Gubitak drage osobe ti je kao rana od šrapnela. Ono kad se parče metala zabije negde, a hirurzi se ne usuđuju odatle da ga vade, pa odluče da ga ostave. U početku boli, strašno boli, pa se pitaš kako ćeš s tim da živiš. Ali, vremenom sve srasta u meso i, jednoga dana, više ne boli. Ne onako kao nekada. Ali, malo-malo osetiš žiganje, i to baš kad ne očekuješ, i shvatiš da je šrapnel još tu i da će uvek biti tu. To je deo tebe. Nepomična, tvrda tačka u tebi.

Prvog dana braka muž i žena su odlučili da ne primaju goste i da nikome ne otvaraju vrata. Tog dana su došli muževi roditelji u posetu, stajali su pred vratima i čekali da im otvore. Muž i žena su se pogledali, on je poželeo da im otvori vrata, ali pošto su imali dogovor – nisu, pa su roditelji otišli.




Posle nekog vremena, istoga dana, došli su ženini roditelji. Pogledali su i pomislili na dogovor koji imaju, ali supruga je počela da plače: “Ne mogu ovo da učinim svojim roditeljima”, i otvorila vrata. Muž nije rekao ništa.




Godine su prošle, dobili su četiri sina, a peto dete koje su dobili bila je devojčica. Otac je organizovao veliko, nezapamćeno veselje.




Posle veselja supruga ga je pitala zašto je napravio tako veliko slavlje povodom rođenja ćerke, a nije za prethodna četiri sina. Muž joj je jednostavno odgovorio:




“Zato što će ona meni otvoriti vrata”.

…Jedna poznata mudrost kaže: Život je ono što ti se dešava, dok ti praviš planove za život.

Događa li ti se često da gledaš kroz prozor, da pratiš apatičnim pogledom kapi kiše kako se razlivaju po staklu i da misliš da je svet jedno beskrajno dosadno mesto za život?

Budiš se ujutru i potajno proviruješ kroz prozor, sa nadom, da će sunce toga dana konačno zasijati silnije nego obično.

A ono te samo zaslepljuje svojim zracima, i čak ti se čini da ti se ruga.

Šteta, reći ćeš. Jer očigledno da se ni taj dan ne razlikuje bitno od prethodnog.

I nastavljaš da čekaš…Da prođe i taj dan, i ta sedmica, taj mesec, ta godina…

Sve dok odjednom ne osetiš da ti život odlazi u nepovrat, a ti još uvek stojiš tu i čekaš pravi trenutak da počneš da uživaš u njemu i da ga proživiš u potpunosti.

I shvataš, kako neprimetno, nekako nesvesno, kao po nekoj navici stojiš i čekaš da sve prođe, što ti daje osećaj beskrajnog razočarenja i umora.

Pitaš se, kada će konačno da krene tvoj ‘Pravi život’?! Oni prekrasni, nezaboravni trenuci, zbog kojih je vredelo progutati sve suze i uvrede, svu tu nakupljenu gorčinu i onda samouvereno pogledati prema napred.

Kao da si već zaboravio izvorni cilj i jednostavno samo čekaš. Po navici. Čekaš ‘nešto’. Zaboravljajući pritom, šta zaista želiš i šta je zaista važno za tebe.

Nećeš moći razumeti, da dok čekaš da se desi nešto ‘veliko, interesantno, važno’, ti ustvari propuštaš stvarnu lepotu oko sebe! Propuštaš suštinu!

Propuštaš male stvari, koje ti ispunjavaju dane. Dok tako stojiš i očekuješ da se dogodi nešto veliko, da bi bio srećan: propuštaš, osmehe i poglede; propuštaš izlaske i zalaske sunca; propuštaš ljubav i emocije…

Propuštaš sadašnjost stremeći da dočekaš budućnost. Propuštaš ‘Danas’, jer se nadaš da ćeš početi živeti ‘Sutra’.

Dok gledaš kroz prozor i pratiš pogledom kapi kiše kako se razlivaju po prozoru; dok stojiš tamo udubljen u misli, apatično čekajući da bljesnu sunčevi zraci, životni časovnik nastavlja tiho, ali neumitno da odbrojava tvoje izgubljene minute.

Polako, ali dosledno i nepovratno iščezava tvoj život pretvarajući se u prošlost. Tvoju prošlost. I bez da uopšte osetiš kako se to moglo desiti, jednoga dana ćeš sa užasom ustanoviti da je tvoj život prošao, a da nisi ni stigao da uživaš u njemu.



I zato: ne čekaj da dođe takav dan, stvori drugačiji dan. Zaustavi kišu, rasteraj oblake i načini svoje sopstveno sunce. Prestani da čekaš. Napravi nešto od svoga života. Budi kovač svoje sreće. Ne čekaj da sreća dođe po tebe. Sprijatelji se sa časovnikom života. Uzmi ga samouvereno u ruke i postani gospodar svoga života. Živi život! Živi ga danas! Živi ga sada! Živi ga u ovom trenutku!

Nema te više da me zagrliš kada sam potištena …

Nema te više da me tešiš kada plačem …

Nema te ni onda kada mi je potreban neko s kim ću podeliti svoju sreću i radost …

Nema te ni onda kada trebam mamu koja će mi dati savet …

Nema moje majke koja mi je pružila sve, pa i više od toga …

Nema one koju sam volela više od života i koja mi je na današnji dan darovala dar život ...

Nema te više tu ...

Ali znam da sada uživaš večnu sreću i mir u Kraljevstvu Božjem okružena anđelima i svim svetima, moliš za mene i da me čuvaš.

Hvala ti za život, hvala ti za ljubav, hvala ti za sve...

Smej se grohotom, čak i kada se osećaš previše bolesno, istrošeno ili umorno.

Smeškaj se, čak i kad pokušavaš da ne zaplačeš a suze ti zamagljuju pogled.

Pevaj, čak i kad ljudi zure u tebe i govore ti da su tvoje reči smeće.

Veruj, čak i kad te srce preklinje da to ne radiš.

Budi okretan, čak i kad ne razaznaješ šta ti je pred očima.

Pokušaj, čak i kad te gledaju s podsmehom.

Ljubi, čak i kad drugi gledaju.

Spavaj, čak i kad se bojiš onoga što snovi donose.

Trči, čak i kad osećaš da ne možeš više ni korak napraviti.

I uvek pamti, čak i kad ti sećanja razdiru srce. Jer je upravo bol svih tvojih iskustava ono što te čini takvom osobom. A bez tvog iskustva – ti si samo obična prazna hartija, prazna poruka, nedovršena pesma. Ono što te čini odvažnim je tvoja spremnost da proživiš kroz svoj užasan život i da sledećeg dana hodaš visoko dignute glave. Stoga ne živi život u strahu. Snažniji si sada, nakon što su se desile sve loše stvari u tvom životu, nego što si bio pre nego što su počele.

Prestani da bežiš od svojih problema. – Suoči se sa njima. I znaj da neće biti lako. Ne postoji osoba na svetu koja je sposobna da spreči svaki udarac koji joj je upućen. Mi i nismo stvoreni da rešavamo probleme za tili čas. Mi jednostavno nismo takvi stvoreni. U stvari, mi smo stvoreni da se nerviramo, tugujemo, patimo, spotičemo se i padamo. Jer to i jeste cela svrha života – suočavanje sa problemima, učenje, prilagođavanje i rešavanje istih vremenom. To je ono što nas na kraju krajeva i oblikuje i pretvara u osobu koja postajemo.

Prestani da lažeš sebe. – Možeš lagati bilo koga drugog na svetu, ali nemoj lagati sebe. Naši životi se razvijaju samo kada rizikujemo, i prvi i najteži rizik koji možemo da preduzmemo je da budemo iskreni sa sobom.

Prestani da zanemaruješ svoje lične potrebe. Najbolnija stvar je izgubiti sebe u procesu voljenja nekog drugog, a zaboravljanje pritom da si i ti sam bitan. U redu je pomagati drugima, ali treba pomoći i sebi. Ako je ikada postojao trenutak da slediš svoju strast i uradiš nešto što ti je važno, onda je to baš sada.

Prestani da budeš neko ko ti nisi. Jedan od najvećih životnih izazova je biti svoj u svetu koji konstantno nastoji da te učini nečim što ti ustvari nisi. Neko će uvek biti lepši, neko će uvek biti pametniji, neko će uvek biti mlađi, ALI NIKAD NIKO NEĆE BITI TI. Nemoj se menjati da bi se svideo drugima. Budi svoj i pravi ljudi će voleti pravog tebe.

Prestani da se uporno držiš prošlosti. – Ne možeš započeti sledeće poglavlje svoga života, a da uporno nastavljaš čitati ono prethodno.

Prestani da se plašiš da načiniš grešku. – Ako radiš nešto i uradiš to pogrešno, u svakom slučaju to je bar deset puta produktivnije nego da ne radiš ništa. Svaki uspeh vuče iza sebe i trag neuspeha, i svaki neuspeh bezuslovno vodi ka uspehu. Završićeš sa gorkim kajanjem zbog stvari koje nisi uradio, a ne zbog stvari koje jesi uradio.

