Kao juce da je bilo,a danas je 5 godina naseg zajednickog zivota,




volim te ljubavi isto kao i tada,cini mi se jos i vise...




Zauvek tvoja draga zena.... :wub: :wub: :wub:

Stvarno neznam odakle da krenem,boli isuvise ali moram jer me izgriza i neznam koliko cu jos izdrzati.....Nista u zivotu neznaci ako nemas ono najvaznije ZDRAVLJE....Tacno prije 3 god.,tog kobnog petka mi je zazvonio tel i kad tad nisam umrla valjda nikad necu....29.10.2005 PETAK...Muz je odveo naseg sina doktoru,primjetila sam da mi nesto nije uredu nesto neobicno se desava i nimo hteli nista slucaju da prepustamo odveo ga je u bolnicu a ja sam ostala kuci sa cerkicom koja je tada imala samo 2 mjeseca....Posle tri sata cekanja zazvonio je tel,i dan danas mi odzvanjaju muzeve reci u glavi;Ljubavi spremi pidzamu,Milos mora da ostane u bolnici dobio je secer....U tom trenutku sam vrisnula,tel mi je ispao.....Uzela sam njegovu sliku i otisla u njegovu sobu i legla na njegov krevet,plakala sam i vristala od muke...Nisam mogla da verujem....Ne samo on ne....Gusila sam se u suzama,sreca u nesreci pa mi je bila drugarica tu,uhvatila me i prodrmala da dodjem sebi.....Otisla sam u bolnicu,ulazim na vrata njegove sobe a on...sunce moje milo....pod silnim aparatima...i inzulinom....Strasno,jedva sam ostala na nogama...Stalno se pitam zasto...Zasto dragi Boze,zasto ne ja?I sad posle 3 god.,sa inzulinom 5 puta na dan,idemo dalje....Jedva jer sam jako slaba,cim pomislim na to odmah tonem....Tezak bol u grudima non stop je prisutan...