Zovem se Ena, i tog dana sam se vraćala kući iscrpljena. Dvanaest sati u kancelariji, ispred ekrana koji isisava volju za životom. Sve što sam željela bio je topao tuš i mir. Dok sam prelazila ulicu, krajičkom oka primijetila sam nešto kod rešetke za odvod.
Zastala sam — iz mračnog otvora virilo je sićušno mače. Držalo se šapicama za ivicu, dok su mu oči, velike i svijetle, tražile pomoć.
Priklekla sam. „Cici… dođi,“ šapnula sam. Ali čim sam pružila ruku, skliznulo je nazad u tamu.
Čučnula sam bliže. „Neću ti ništa,“ govorila sam tiho. I opet — pojavilo se. Gledalo me, ali nije gledalo moju ruku. Gledalo je pravo u mene.
I tada sam shvatila — nije tražilo da ga izvučem. Zvalo me je da pogledam unutra.
Sagnula sam se, primakla lice hladnom metalu i zavirila kroz rešetke. I tada mi se dah prekinuo.
Tamo dole, u vodi i blatu, ležala je odrasla mačka — majka. Telo joj je bilo zgrčeno, krzno slepljeno od kiše, a jedna šapa savijena pod neprirodnim uglom. Pored nje, stiskalo se drugo mače, drhtalo, ali nije napuštalo majku.
Onaj mali iznad njih bio je „izviđač“. Nije zvao mene da spasim njega. Zvao me je da spasim njih.
Pokušala sam da podignem rešetku, ali nije se pomjerala. Klizila sam po mokrom metalu, uzalud. Srce mi je udaralo, panika rasla. Pogledala sam ponovo dole — mala porodica čekala je u tišini.
Zaustavila sam prvu prolaznicu, elegantnu ženu s kišobranom. „Molim vas, pomozite! Unutra je mačka s mačićima!“
Pogledala me kao da sam ludakinja. „Nemam vremena,“ rekla je i otišla.
Pokušala sam s mladićem koji je žurio. Samo je odmahnuo rukom: „Nađi sebi život.“
Tada sam ih ugledala — dvojicu krupnih momaka pod nadstrešnicom, sa kapuljačama i tetovažama. Nisam imala izbora. Prišla sam.
„Treba mi pomoć,“ rekla sam drhtavo.
Jedan od njih prišao je, pogledao kroz rešetku i bez riječi klimnuo. Zajedno su podigli metal. Zvuk je zarezao kroz kišu.
„Preduboko je,“ rekao je jedan.
„Ja ću,“ odgovorila sam i bez razmišljanja sišla unutra.
Vlažan miris betona, hladna voda do članaka, i tišina. Prišla sam oprezno. Majka mačka nije bježala. Samo me gledala, kao da zna da sam došla zbog nje. Polako sam je podigla, zatim i njena dva mačeta. Ruke su mi drhtale, ali nisam stajala dok svi nisu bili na sigurnom.
„Hvala vam,“ rekla sam kroz suze.
Stariji momak samo je rekao: „Odnesi ih kod veterinara.“
U ambulanti su potvrdili da je majka imala slomljenu nogu i bila dehidrirana. „Još malo, i bilo bi kasno,“ rekao je veterinar.
Te večeri, moj stan više nije bio prazan. U kutiji pored radijatora spavala je mala porodica. Majka mačka s nogom u gipsu lizala je svoje bebe, dok je tiho prela.
Sjela sam pored njih, osjetila toplinu i mir koji dugo nisam imala.
Tog dana mislila sam da spašavam njih.
Ali zapravo — oni su spasili mene.