Prestani da sebe kriviš zbog načinjenih grešaka. – Mi možemo voleti pogrešnu osobu i plakati zbog pogrešnih stvari, ali bez obzira koliko one izgledale loše, jedno je ipak sigurno, greške nam pomažu da pronađemo pravu osobu i prave stvari. Svi mi pravimo greške, imamo probleme, i čak se kajemo zbog nekih stvari u prošlosti. Ali vi niste vaše greške, vi niste vaši problemi, vi samo imate ovaj sadašnji trenutak i mogućnost da ga oblikujete najbolje kako znate. Svaka, ma i najmanja, stvar koja vam se ikad dogodila u životu je samo priprema za ono što tek dolazi.

Prestani da misliš da se sreća može kupiti. – Mnoge stvari koje želimo u životu jesu skupe. Ali istina je da su stvari, koje nas zaista zadovoljavaju u životu, potpuno besplatne – ljubav, smeh i strast prema onome što volimo.

Prestani da očekuješ od drugih da ti donesu sreću. – Ako nisi sretan sa samim sobom, nećeš biti sretan ni sa bilo kim drugim. Prvo moraš da stvoriš sigurnost u svom životu, a tek onda da ga deliš sa drugima.

Svejedno je volimo li jednom, dvaput ili deset puta u životu – uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti i u pakao i u raj, ali uvek će nas bar negde odvesti. Treba je kao takvu prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrećemo od gladi gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove.

TREBA IĆI ZA LJUBAVLJU MA GDE ONA BILA,

čak i kada to znači provoditi sate, dane ili sedmice razočarenja i tuge.

Jer u trenu kad krenemo mi u susret ljubavi, i ljubav kreće u susret nama... I spasi nas.

Izgubila sam mnoge borbe.

I nije mi žao.

Jer i porazi su deo života.

Svaku pobedu znala sam da proslavim.

Svaki poraz – sa suzama da ispratim.

Valjda to tako obično biva.

Ali ipak, kada sve stavim na papir,

nisam ja ništa srećnija i ništa pametnija

nego što sam juče bila.

Samo sam nekako više oguglala na udarce, na uvrede.

Sve lakše podnesem, sve brže prebrodim.

Život me je mučio, život me naučio.

Ali i dalje kroz taj isti ŽIVOT idem s osmehom.

I NERVIRAM SVOJE NEPRIJATELJE

I USREĆUJEM SVOJE PRIJATELJE…

…jer jako dobro ZNAM da i

PORAZI SU POBEDE!!!

"Ostavi te devojka nakon toliko godina i ode. Na prvi pogled iznenada, odjednom, a dobro znaš da je to pripremala dugo i da te prećutno upozoravala. Prvo se buniš i pretiš, zatim patiš, klečiš i moliš a onda ti, na kraju, bude svejedno.

I onda prođu godine, puno godina, sretneš je negde, sa nekim, zastanete i u tih nekoliko minuta, pred vašim očima, proleti sve ono što se desilo u međuvremenu. Protutnje momenti, kao na filmu, pomešane slike, osećanja, izgovori, uspomene. Gotovo da ne progovorite ništa, tek po koju, samo se pogledate, krišom namignete jedno drugom, kao nekada i nastavljate dalje…

Grliš, kao po navici, osobu pored sebe i objašnjavaš joj da je taj neko zbog koga si upravo zastao neko nebitan. Neko toliko nebitan zbog koga si plakao nedeljama, mesecima, neko zbog koga si hteo da napustiš grad, zemlju, ovaj svet. Neko kome si poklonio dobar deo života, možda najbolji, očekujući premiju. Neko ko je, odjednom, postao niko.

I u tom ćutanju pokušavaš da otkriješ da li je srećna, da li je to život koji je želela da živi, da li je ostvarila sve ono o čemu je pričala, ili se samo izgubila u svemu tome? U tom ćutanju kao da pronalaziš i delić sebe nepravedno zapostavljen i zaboravljen.

U tim momentima, u toj sekundi mimoilaženja kao da se na trenutak sve vratilo. I rastanci? I obećanja? I kiša? I dugo lutanje u noć? I ono ofucano “volim te” toliko puta ponovljeno i prevaljeno sa usana. I poljupci i osmesi i suze i ništa…

- Ćao, ovo je moj Petar. Napokon da vas upoznam. Možda si čuo, sa njim sam, u vezi smo već tri godine. Uživamo. Ne znam, možda se znate iz grada, mada je on nešto stariji…

-Pitaš se ko je ta osoba sa njom? Šta taj neko ima što ti nemaš? U čemu je trik? Kako je njemu uspelo a tebi nije? Kako je uopšte moguće da joj neko odgovara više od tebe kada si joj bio najbolji u svemu? Kako je uopšte mogla to da ti uradi?

Onda proradi sujeta, ljubomora, zavist, prolete neka nepotrebna pitanja, vrate se neki stari nepotrebni odgovori, a nakon izvesnog vremena se i to zaboravi i bude sve isto…

- Petre, inače, ovo je moj bivši, mislim da sam ti ga spominjala. To je on. Bili smo u vezi jedno vreme, ali… duga priča, pričaću ti!

- Pričaćeš mu?! Divno, blago njemu! A kada ćeš nama da ispričaš, i mi valjda imamo pravo da čujemo tu priču, da znamo razloge zbog kojih smo ostavljeni kada nam je bilo najteže…

Doduše naučili smo puno iz te patnje, svako od nas! Pre svega da šta god da se desi nije kraj sveta, da posle noći dolazi dan. Naučili smo još puno glupih izgovora, jedino nismo naučili kako da je vratimo i da ponovo budemo sa njom. Sve ostalo znamo, sve ostalo je jasno, sve osim nje…

- Drago mi je što smo se sreli, mi jako žurimo, idemo kod mojih. Ne znam da li znaš, verili smo se, mnogo nam je lepo, srećni smo, mislim da od ovoga bolje ne može…

- Sa njim verovatno i ne može bolje…

Ne znam, nekad se više bavimo osobama zbog kojih su nas ostavile devojke, nego tim devojkama. A i ko su uopšte ti ljudi? Zašto baš oni, zašto baš njih? A i odakle im pravo da ih ljube i vole kada su one oduvek bile naše? Mi smo ih izmislili? Mi smo otkrili njihovu lepotu i bili uz njih kada im je najviše trebalo, kada im je bilo najteže…

Na trenutke nam se učini da su ti momci bolji od nas, da imaju neku tajnu šifru koju mi nismo imali čim su nam uzeli nešto što smo mislili da nikada nećemo moći da izgubimo. Ni ne slutimo da su to obični momci iz kraja, ni bolji, ni gori od drugih, možda nečija deca, ko zna ali naprosto imaju nešto što mi nemamo?!

Tu devojku na primer, a sa njom i čitav svet…

- E, samo da znaš, postaću mama krajem aprila, početkom maja. Izgleda da je devojčica, predosećam!

- Nekada ne znamo da li da se radujemo sreći bivše ljubavi, ili da žalimo što i mi nismo sastavni deo te sreće?

Iako sam puno pisao o ljubavi, jako malo znam o svemu tome. U stvari, ne znam ništa. Sve su to nagađanja koja mogu da budu i ne moraju. Nema tog iskustva koje može da prevari patnju, da objasni prevaru, nema tog izgovora koji može da isfolira neuzvraćenu ljubav i da se tek tako nastavi dalje. Ne! Srce ima svoja pravila, svoj neobjašnjivi ritam po kome radi i čovek je tu uglavnom nemoćan…

Međutim ima neke lepote u svemu tome. U toj nemogućnosti da budeš sa osobom koju voliš, u toj strepnji pred slučajnim susretom, u tom tajnom ličnom takmičenju koje niko naglas ne pominje a svi ga odlično vide i učestvuju u njemu. U tom takmičenju ko je bolji, srećniji, ko je više uspeo u životu i pronašao boljeg saputnika za godine koje dolaze…

I na kraju, pitaš se, dok njih dvoje odlaze onako srećni, zagrljeni i zagledani u život, pitaš se šta bi bilo da si ostao sa njom u vezi? Pitaš se da li bi sada čekala tvoje dete? Da li bi isto bila devojčica? Da li bi i sa tobom tako srećno koračala, grlila te i privijala uz sebe. Pitaš se ko je uopšte ta osoba kojoj si poklonio tolike godine života? Pitaš se gde su nestale sve one reči, gestovi, obećanja? Gde je nestao onaj dugo iščekivan san koji je nepravedno dodeljen nekom drugom?

Ponašaš se kao da ti je svejedno. A dobro znaš da nije…

Tako i sa ovom mojom. Moglo je a nije… Trebala je samo da dođe, da započnemo ono što smo dugo pripremali, trebala je samo da se pojavi, prenese stvari i to je to. Nije došla! Odustala je u poslednjem momentu. Nije mogla, nije htela, ne znam. Navodno joj nisu dali roditelji. I u tom bolu, u toj izneverenosti staju sve patnje ovoga sveta. Kada čitav život krojiš po njoj a ona te izneveri, promeni odluku i u poslednjem momentu sve nestane. A i ti nestaješ zajedno sa njom, onakav kakav si bio, ili onakav kakav si mogao da budeš?!

