepo napreduje, poceo je stabilno da sedi oko sestog meseca, sa sedam meseci je ustao u kreveticu, sada sa devet meseci i nesto on vec stabilno hoda drzeci se za moj prst. Zove tatu, babu, tetu, ponekad mamu, smeje se, vozi auto. Jedno veselo i bezbrizno dete. Ima sest zubica, lepo jede, voli da sam gricka nesto, pije sokic iz case...




Uzivamo svo troje, tata malo manje jer je na poslu citavog dana, ali zato su jutra i veceri njihove. Ali nikad ga se nagledati, nikada dovoljno....

....moja velika ljubav.....




Upoznala sam ga sasvim slucajno, u Studenjaku. Videla sam ga u citaonici IV bloka gde smo ziveli i on i ja. Gledali smo se, osmehivali i nista. Dok jednog dana nismo shvatili da imamo zajednickog prijatelja koji je trebalo da mi otkuca neki seminarski rad.




Tako je pocelo, on nas je upoznao i prepustio nas same sebi.




U pocetku to nije bila velika ljubav, vec teska veza, pna strasti, ljubavi, simpatija ali opterecena ljubomorom, starim vezama i starim partnerima...




Ali opstala je, uprkos svim preprekama i teskim situacijama...




I traje od 26. maja 2001. godine ...




Posle Studenjaka On odlazi u vojsku a ja prelazim da zivim privatno u stanu u kome smo i sada, na jednom lepom, simom obraslom brdu...




Vratio se iz vojske i nastavili smo zajednicki zivot.




Za rodjendan 2006. poklonio mi je prsten, znala sam za to, takvi su nekako bili planovi. Dogovorili smo se da se vencamo na nasu sestu godisnjicu 26.05.2007. godine, ali smo zbog Zadusnica pomerili vencanje za 27. maj. Posle Novogodisnjih praznika ja sam, sva usplahirena jurnula da organizujem vencanje - manji porodicni rucak sa najblizom rodbinom i prijateljima, ukupno 80 ljudi. Uzivala sam dok smo trazili restoran, razgovarali sa svestenikom, planirali i jurili preko dana, a uvece mastali....




Pocetak marta je bio izpunjen zavrsnim planovima - zakazali smo termin vencanja u opstini.




Mogla sam da odahnem i posvetim se malo vise spremanju drzavnog ispita.




Na mladence sam polozila drzavni, bio je cetvrtak, zbog celodnevne setnj od skole do ministarstva i cekanja bila sam jako umorna.




Prijateljica koja me uvece cekala da mi cestita je prokomentarisala da sam naduvena ''kao zaba''.




Cekaj cekaj, koji je datum, kada ocekujem ciklus?




Danas.




Nista.




Petak - nista.




Petak uvece moj dragi dolazi sa testom....




Dve crte.........




Ujutru rezultat potvrdjen analizom krvi........




Neznam da li sam ikada u zivotu bila srecnija. I uplasenija.To je bio pozitivan strah.




I tako.




uzivali smo u cinjenici da cemo biti roditelji.




Vencali smo se 27. maja 2007. godine, svadba je bila prelepa, vesela, sa najblizim ljudima smo proslavili, igrali, pevali...




Osecala sam se kao u bajci, kao da gledam film koji se desava pred mojim ocima...




Danima smo posle svadbe listali svadbeni album, prisecali se detalja, smejali se, uzivali.




Proslo je leto, nas bracni zivot je cvetao, sredili smo stan, birali ime za bebu, posmatrali ga kako raste i spolja i preko ultra zvuka, mazili stomak, zajedno, i u novembru 2007. godine docekali malog Ognjena, 3400grama i 52cm.




On je i taj trenutak podelio sa mnom, zajedno smo docekali naseg sina u porodjajnoj sali. Nisam ga videla srecnijeg. Uzivali smo zajedno u nasoj bebi.




Tako je do dana danasnjeg. Ognjen sada ima devet meseci i desetak dana, uzivamo u svakom njegovom pokretu, pogledu, reci, osmehu....




I on je i dalje ljubav mog zivota, najveac, najromanticnija, najjaca, najteza.




Volimo se, svadjamo ponekad oko sitnica i gluposti, mazimo, smejemo se zajedno, vodimo duge razgovore, planiramo, trudimo se d a svaki minut svog zivota podelimo sa onim drugim.




Uzivamo....




Najvise volim kada me ispred zgrade ceka da strcim niz stepenice....




Samo sto sada ne istrcavam sama i to vise nisu stepenice Studenjaka, ali...

E...




Evo i mene. Da, provincijalka, kao u pesmi....




Rodjena sam pre skoro 28 godina u malom-velikom gradu na jugu Srbije, poznatom po rostilju (danas bas pocinje rostiljijada). Daleko od velikog grada, pomalo zaboravljeni rasli smo, srecni i bezbrizni.




Celog zivota sam znala sta zelim da budem kad porastem - uciteljica - i sticaj zivotnih okolnosti vodio me ka ostvarenju mojih zelja. Nisam bas uciteljica, ali sam jako blizu, u skoli sam, uz decu....




U Veliki Grad sam dosla 1999 godine, da upisem fakultet. Pre toga sam ga videla svega dva puta, kada sam dolazila u posetu rodjacima, nije mi se mnogo svideo.




U srednjoj skoli sam zelela da upisem defektologiju, prevenciju maloletnicke.




Zivot onda donese 1999 u bombardovanje i upis na fakultete bez prijemnog i guzve. Primljena sam na oba fakulteta, Filozofski i Defektoloski, ali je sudbina nekako zelela da upisem pedagogiju. I nije mi zao ni jedne sekunde.




Uselila sam se famozne 1999 u Studenjak, mali grad u Velikom Gradu.




Tamo sam upoznala i svoju veliku ljibav, mog sadasnjeg muza.




Cekao me ispred Studenjaka....kao u pesmi.....




Ali o tome neki drugi put.....




Te 1999 sam dosla u Veliki Grad, zaljubila se u njega i ostala u njemu...




Zaljubila sam se u grad, u guzvu, u ljude, .... u sve.....




I eto, skoro deceniju sam tu......




Kao prava provincijalka, vracam se s vremena na vreme u moju provinciju, volim je, ali je ne bih menjala za moj Veliki Grad.... nikada...