I dan danas se pitamo šta bi bilo da je došla i započela život sa nama? Zaigra nam srce, protutnji u mislima sve ono što je moglo da se odigra a nije. Nakon toga nastavljamo i dalje da hodamo sa osobom sa kojom smo trenutno u vezi i sa kojom planiramo i pričamo sve to isto…

E da, zaustavljaju nas i njene bivše ljubavi, bivši momci naših sadašnjih devojaka, samo što ovoga puta mi hvalisavo i nonšalantno pričamo o sreći, veridbi, životu… Da li smo stvarno srećni? Da li su naše bivše ljubavi stvarno srećne, ili su to sve tek trikovi pomoću kojih pokušavamo da prikrijemo realnost i da dokažemo da smo bolji, da smo pobedili, preboleli, oslobodili se od njih, bili u pravu.

Stvarno ne znam…"





Preuzeto sa www.mudremisli.com

Godinama sam bila nervozna. Bila sam plašljiva, depresivna i ohola. I svako mi je govorio: Ti se moraš promeniti. I svako bi mi rekao kako sam neurotična. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavala i mislila sam se promeniti, ali nikad nisam uspela pa koliko god sam se trudila. To što me je najviše bolelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvek govorio kako sam neurotična. I on je uvek ponavljao, da se moram promeniti. I njemu sam obećavala, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspevala. Tako sam se osećala bespomoćna i zarobljena. Jednog mi dana reče ON Ne menjaj se! Ostani kakva jesi! I nije važno, da li ćeš se ti promeniti ili ne! Volim te, onakvu kakva jesi. Tako neka bude. Te reči su zvučale poput muzike u mojim ušima. Ne menjaj se, ne menjaj se, volim te…. I ja sam se opustila i postala sam življa, i gle čuda nad čudom – ja sam se promenila. A sada znam da se nisam uistinu mogla promeniti, dok nisam našla nekoga, ko me je zaista voleo, bez obzira da li ću se promeniti ili ne. Volim te rado te prihvatam onakvog kakav jesi, kad se nekome kaže, onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez preduslova i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se neko oseća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude, a da uopšte ne gleda šta mu to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vredite! Dopustite sebi da budete voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!



Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako oprostiti mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakav kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga, ne samo prihvatimo, već da ga i zavolimo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.

Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti.

Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu.

Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko.

Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je.

Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.

Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji.

Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko.

Ma, nije mi ništa…A svašta mi je.

Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana.

A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom.

Ne, nije mi ništa…A svašta mi je.

U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje.

Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete.

Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak.

Nije mi ništa…A svašta mi je.

Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš.

Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači.

Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit.

Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo …

Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati.

Nije mi ništa …

Svako od nas ima mogućnost za dva različita izbora o tome šta će učiniti sa svojim životom.

Prvi izbor je da postanemo manje nego što možemo. Da zarađujemo manje. Da imamo manje. Da čitamo manje i mislimo manje. Da pokušavamo manje i da se disciplinujemo manje. To su izbori koji vode do praznog života.

A drugi izbor? Da uradiš sve! Da postaneš sve moguće što možeš. Da pročitaš svaku knjigu koju možeš. Da zarađuješ maksimalno koliko možeš. Da daješ i deliš što više možeš. Da težiš i stvaraš i postižeš što je više moguće. Svako od nas ima izbora. Da uradi ili da ne uradi. Da bude ili da ne bude. Da bude sve ili da bude manje, ili ništa.

Kao drvo, za sve nas bi bio vredan izazov da se ispružimo (razgranamo) i gore i dole i levo i desno, do punih mera naših sposobnosti. Zašto da ne uradimo sve što možemo, svakog momenta koji možemo, najbolje što možemo, i što duže možemo?

Naš krajnji cilj u životu bi trebao da bude da ostvarimo što više našeg talenta i sposobnosti i volje. Zadovoljiti se manjim nego što možemo, znači pasti u bezvredne poduhvate.

Rezultati su najbolja mera ljudskog napretka. Ne pričanje o dostignućima. Ne objašnjenja. Ne pravdanja. Rezultati! A ako su naši rezultati manje nego što nam naše mogućnosti pružaju, onda moramo težiti da postanemo više danas, nego što bi bili sutra. Najveća nagrada je rezervisana za one koji donose dosta vrednosti sebi i svetu oko njih, kao rezultat onoga ko su i šta su postali.

Ne trudi se toliko da me izgubiš. Ja sam od onih što znaju sami kad treba da odu.



Moji osećaji su jasno definisani u ovom trenutku.

Srećna jesam, i konačno sam shvatila prestalo je.

Ljubav, tuga, nemiri.

Ničega više nema između nas.



Znate šta je tužno?

Kad od najčistije i najveće ljubavi ne ostane ni obično, malo Zdravo.

I to ti opraštam.

Opraštam ti i što me ne spominješ nikome,

što ti moje ime više ne znači ništa,

što si našao nekog ko će te voleti kao ja.



I nemam pravo da ti zamerim!

Potpuno je svejedno hoćeš li me pozdraviti ili okrenuti glavu,

meni odavno nije stalo.



Ali znam da ćeš se ti kajati.

Slatke muke su oni trenuci kad ti se ne sviđa posebno situacija u kojoj se nalaziš, ali znaš da je to zapravo jako dobro (iako možda nisi ni svestan):

Kad moraš počistiti haos nakon dobre žurke, ali ne mariš jer si bio s prijateljima.

Kad ti odeća postane malo tesna, ali ne mariš jer imaš dovoljno hrane.

Kad te senka prati dok radiš, ali ne mariš jer si napolju po sunčanom danu.

Kad nađeš parking mesto na samom kraju parkinga, ali ne mariš jer možeš da hodaš.

Kad moraš očistiti prozore, oribati pod i spremiti rublje, ali ne mariš jer imaš krov nad glavom.

Kad dobiješ veliki račun za grejanje, ali ne mariš jer ti je toplo.

Kad te ujutro probudi taj prokleti budilnik, ali ne mariš jer si živ.

Slomiće vam srce i vi ćete slamati drugima srca. Posvađaćete se s najboljim prijateljem ili se čak zaljubiti u njega. Kukaćete zbog vremena koje leti brže nego što ga možete uhvatiti. Nikad ga nećete moći zaustaviti. Zato fotografišite sve što stignete, smejte se do suza kad god možete, opraštajte ljudima njihove greške i volite kao da nikad niste bili povređeni. Činite dobro jer je to jedino merilo pametno proživljenog života. U životu ništa nije garantovano, nema predaha sa problemima i najčešće nema druge šanse koju ćete dobiti. Sve što možete je da živite život punim plućima, da kažete ljudima koje volite koliko su vam dragi, da odjebete one koji vas guše i crpe energiju. Jedino vreme kad možete uraditi nešto totalno blesavo i neponovljivo je sada. Zato prestanite ovo čitati i uradite baš to.

Danas, pre nego što kažeš neku ružnu reč – pomisli na one koji ne mogu govoriti.

Pre nego što se počneš žaliti na ukus hrane – pomisli na one koji nemaju šta jesti.

Pre nego što se požališ na svoga dečka ili curu – pomisli na one koji mole Boga da im podari sudruga.

Danas, pre nego što se požališ na život – pomisli na one koji su umrli prerano.

Pre nego što se počneš svađati s onim ko nije očistio ili pomeo kuću – seti se onih ljudi koji žive na ulici.

Pre nego što se počneš žaliti za dužinu puta koji moraš preći vozeći – seti se onih koji istu tu udaljenost hodaju svojim nogama.

Pre nego što pomisliš uperiti prst u nekoga i počneš ga osuđivati, seti se da niko od nas nije bezgrešan.

I kada te loše misli počnu bacati u depresiju – ti stavi osmeh na svoje lice i pomisli:

‘Živ sam!’

Da bi dobila ono što nikad nisi imala, moraš uraditi nešto što nikad nisi. Kada Bog uzme nešto od onoga što čvrsto stežeš u rukama, On te ne kažnjava, nego prosto otvara tvoje ruke da bi primile nesto bolje. Koncentriši se na ovu rečenicu. "Božija volja te nikada neće odvesti tamo gde te Božija Milost neće zaštititi."

Dolazi trenutak u tvom životu kada shvatiš:

Ko mari

Ko nikad nije

Ko više neće...

I ko hoće uvek.

Zato, ne brini za ljude iz tvoje prošlosti,

postoji razlog zašto to oni nisu učinili za tvoju budućnost.

"Idi za njom. Jebo te, nemoj samo sedeti i čekati da ti se javi. Idi za njom jer je to tačno ono što trebaš raditi ako nekoga voliš, umesto da čekaš da ti da neki signal koji možda nikad nećeš dobiti. Ne dopusti da ti se ljudi prosto dešavaju, ne dozvoli da se ona prosto dogodi jer ona nije TV šou ili vremenska nepogoda. Ljudi nisu predmeti koje možeš uzimati ili premeštati kako ti je volja. Ljudima treba dokaz da voliš tako što ćeš uraditi lude stvari zbog kojih ćeš možda i zažaliti, ali ćeš ih ipak uraditi. Umesto da joj slinaviš preko telefona o ljubavi, umesto da postavljaš patetične statuse na Fejsbuku, umesto da budeš ono što drugi očekuju da budeš, budi jednom svoj. Rizikuj. Ispadni totalna budala. Dokaži veličinu svoje ljubavi na jedini ispravan način na svetu – tvoj lično. Pokaži da si ranjiv jer je to jedino što nas sve povezuje. Idi, budi s njom, umesto da čekaš..."

1. Dobićete telo.

Možete ga voleti ili mrzeti, ali biće vaše celoga života.

2. Učićete lekcije.

Upisani ste u redovnu nezvaničnu školu koja se zove Život. U toj školi ćete svakodnevno imati prilike da učite određene lekcije. Te lekcije mogu vam se svideti, a možete i smatrati da su nevažne i glupe.

3. Ne postoje greške, postoje samo lekcije.

Rast je proces probi i grešaka: eksperimentisanje. Neuspeli eksperimenti su isto tako deo procesa kao i oni koji uspeju.

4. Lekcija se ponavlja dok se ne nauči.

Lekcija vam se nudi u različitim oblicima sve dok je ne naučite.

Tek kada je naučite, možete preći na sledeću.

5. Učenje nikada ne prestaje.

Ne postoji razdoblje života koje nema svoju lekciju. Ako ste živi, to znači da još uvek postoje lekcije koje trebate naučiti.

6. “Tamo” nije bolje nego “ovde”.

Kada vaše “tamo” postane vaše “ovde”, jednostavno će vam se pojaviti neko drugo “tamo” koje će opet izgledati bolje nego “ovde”.

7. Drugi ljudi su ogledala vas samih.

Ne možete voleti ili mrzeti nešto kod druge osobe, a da to nije nešto što volite ili mrzite kod sebe.

8. Isključivo od vas zavisi kakav ćete život voditi.

Posedujete sve sposobnosti i osobine koje su vam potrebne. Od vas zavisi kako ćete ih upotrebiti. Izbor je uvek vaš.

9. Rešenje je u vama.

Odgovori na životna pitanja leže u vama. Sve što treba da radite je da gledate, slušate i verujete.

10. Sve ćete ovo zaboraviti.

Pronađi nekoga

Kome nikad neće dosaditi da te ljubi svakog dana,

Ko će te zagrliti kad si ljubomorna,

Ko će sa razumevanjem ćutati kad si ljuta,

Ko će ti stisnuti ruku kad nisi raspoložena,

Ko će planirati i zamišljati svoju budućnost sa tobom u njoj,

A kada nađeš nekoga sličnog,

Ne puštaj ga ni po koju cenu!

-Hvala svima koji su me lagali… Pokazali su mi vrednost istine.

-Hvala svima koji nisu verovali u mene… Dali su mi snagu kojom mogu i planine da pomerim.

-Hvala svima koji su me izneverili i moja osećanja zloupotrebili… Učinili su da se probudim.

-Hvala svima koji su me povredili… Naučili su me da pobedim bol.

-Hvala svima koji su me iskoristili i prevarili… Naučili su me da ostanem hladna.

-Hvala svima koji su me zaboravili… Naučili su me da u samoći nadjem snagu.

-Hvala svima koji su me povredili… Pokazali su mi moje jake strane, moju izdržljivost.

-Hvala svima koji su ismevali moje ciljeve… Učinili su me jos ambicioznijom.

-Hvala svima koji su izneverili moje poverenje… Ucinili su me opreznijom.

-Hvala svima koji su sebe nazivali prijateljima i koji to nisu bili… Pokazali su mi sta jedan prijatelj nikada ne bi trebao uciniti...





I pored svega, meni je i dalje osmeh na licu...

Ja nisam posebna. Ja sam tek jedna obična devojka, visoka metar i sedamdeset tri i prosečna po svemu. Ali zato imam jednu tajnu: MOŽETE IZGRADITI ZIDOVE SVE DO NEBA VISOKE, ja ću ipak pronaći načina da ih preletim; možete me sa sto hiljada ruku pokušavati prikovati za tlo, ALI JA ĆU SE IPAK NEKAKO IZVUĆI. Mnogo nas je takvih, više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati da veruju. Ljudi koji odbijaju da se spuste na zemlju. Ljudi koji VOLE u svetu bez zidova, ljudi koji VOLE uprkos mržnji i odbijanju, ljudi koji se NADAJU uprkos tome što nade baš i nema i koji su u tome neustrašivi. Volim te. Zapamti. Ne mogu mi to oduzeti!

Koji sada nagoveštava da će te znati nasmejati kada budeš ostarila.

Koji ti svakog dana govori da je ponosan na tebe.

Koji tvoju sreću stavlja na isti nivo sa svojom srećom.

Koji koristi pozitivne superlative kada opisuje vašu vezu.

Koji koristi “kada” a ne “ako” u situacijama kada govori o svom budućem

životu i kako se ti uklapaš u njega.

Zašto jutrom ne ustajemo sa osmehom na licu?

Zašto nismo zahvalni za novi dan?

Zašto smo lenji?

Zašto krećemo u školu, na posao, na pijacu kao da nosimo teret na leđima?

Zašto smo srećni i ispunjeni kada pričamo o drugima?

Zašto smo ljubomorni?

Zašto ulazimo u konflikte sa članovima porodice, prijateljima, kolegama, poznanicima?

Zašto se trujemo cigarama i alkoholom?

Zašto osuđujemo?

Zašto toliko težimo materijalnim a ne duhovnim vrednostima?

Zašto smo nesrećni?



Zato što nam fali ljubav. Nisam ja sa ovim odgovorom otkrila „toplu vodu“, ovaj odgovor je voda koja ruši sve brane pred sobom, voda koja vodi do istine. Problem je što mi ni ne znamo šta je ljubav, imamo pogrešnu sliku ljubavi. Ne može blato srušiti branu koja čuva istinu. Pogledajte ljude oko sebe, pogledajte današnje brakove, pogledajte odnose u porodicama, pogledajte našu omladinu, naše škole, bolnice, pogledajte sebe… Budite iskreni i odgovorite sebi koliko srećnih osoba i iskrenih odnosa vidite?! Jako malo, nažalost. Ali sve može biti lepo i jednostavno, samo kad bi voleli. Naš problem je što mi svi čekamo da budemo voljeni, složili se ili ne sa mnom, nije sreća u tome kad si voljen, sreća je kad voliš. Voli Boga. Voli sebe onakvog kakav si, nemoj se nikada, ni u jednom trenutku sramiti sebe, ti si jedinstven, ti si vredan. Voli svoje roditelje, ma kakvi oni bili. Ako ti nanose zlo, oprosti im i još ih više voli. Voli svoju braću i sestre, svoje prijatelje, kolege… Nemoj nikome od njih suditi, ne znaš šta je u njihovoj glavi. Jednostavno ih prihvati takve kakvi jesu, i oni su jedinstveni kao i ti. Smisao našeg života je da volimo, a kad volimo tad smo srećni.

Ljubav koju nosiš u sebi posmatraj kao semenke a Boga, roditelje, prijatelje, one koji vas ne vole, prirodu, životinje i sve ostalo na ovome svetu posmatraj kao plodno zemljište. Samo jedna mala semenka kad se poseje donosi mnogo plodova ljubavi i sreće. Ti imaš bezbroj semenki u sebi, zemljište je ogromno, pa šta čekaš, počni da seješ!

Cula sam da si se skrasio

da si nasao devojku i da si ozenjen sad

cula sam da su se tvoji snovi ostvarili

pretpostavljam da ti je dala stvari koje ja nisam



Stari prijatelju zasto si tako stidljiv?

ne lici na tebe da se zadrzavas ili krijes iza lazi



Mrzim da se iz vedra neba pojavljujem nepozvana

ali nisam mogla da se drzim podalje, nisam mogla

da se izborim s tim Nadala sam se da ces videti moje lice i potsetiti se da za mene nije gotovo



Nema veze naci cu nekog kao ti

zelim samo najbolje za vas dvoje

ne zaboravi me, preklinjem te secam se da si rekao:

ponekad traje u ljubavi,ali ponekad boli umesto toga

ponekad traje u ljubavi,ali ponekad boli umesto toga



Ti si znao kako vreme leti

samo juce je bilo vreme nasih zivota

mi smo rodjeni i odrasli u letnjoj izmaglici

vezani iznenadjenjima nasih slavnih dana



Mrzim da se iz vedra neba pojavljujem nepozvana

ali nisam mogla da se drzim podalje, nisam mogla da se borim

Nadala sam se da ces videti moje lice i potsetiti se

da za mene nije gotovo



Nema veze naci cu nekog kao ti

zelim samo najbolje za vas dvoje

ne zaboravi me, preklinjem te secam se da si rekao:

ponekad traje u ljubavi,ali ponekad boli umesto toga



Nista se ne poredi, ni brige ili nege

zaljenje i greske one su proslost napravile

ko je mogao da zna kako gorak ukus ce biti?



Nema veze naci cu nekog kao ti

zelim samo najbolje za vas dvoje

ne zaboravi me, preklinjem te secam se da si rekao:

ponekad traje u ljubavi,ali ponekad boli umesto toga



Nema veze naci cu nekog kao ti

zelim samo najbolje za vas dvoje

ne zaboravi me, preklinjem te secam se da si rekao:

ponekad traje u ljubavi,ali ponekad boli umesto toga

ponekad traje u ljubavi,ali ponekad boli umesto toga.





Someone like you



I heard that you're settled down.

That you found a girl and your married now.

I heard that your dreams came true.

Guess she gave you things I didn’t give to you.



Old friend, why are you so shy?

It ain’t like you to hold back or hide from the lie.



I hate to turn up out of the blue uninvited,

But I couldn’t stay away, I couldn’t fight it.

I hoped you’d see my face & that you’d be reminded,

That for me, it isn’t over.



Nevermind, I’ll find someone like you.

I wish nothing but the best for you two.

Don’t forget me, I beg, I remember you said:

“Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead”

Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead, yeah.



You’d know how the time flies.

Only yesterday was the time of our lives.

We were born and raised in a summery haze.

Bound by the surprise of our glory days.



I hate to turn up out of the blue uninvited,

But I couldn’t stay away, I couldn’t fight it.

I hoped you’d see my face & that you’d be reminded,

That for me, it isn’t over yet.



Nevermind, I’ll find someone like you.

I wish nothing but the best for you two.

Don’t forget me, I beg, I remember you said:

“Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead”, yay.



Nothing compares, no worries or cares.

Regret’s and mistakes they’re memories made.

Who would have known how bittersweet this would taste?



Nevermind, I’ll find someone like you.

I wish nothing but the best for you two.

Don’t forget me, I beg, I remembered you said:

“Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead”



Nevermind, I’ll find someone like you.

I wish nothing but the best for you two.

Don’t forget me, I beg, I remembered you said:

“Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead”

Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead, yeah.

Pronađi nekoga ko se ne plaši da ti kaže da mu nedostaješ.

Nekoga ko zna da ti nisi savršena, ali se prema tebi ophodi kao da jesi.

Nekoga čiji je najveći strah da tebe izgubi.

Nekoga ko svoje srce daje bez uslovljavanja.

Nekoga ko ti kaže “Volim te!” i to misli.

Na kraju, ali nikako najmanje važno, nađi nekoga kome neće smetati

da se probudi kraj tebe jednog jutra,

da te vidi sa borama i sedom kosom,

ali će te bez obzira na to voleti.

Prestani traćiti vreme na pogrešne ljude. Život je suviše kratak za njih.

Prestani bežati od svojih problema. Suoči se s njima.

Prestani sebe lagati. Svima možeš, sebi ne možeš.

Prestani svoje potrebe stavljati u zapećak. Najgore je kad čovek izgubi sebe.

Prestani pokušavati biti neko drugi. To si što si, uživaj u tome.

Prestani se držati prošlosti. Napred možeš samo kad završiš s onim iza sebe.

Prestani se bojati da napraviš grešku. Uradi šta ti je umu, pa kud puklo.

Prestani sebe opanjkavati zbog nekadašnjih grešaka. Šta je bilo bilo je: guraj dalje.

Prestani pokušavati da kupiš sreću. Ne možeš kupiti ljubav, zdravlje, smeh s prijateljima.

Prestani tražiti izvor sreće u drugima. Ti si izvor svoje sreće.

Prestani se dosađivati. Napredak podrazumeva rizik, zato se pokreni s mesta i rizikuj.

Prestani misliti da nisi spreman. Nikad nećeš biti sto posto spreman i zato zgrabi prvu priliku.

Prestani graditi veze s pogrešnim razlogom. Veze treba pažljivo birati i zato je bolje sačekati pravo vreme, za pravu osobu, s pravim razlogom.

Prestani odbacivati nove veze zato što prošle nisu upalile. Svako u našem životu ima neku ulogu: neki te testiraju, drugi iscrpe i razočaraju, a neki iz tebe izvuku najbolje.

Prestani se takmičiti protiv svih oko sebe. Uspeh je serija pobeda u borbi između dve strane tvoje ličnosti, ne protiv drugih ljudi.

Prestani biti ljubomoran na druge. Ljubomora nije ništa drugo nego vještina prepoznavanja tuđih vrlina, umjesto svojih. Kani se toga.

Prestani se žaliti i samosažaljavati. Život nikome nije jednostavan i sve probleme koje imamo su tu s razlogom. Zato, nasmej se i idi dalje.

Prestani mrzeti. Oprosti drugima zbog nečega što su ti učinili, pronađi tako svoj mir i oslobodi se tereta mržnje.

Prestani omogućavati drugima da te spuste na svoj nivo. Nemoj pristajati na spuštanje sopstvenih standarda pred ljudima koji nisu spremni da podignu svoje.

Prestani gubiti vreme u objašnjavanju sebe drugima. Tvojim prijateljima to ne treba, a tvoji neprijatelji ti svakako neće poverovati. Zato radi ono što ti srce govori.

Prestani raditi kao manijak bez odmora. Ne zaboravi da je najbolje vreme za odmor onda kada misliš da nemaš vremana za odmor.

Prestani previđati lepotu malih trenutaka. Uživaj u malim stvarima jer ćeš jednog dana shvatiti koliko su to bile velike stvari.

Prestani praviti savršenstvo. Svet ionako ne nagrađuje perfekcioniste, već ljude koji završavaju ono što počnu raditi.

Prestani ići linijom manjeg otpora. Idi neutabanim stazama koje su uvek teže, ali zanimljivije.

Prestani se pretvarati da je sve u redu ako nije u redu. Slabost je ljudska karakteristika. Zato izbaci iz sebe sve što te opterećuje jer ćeš tako lakše ponovo krenuti napred.

Prestani kriviti druge za svoje nevolje. Prihvati odgovornost za svoj život jer od toga zavisi koliko ćeš svojih snova ostvariti.

Prestani biti svima na dohvat ruke. Em je nemoguće, em ćeš potpuno sagoreti. Fokusiraj se na pojedinačne slučajeve koje možeš usrećiti.

Prestani stalno brinuti. Preterana briga neće odagnati sutrašnje nevolje, ali će rasterati današnju radost. Uvek se zapitaj: da li je ovo toliko važno?

Prestani se fokusirati na ono što NE želiš da se desi. Iako zvuči kao kliše, fokusiraj se na pozitivne stvari koje ti se mogu danas desiti. Veruj. Pali.

Prestani biti nezahvalan. Bez obzira koliko se danas osećaš loše budi zahvalan za sve što imaš jer često nemaš pojma koliko zapravo imaš.

Čekaj me, i ja ću doći,

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj me i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge niko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.



Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vreme da se zaboraviš

i da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj i nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa.



Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek kaže ko me čekao nije

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,

niti će znati drugi

da si me spasio ti jedini

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu -

naprosto, ti si čekati znao

kao niko na svetu.

Ljudi ulaze u tvoj život s razlogom – nakratko ili za ceo život. Kad budeš znao o kome se radi, znaćeš šta učiniti za tu osobu. Kad neko uđe u tvoj život s razlogom, obično je to stoga da ti pomogne ispuniti želju. Došli su ti pomoći kroz teškoće, pružiti ti ruku i biti ti podrška. Pomoći ti fizički, emocionalno ili duhovno. Mogu ti se činiti kao da su poslani od Boga, i jesu. Tu su s razlogom jer ih ti tu trebaš. Ponekad umru. Ponekad odu. Ponekad te prisile da zauzmeš novi stav. Ono što moramo shvatiti je da su naše potrebe spoznate, naše želje zadovoljene, njihov posao učinjen. Molitva koju si poslao je uslišena, a sad je vreme da kreneš dalje. Neki ljudi ulaze u tvoj život nakratko, jer je na tebe došlo vreme da daješ, rasteš i učiš. Donose ti iskustvo mira ili da te samo nasmeju. Mogu te naučiti nešto što još nikada nisi učinio. Obično ti pruže neverovatnu količinu radosti. Veruj, stvarno je. Ali samo nakratko. Odnosi za ceo život uče te životnim lekcijama, stvarima koje moraš izgraditi da bi imao čvrstu emocionalnu osnovu. Tvoj je zadatak da prihvatiš lekciju, voliš osobu i primeniš sve što si naučio u svim drugim odnosima i poljima svog života. Rečeno je da je ljubav slepa, a prijateljstvo da je vidovito.

Tako se desi.

Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom. Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, imaš li braće i sestara, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam ni da li si tvrdoglav, uporan ili lako odustaješ, da li si takmičarskog duha i da li se lako iznerviraš. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen. Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji.

A ja sam, kao nikad u životu, spremna da volim. Tebe. Takvog kakav jesi.

Razmišljala sam malo o kajanju... Koliko puta čovek izgovori ili čuje "Kajem se zbog tog i tog"?... Mislim da nema osobe koja to barem jednom nije pomislila ili izgovorila... Da li se ja kajem zbog nekih svojih postupaka ili ne postupaka? Iskreno mnogo puta sam mislila da da, ali kad bolje razmislim i rezimiram sve, shvatim da se ne kajem NI ZBOG ČEGA... Sve se desilo sa razlogom, svi moji postupci i sve moje odluke su samo moje i ako sam pogrešila, ja sam ta koja će se nositi sa time, ali i naučiti na tome... Nekako verujem u sudbinu, da su neke stvari jednostavno morale biti takve i da je bilo suđeno bilo bi drugačije... Čemu onda kajanje? Ako i čovek shvati da je pogrešio ne isplati se kajati, već mora preduzeti nešto da tu grešku ispravi... A neke stvari je i bolje ne ispravljati, jer nema smisla... Neki rezovi i neke odluke u životu su jednostavno morale biti takve. Čovek ne može imati samo svetlije trenutke, padovi i usponi su isto tako sastavni deo života... Nema smisla kajati se, treba se potruditi ići dalje, ispraviti ako ide, a ako ne samo se nasmejte i nastavite dalje bez onog gorkog ukusa u ustima...

Ti, koja po svemu bićeš bolja i koja doći ćeš nakon mene.

Ti, koja izbrisaćeš bore sa njegovog čela i biti primer idealne žene koja će sa lakoćom na obalu izvlačiti potonule brodove i u čijem zagrljaju on pronaći će mir svoj, u čijem krilu bezbrižno zaspaće, u čije ime svaki podneće boj.

Ti, koja po svemu bićeš posebna i imaćeš sve ono što ja nisam imala. Sejaćeš i oraćeš po brazdama koje sam ja jednom davnom uzorala

i skupljaćeš plodove sa tih njiva. Biće ti pruženo o čemu si snila i ljubav i nežnost i poverenje. SVE ONO ŠTO SAM GA JA UČILA. Ti, koja ćeš izbrisati moje tragove i dočekati mu starost na čelu. Koja ćeš sa njim pred oltarom stati, njegovu haljinu obuci belu. I koja ćeš mu rađati sinove. I biti božanstvo njegovog sveta. Najlepša kurtizana od svih lepotica i njegovo sve. Ostani kraj njega i čuvaj ga. Budi vernija od svih koje su ga ljubile pre tebe. Svojim zagrljajem zaustavi mu svaku bol. Ugrej mu dušu, ne daj da ozebe. Neka ti procveta Ljubavno cveće koje sam ja svojim suzama zalivala. Neka te miluje dečak, što postade čovek, čiju zrelost ja nisam dočekala. I zato ti nastavi stazama mojim i dobićeš sve što ja nisam uspela dobiti. Budi utočište njegovom snu i sve ono što ja nisam stigla biti. Budi uz njega u dobru i u zlu i usreći ga, to te jedino molim. Znaj da kraj sebe imaćeš čoveka, kojeg ću ja večno da volim!

Zastani na trenutak i smiri svoje misli.Reši se napetosti I pogledaj oko sebe.Šta vidiš?Vidiš svet prepun lepote.Vidiš život prepun mogućnosti.Vidiš snove kako se rađaju, rastu i ostvaruju.Da, ima i izazova.Da, ima i tuge.Da, ima nasilja i mržnje.Ali mnogo više ima ljubavi,obrote i radosti.Budućnost je neizvesna.A to znači da ne postoje ograničenja u vezi toga.Kako je lepom i radosnom možeš učiniti.

Znaj ono što imaš, imaš sada.A ovo sada je baš onako kao što i treba da bude.Tvoje je vreme da živiš.Razmisli kako je samo vredna stvar tvoj život I koliko si samo srećan što ga imaš.Baš sada.Baš sada je svaka nervoza koja te opterećuje zbog budućnosti samo obična iluzija.Pusti je.

Pusti da izbledi pod talasima lepote i savršenstva.Najbolja stvar koju možeš uraditi za svoju budućnost je da živiš sa svim što imaš u sadašnjosti.Baš sada, u mogućnosti si da stvaraš pravu, dugoročnu vrednost za svet u kojem živiš.Kako to možeš ostvariti?Prateći svoje srce.Tako što ćeš biti ono što zaista jesi.Možda si odlutao od sebe.

Sad je vreme da se vratiš kući.Duboko u svom srcu znaš da si ovde s nekim razlogom.Bol koji osećaš je ta svrha, razlog za življenje Koji stalno traži način da se oslobodi.Kada se to desi, bićeš življi više nego što si ikada mogao zamisliti.Udahni lepotu oko sebe,Lepotu i bogatstvo življenja. To je tvoj poklon.To je tvoje bogatstvo.A tvoje je da bi ga živeo, iskusio i ispunio.Baš sada.

Devojka i momak se voze na motoru...DEVOJKA:"Nemoj tako brzo voziti,smanji..."MOMAK:"Ne,baš nam je dobro."DEVOJKA:"Nije mi dobro,molim te..."MOMAK:"Kaži mi da me voliš..."DEVOJKA:"Volim te i ti to znaš."MOMAK:"Zagrli me..."(devojka zagrli momka)MOMAK:"Skini mi kacigu sa moje glave i stavi sebi na glavu,molim te...SLEDECE JUTRO U NOVINAMA:

"Motor je imao prometnu nesreću,jer su otkazale kočnice.Na motoru su bile dve osobeJedna je poginula,a jedna preživela..."A PRAVA ISTINA JE:

"Momak je na pola puta shvatio da su kočnice otkazale,ali nije želeo da kaže devojci.Želeo je poslednji put čuti od nje reci VOLIM TE,i poslednji put osetiti njen zagrljaj.Zatim joj je rekao da stavi njegovu kacigu,jer je znao da će onda ona preživeti...iako je to značilo da će on poginuti...VOLEO JE VIŠE OD SVOG ŽIVOTA...Sutra je devojka presekla vene...VOLELA GA JE VIŠE OD SVOG ŽIVOTA...VOLELI SU SE VIŠE OD ŽIVOTA..

Moja majka nije uvek govorila istinu. Slagala mi je osam puta u bitnim životnim trenucima!




Priča počinje sa mojim rođenjem. Rođen sam kao sin jedinac u veoma siromašnoj porodici. Siromašnoj do te mere da nismo imali dovoljno hrane, a kamoli nešto više. U retkim prilikama zadesilo bi se da imamo malo krompira u kući. Majka bi pripremila skromni obrok i uvek bi istresala svoj deo na moj tanjir govoreći: ”Jedi, sine, ja nisam gladna.”




To je bila njena prva laž




Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po okončanju kućnih poslova, otišla do reke koja se nalazila ispod kuće, nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao se kao svako drugo dete. Jednom prilikom, uspela je uloviti čak dve ribe. Požurila je u kuću i spremila obe ribe i stavila ih pred mene. Ja sam malo-pomalo jeo ribu, a moja je majka jela ono što je ostajalo iza mene na kostima. Vidjevši to, moje je srce zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila rekavši:




“Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu.”




Ovo je bila njena druga laž.




Vrieme je prolazilo i došao je dan mog polaska u školu. Kako nismo imali dovoljno imetka da se školujem, majka je otišla u jednu trgovinu odeće i dogovorila se sa vlasnikom da prodaje odeću po kućama uglednih i bogatih ljudi. Jedne hladne i kišovite noći, majka se duže zadržala na poslu. Čekajući je kod kuće, zabrinuo sam se i izašao da je potražim. Ugledao sam je kako nosi torbu sa odećom i kuca na vrata tuđih kuća. Zovnuo sam je:




”Mamaaaaa, hajde dođi. Idemo kući, kasno je i hladno. Možeš nastaviti sutra ujutro!”




Ona se nasmijala i rekla: ”Sine moj, ja nisam umorna.”




Ovo je bila njena treća laž.




Došao je dan polaganja školskih ispita. Iako je bilo veoma vruće, majka je želela poći sa mnom u školu. Sunce je pržilo zemlju, a površina peska titrala je od toplote. Ušao sam u školu, a ona je ostala čekati u školskom dvorištu. Kada su se ispiti završili, izašao sam iz škole, a ona me dočeka u topli majčinski zagrljaj, ispunjen ljubavlju i milošću. U ruci je držala hladan i svež sok koji je kupila radi mene. Kada sam ga počeo piti, okrenuo sam se ipogledao u nju: niz njeno čelo slivale su se kapljice znoja. Pružio sam joj čašu i rekao: ”Majko, pij”, a ona reče: ”Sine, samo ti pij. Ja nisam žedna.”




Ovo je bila njena četvrta laž.




Nakon smrti mog oca, majka je živjela teškim udovičkim životom. Preuzela je svu odgovornost za vođenje kuće, jednostavno – morala se brinuti o svemu. Život je postao teži, a mi smo često gladovali. Pored naše kuće živio je moj ujak, inače veoma dobar čovek. On nam je često slao hranu da utolimo glad. Kada su komšije videle da je naše stanje postalo nesnošljivo, savetovali su majku, koja je još uvek bila mlada, da se uda za čoveka koji bi nam pomagao. Međutim, moja je majka odbila ovaj savet rečima: ”Ja nemam potrebe za ljubavlju.”




Ovo je bila njena peta laž.




Po završetku fakulteta, dobio sam dobro plaćen posao u jednoj firmi i odlučio sam da preuzmem brigu o kući. Kako je majčino zdravlje oslabilo, nije više mogla prodavati odeću po kućama, tako da je počela prodavati povrće na tržnicama. Kada je odbila da prestane raditi, izdvojio sam deo svoje plate i dao joj, a ona je odbila primiti rekavši: ”Čuvaj, sine, svoje pare, ja imam dovoljno za sebe.”




Ovo je bila njena šesta laž.




Bez obzira što sam dobio posao, nastavio sam školovanje i ubrzo sam magistrirao. Postigao sam uspeh i povećali su se moji prihodi. Jedna firma ponudila mi je dobar posao u svom sedištu u Nemačkoj. Zbilja sam se obradovao i tako počeo i sanjati o novom srećnom životu. Nakon što sam otputovao i sredio svoje stanje, nazvao sam majku i pozvao je da živi kod mene. Ona nije htela da me ometa i rekla mi je: ”Sine, ja nisam naučila da živim lagodno.”




Ovo je bila njena sedma laž.




Kako je vreme prolazilo, majka je sve više starila i ubrzo je obolela od zloćudnog karcinoma. U tim teškim trenucima neko joj je morao pomagati. Šta sam mogao da uradim kada su između mene i moje voljene majke bile mnoge države? Ostavio sam sve i vratio se kući. Majku sam zatekao u postelji. Kada me je ugledala, pokušala je nasmejati se. Srce mi se cepalo jer je bila iscrpljena i slaba. Nije to više bila ona majka koju sam poznavao…. Suze su se počele slivati niz moje obraze, ali ona me i tada pokušala utešiti rekavši:




”Sine, ne plači, ja ne osećam bol.”




Ovo je bila njena osma laž.




Nakon što je to izustila, zatvorila je oči i više ih nije otvorila. Svakome ko uživa blagodat živih roditelja, poručujem:




Čuvaj ovu blagodat pre nego što budeš tugovao za njenim gubitkom.




Svakome ko je izgubio svoju voljenu majku, poručujem:




Uvek se priseti…

Kada neko pogine u nesreći, iznenadno ili neočekivano, stravičnom slučajnošću, neopisivo nepravedno i okrutno, čini se da nema utehe za one koji ostaju. U takvim slučajevima niste pripremljeni kao kad neko dugo boluje, nema epiloga, nema ljudskog oproštaja. Suviše toga ostaje nedovršeno i nedorečeno. Ono što povećava tragediju iznenadne neočekivane smrti jeste da ne možemo naći utehu. Ali, ipak postoji nekoliko izvora iz kojih možemo crpiti utehu.




Prvi je da mrtvi ne žele da oni što ostaju žive u patnji. Pomislite na one do kojih vam je stalo; zamislite da žale kada vi umrete; i zapitajte se koliko patnje želite da podnesu. Odgovor će svakako biti: ne previše i ne predugo. Poželeli biste im da se pomire sa gubitkom, i da se kasnije sa radošću sećaju najlepših dana iz prošlosti; i poželeli biste da nastave život sa optimizmom, što je prirodno osećanje čovekovo. Ako to želimo onima koji ostaju za nama kada umremo, onda moramo da verujemo da bi i oni već mrtvi isto to želeli. I tako počinjemo ponovo da uspostavljamo ravnotežu narušenu ovim najtežim ljudskim bolom. Onome ko preživljava patnju, nada se čini predaleko… Ali ljudska priroda prepuna je iznenađujuće unutrašnje snage, posebno one koja nam vraća nadu i radost. Nijedan ljudski život nije lišen patnje; stvarati veze sa drugima bilo da su to porodične ili prijateljske ili ljubavne, znači otvoriti se za mogućnost gubitka, a time onda i za patnju.




Neki pronalaze utehu u tome što će kada dođe do konačnog i večnog pomirenja, ponovo se spojiti sa onima za kojima su žalili.




Drugi pronalaze utehu u svetovnim okvirima; iako patnja dolazi spolja, ipak je bar donekle u našoj vlasti kako ćemo je prihvatiti, dovoljno da omogućimo sebi najpre da je podnesemo, a potom i razumemo i kroz nju steknemo dublji uvid u ljudski život, kao i više saosjećanja i ljubavi za druge nego što smo ga imali pre gubitka.




Ali ostaje istina da nikada u potpunosti ne prežalimo gubitak naših najdražih; samo naučimo da živimo s tim i da živimo uprokos tome.

Možda joj nećeš biti prvi muškarac, ni poslednji ili jedini. Volela je pre tebe i možda će voleti posle. Ali ako te sada voli, zar je bilo šta drugo bitno? Ona nije savršena – ali nisi ni ti. I vas dvoje možda nikad nećete biti savršeni zajedno, ali ako te ona može nasmejati, naterati te da se dvaput zamisliš, priznati da je ljudsko biće i da greši, drži se nje i daj joj najviše što možeš. Možda neće misliti o tebi svakog sekunda tokom dana, ali će ti dati deo sebe za koje zna da ga možeš slomiti – njeno srce. Zato nemoj da je povrediš, nemoj da je menjaš, nemoj je analizirati i ne očekuj više nego što ona može dati. Smej se kad te čini srećnim, daj joj do znanja kad te izluđuje i neka ti nedostaje kad nije u blizini.

Bila je nedelja i cela porodica je bila na ručku kod bake. Tada je morala imati već četrnaest godina i žalila se da ne može da uradi neki zadatak za školu i da sve što započne ispadne skroz pogrešno.“Možda te greške nečemu uče”, rekao je otac. Ali Brida je insistirala da je ničemu ne uče; da je krenula pogrešnim putem i da sada ništa nije moglo da se učini.Otac ju je uzeo za ruku i odveo u sobu u kojoj je baka gledala televiziju. Tamo je bio jedan veliki stari sat koji već godinama nije radio jer nije bilo delova da se popravi.“Ne postoji ništa skroz pogrešno na svetu, kćeri moja”, reče otac pokazujući joj sat.“Čak i sat koji ne radi uspe da bude tačan dva puta dnevno.”




Paolo Koeljo – Brida

Devojka upita svoga momka: ‘Da li si zaljubljen u mene?’On odgovori:’Ne!’

Ona ga upita:’Da li misliš da sam lepa?’On odgovori:’Ne!’

Ona ga opet upita:’Da li sam bar u tvome srcu?’On odgovori:’Ne!’

Na kraju ga upita:’Da te napustim da li bi plakao za mnom?’On odgovori:’Ne!’

Okrenula se veoma razočarana i odlučila da ode od njega.On je na to zagrli i reče joj:‘Ja nisam zaljubljen u tebe – JA TE VOLIM!!!!Ja mislim da nisi lepa – JA MISLIM DA SI PREKRASNA!!!Ti nisi u mome srcu – TI SI MOJE SRCE!!!Ja ne bih plakao kada bi me ostavila – JA BIH UMRO!!!’

Znali su se šest meseci, pre nego što su se počeli zabavljati, posvađali su se, ali su se i posle te svađe zbližili još više. Jednoga dana mu je rekla da je bolesna i da ima tešku bolest srca. U istom trenutku ju je zagrlio i počeo plakati. Ubrzo, kada je trebala ići na operaciju, kada je trebala ući u avion, nije se ni pozdravio s njom. Kada je došla oporavljena sa operacije nije ga videla među okupljenima. Pitala je majku:“Gdje je on?“. A ona joj je odgovorila: ‘ZAR NE ZNAŠ KO TI JE DAO SRCE!!‘

Što sam bivala starija, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatala gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.




Naučila sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.




Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, videla sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.




Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je njegovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svet. Ako treba nekom ili nečemu da budem verna u životu, pre svega moram biti verna sebi. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija – a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posedom (što se meni već desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada. I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vreme baveći se onim što nije moje: bolje je da živim kao da je danas prvi (ili poslednji) dan mog života..

Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi, umrećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smelosti da pružimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav, ma gde ona bila, čak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedelje razočarenja i tuge.

Jer onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takođe polazi nama u susret!

I spasava nas.

Duboko verujem da samo jednom u svom životu naiđeš na ljude koji su u stanju da ceo tvoj svet okrenu naopačke. Reći ćeš im stvari koje nikad nisi podelio ni sa jednom dušom i oni će upiti sve što kažeš i zapravo poželeti da čuju još toga. Delićete nade u budućnost, snove koji se nikad neće ostvariti, ciljeve koji se nikad nisu ostvarili i brojna razočarenja kojima će vas život počastiti. Ne možeš izdržati da im kažeš kad se nešto divno desi, jer znaš da će s tobom podeliti tvoje uzbuđenje. Nije ih sramota da plaču s tobom kada si povređen ili da se smeju s tobom kada praviš budalu od sebe. Oni nikad ne povrede tvoja osećanja niti se zbog njih osećaš manje vrednim, već te podižu i pokazuju ti stvari o tebi koje te čine posebnim pa i čak lepim. Kada su oni u blizini nema nikad pritiska, zavisti ili takmičenja, već samo tiha smirenost. Možeš biti ono što jesi i ne brinuti o tome šta će oni misliti o tebi jer te vole zbog onoga što jesi. Stvari koje izgledaju beznačajno većini ljudi kao što je porukica, pesma ili šetnja postaju neprocenjivo bogatstvo koje se čuvaju u srcima na sigurnom do kraja veka. Sećanja o tvom detinjstvu se vraćaju i osećaš da su tako jasna da ti se čini kako ste ponovo mladi. Boje izgledaju svetlije i sjajnije. Iako nije bio česta pojava ili ga uopšte nije bilo, smeh postaje kao deo svakodnevnog života. Jedan ili dva telefonska poziva tokom dana pomažu ti da preguraš radni dan i uvek ti vrate osmeh na lice. U njihovom prisustvu ne osećaš potrebu za neprekidnom pričom, već se osećaš zadovoljnim što su u blizini. Stvari koje te nikad pre nisu zanimale postaju fascinantne jer znaš da su toliko važne toj osobi koja vam je posebna. Misliš o toj osobi u svakoj prilici i u svemu što radiš. Prisećaš ih se uz proste stvari kao što su bledo plavo nebo, nežan vetar pa čak i olujni oblak na obzoru. Otvaraš svoje srce iako znaš da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavaš ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio da je moguće. Uviđaš da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućiš da oseti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plaši. Pronalaziš snagu u spoznaji da imaš pravog prijatelja i verovatno srodnu dušu koja će ti ostati verna do kraja. Život ti izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiv i vredan življenja. Tvoja jedina nada i sigurnost je u uverenje da su oni deo tvog života.

Ljubav je cudna stvar.. Danas je sve leprsavo i lepo, a sutra.. sutra ugledamo onu stranu stvarnosti, onu stranu zivota koju juce nismo poznavali, svi lepi trenuci ispare, a u nama ostaje jedino osecaj gorcine, usamljenosti i neobjasnjive tuge. Da li je onda nase srce vredno da ga zrtvujemo zbog nekih lepih smedjih ociju? Ociju koje su tu uz nas, bodre nas i prate kroz zivot, a onda odjednom nestanu kao da nikada nisu postojale, a nase srce ostane samo, napusteno i ranjeno.. Danas se srca poklanjaju tako nepromisljeno i brzo da je gotovo nemoguce sacuvati ih.. Da li ljudi i dalje ne shvataju da je srce ono najvrednije sto poseduju? Mozda su ipak u pravu. Mozda srce treba staviti na kocku i cekati da naidje ono koje ce kucati u istom ritmu. Mozda je ta neizvesnost ono sto ustvari cini ljubav, a kada bi sve bilo ocigledno i lako, ljubav verovatno vise ne bi bila kao sto je sada. Zbog toga ljudi ne treba da beze od toga i stide se da pokazu svoju zaljubljenost-najlepsi osecaj na svetu. Ljubav nije samo izmedju decka i devojke. Ogromna ljubav postoji i prema roditeljima. Prema njima osecamo i zahvalnost za sve sto su uradili za nas, osecamo pozrtvovanje i posebnu ljubav koju niko ne moze promeniti. Ako covek pronadje smisao ljubavi, ako shvati da je to najlepsi osecaj, da je to nesto najvrednije, onda je on uvek na dobitku, jer bez ljubavi ne bi bilo nicega. Vecina nas se boji da ne budemo na neki nacin povredjeni od strane onih koje volimo. Kada zavolimo nekoga toliko jako i on nam slomi srce, ostajemo sami, tuzni, skrhani bolom i tugom i tada pozelimo da vise nikad ne zavolimo. Medjutim srce bira, a ne mi. Iako ostajemo povredjeni, mi i dalje volimo.. Ima onih koji tesko pokazuju svoja osecanja. Mozda je to najveca mana, a mozda cak i najveca vrlina. Sa jedne strane ljubav zna i te kako da unosi bol i tugu u nasim zivotima i srcima. A opet, sa druge strane, covek bez ljubavi je obican covek koji dise, nista drugo do nekoliko slucajnih imena..




Putevi ljubavi su veoma cudni i satkani od bezbroj trenutaka. Svaki je poseban i neponovljiv. Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Nikada se nijedan prozivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba voleti i biti voljen u svakom trenutku tokom ovog kratkog i nesavrsenog zivota.

Bilo jednom jedno dete, spremno da se rodi.

Jednog dana ono upita Boga: “Čujem da me sutra šalješ na zemlju? Ali kako ću tamo živeti kad sam tako mali i bespomoćan?”

Bog je dogovorio: “Između mnogih anđela izabrao sam jednoga za tebe. Taj anđeo će te čekati i brinuti se o tebi.”

“Ali”, kaže dete, “tu na nebu ne radim ništa osim što pevam i smejem se.To je sve što mi treba da budem srećan.Bog kaže: “Tvoj će ti anđeo pevati svaki dan. I osećaćeš ljubav svoga anđela i bićeš srećan.”

“A”, kaže dete, “kako ću razumeti kad mi ljudi pričaju, ako ja ne govorim njihovim jezikom?”

“To je lako”, kaže Bog, “tvoj će ti anđeo govoriti najlepše i najslađe reči koje ćeš ikada čuti. I s mnogo strpljenja i pažnje, tvoj će te anđeo naučiti pričati.”

Dete je pogledalo Boga i reklo: “A šta da radim kad želim razgovarati s tobom?!”

Bog se nasmejao detetu i rekao: “Tvoj će ti anđeo spojiti ručice i naučiti te kako se moli.”

Dete kaže: “Čujem da na zemlji ima zlih ljudi. Ko će me zaštititi?”

A Bog zagrli dete i kaže: “Tvoj će te anđeo braniti, i po cenu svog života.”

Dete tužno reče: “Ali nikada te više neću videti.”

Bog opet zagrli dete: “Tvoj će ti anđeo uvek govoriti o meni, i naučiće

te kako da budeš sa mnom, a ja ću za tebe uvek biti tu.”

U tom je trenutku na nebu zavladao mir, i već su se mogli čuti glasovi sa zemlje.

Dete je još na brzinu nežno upitalo: “Bože, ako sada moram ići, reci mi barem ime moga anđela.”

Bog kaže: “Ime tvoga anđela uopšte nije važno, ali ti ćeš ga zvati MAMA.”

Onima koji me nisu mogli voleti-hvala, bez njih ne bih upoznala pravu ljubav. Onima koji su povredili moja osecanja-hvala, bez njih ne bih znala da ih imam. Onima koji su me ostavili-hvala, bez njih ne bih otkrila sebe.. A onima koji su mislili da necu uspeti-njima najvise zahvaljujem, jer bez njih ne bih ni pokušala…

Današnje vreme jeste vreme u kojem postoji puno ratova i čini mi se previše stradanja. Kad god pogledam vesti, događaju se nesreće, umiru ljudi i takav prizor mi stegne srce.




Nažalost, moramo priznati da živimo u lošem vremenu, da živimo u vremenu u kojem postoji puno patnje, žalosti i tuge za svojim voljenima. Mnogo je dece koja ostaju bez detinjstva, bez onoga što im najviše treba...Na njihovim srcima ostaje večni ožiljak.. Čemu oni da se nadaju? Čemu da se raduju? Čini mi se da su neki ljudi surovi, da ne razumeju one koji su ostali bez svojih najdražih. Oni ne shvataju tu bol za izgubljenom majkom, ocem... Takvi ljudi koji imaju celu porodicu tu, na okupu, imaju sasvim drugačije mišljenje o životu i o današnjem vremenu. U očima takvih ljudi pronalazim ponekad mržnju i zlobu. Ne znam zbog čega je to tako, ali znam da oni nisu preživeli nikakvu traumu u svom životu, za razliku od onih koji su nekog dragog zauvek izgubili. Ja u takvim ljudima pronalazim tugu, pronalazim čežnju, možda pronalazim sebe. U očima tih osoba mogu naići samo na želju za pogledom i dodirom najmilije osobe. U njihovim srcima nema mesta za mržnju.. Ima mesta za ljubav, čežnju za malo pažnje, malo utehe, za ruku prijateljstva, čežnju za lepu reč u svakom trenutku.. Ja znam kako je njima, znam kako osećaju i šta se nalazi u njihovim srcima.. Znam sve to, jer sam i ja nažalost izgubila osobu koju sam beskrajno volela i koju ću uvek voleti. Izgubila sam svoju majku kada sam imala petnaest godina. Od tada je prošlo skoro tri godine, a moj bol je još uvek jak, još uvek mi nedostaje i jako mi je potrebna. Bilo bi mi dovoljno da bar ponekad mogu da je zagrlim, poljubim, da joj kažem koliko je volim, da vidim njen osmeh... To mogu samo u svojim snovima. Zbog toga shvatam i potpuno razumem kako se osećaju deca bez roditelja, deca kojoj je potrebna majčinska ljubav i pažnja.




Međutim, današnje vreme je takvo da oni koji nikada nisu doživeli ništa slično tome, ne shvataju naš bol i ne zanimaju ih naša osećanja, ni ne pitaju da li nam je možda potrebna njihova pomoć, ljubav, uteha... Deca koja nikada nisu morala sudbini da prepuste voljenu osobu ne shvataju naš bol, oni u srcima imaju sreću i možda pomalo gorčine, nemaju razumevanje za nas, a u našim srcima, mogu slobodno da kažem, da u našim srcima postoji ljubav, nada, želja da bar još jednom vidimo osobu koju smo izgubili, u našim srcima pored svega toga nema mesta za zlobu, ogorčenost, ljutnju...




Takvo je današnje vreme, da neka deca sa visine posmatraju one koji nemaju majku, oca. Ne znam iz kog razloga to rade, a mi se i dalje nadamo da ćemo u svačijem pogledu naći bar malo utehe i ljubavi koja nam je toliko potrebna. Nadam se da će se promeniti ovo vreme, bar ako nemamo svoje najdraže i njihovu ljubav, bar da možemo imati prave prjatelje koji će nam pružati svoju ljubav i time nam ublažiti bol.

Stojim onakva kakva sam

pred tobom, sudi mi

ni najbolja, ni najlepša

kakvu si hteo ti..



Zašto da štedis reči zle

slobodno reci sve,

sve što ti padne na pamet

hajde povredi me, slobodno me ostavi

al' pre nego što kreneš

vrati mi...



Hej vrati mi, život vrati mi

hoću da živim ga

20 godina, godina unazad

hej vrati mi, život vrati mi

kome sam dobra sad

kome sam potrebna bez duše slomljena..



Stojim sama na oblaku

crnom od nevolje

i posmatram sve što nekada

vredno truda bilo je..

Zašto da stedis reči zle

slobodno reci sve

sve što ti padne na pamet

hajde povredi me, slobodno me ostavi

al' pre nego što kreneš

vrati mi..... ŽIVOT VRATI MI....