Zovem se Elena i odrasla sam u zlatnom kavezu. Moj otac, uticajni industrijalac, obezbedio mi je sve što se novcem može kupiti — osim onoga što sam najviše želela: slobode. Moji dani bili su strogo isplanirani. Časovi klavira, francuskog, manira… večere s „pravim“ ljudima. Moja budućnost bila je već odlučena: udaću se za sina očevog poslovnog partnera i postati savršena supruga u savršenom aranžmanu.
A onda, jednog prolećnog jutra, u našu baštu je došao novi baštovan. Zvao se Damir. Bio je mlad, snažan, tih — a ruke su mu bile grube od rada. Za razliku od uglađenih mladića koje mi je otac dovodio, on me nije gledao kao ukras. Gledao me je kao osobu.
Ubrzo smo počeli da razgovaramo, krišom, među ružama. Pričao mi je o planinama, o jednostavnom životu, o snu da ima svoju farmu i mir. Njegove reči su bile poput daha slobode. Po prvi put, neko me je zaista video.
Zaljubila sam se. Iskreno, ludo, bez razmišljanja. Naši tajni susreti noću u stakleniku postali su moj jedini beg od stvarnosti. Znala sam da je to zabranjeno, da bi otac sve uništio kad bi saznao. Za njega, Damir je bio niko.
A onda je došla večera koja je promenila sve. Otac je saopštio:
— „Udaćeš se za Stefana za dva meseca.“
Izgovorio je to hladno, kao da govori o poslovnom ugovoru.
Te noći, otrčala sam u staklenik, uplakana. „Ne mogu, Damire,“ šapnula sam kroz suze.
On me je privio uz sebe. „Onda nećeš,“ rekao je odlučno. „Pobeći ćemo.“
Dogovorili smo se. Na dan moje veridbe, tačno u ponoć, čekao bi me kod zadnje kapije. Spakovala bih samo jednu torbu. Otišli bismo daleko, živeli skromno, ali slobodno.
Došao je taj dan. Kuća je vrvela od gostiju, lica puna lažnih osmeha. Kad je ponoć otkucala, iskliznula sam neopaženo, srce mi je udaralo kao nikad pre.
Videla sam ga — Damira — kako stoji u senci kod kapije. „Damire!“ prošaputala sam i potrčala ka njemu.
Ali tada… zaslepljujuća svetla presekle su tamu. Kolona crnih automobila zaustavila se uz škripu guma. Pomišljala sam da nas je otac otkrio.
Vrata su se otvorila. Ljudi u crnim odelima prišli su — ne meni, već Damiru. Jedan mu se naklonio.
— „Gospodine, sve je spremno.“
Zbunjeno sam ga pogledala. On me je samo kratko pogledao, u očima nešto što nisam mogla da pročitam — tuga, ali i hladnoća. Bez reči, seo je u automobil. Kolona je nestala u noći.
Stajala sam ukočena, sama, dok su mi suze klizile niz lice. Nije me samo napustio. Prevario me je. Sve je bila predstava.
Sutradan sam tražila odgovore. Otac me je dočekao s osmehom.
— „Dakle, sad znaš,“ rekao je hladno. „To nije bio baštovan. To je Damir Petrović — sin mog najvećeg rivala. Poslao ga je da me špijunira. Izgleda da mu je otac naredio da prekine predstavu pre nego što je otišla predaleko.“
Sve se srušilo. Nisam bila samo slomljenog srca — bila sam obmanuta, iskorišćena, naivna.
Sledeća dva meseca bila sam senka sebe. Pristala sam na sve — probe venčanice, večere, planove. Smešila sam se kada je trebalo. U meni više nije bilo života.
Došao je dan venčanja. Dok sam hodala ka oltaru, osećala sam se kao zatvorenik koji ide prema svojoj sudbini. Sveštenik je započeo obred, reči su prolazile pored mene, dok nisam čula pitanje:
— „Da li ti, Elena, uzimaš ovog čoveka…“
Tada su se vrata crkve naglo otvorila.
Na pragu je stajao on. Damir. U tamnom, savršeno skrojenom odelu, izgledao je kao neko sasvim drugi — ali oči su mu bile iste.
„Stani!“ — njegov glas odjeknuo je crkvom. Svi su se okrenuli.
Krenuo je prema meni, odlučno. „Ne možeš ovo da uradiš,“ rekao je kad je stigao do oltara.
„Ostavio si me,“ šapnula sam.
„Jesam,“ rekao je tiho. „I to je bila najveća greška mog života. Moj otac mi je naredio da se vratim, preteći da će uništiti i mene i tebe. Poslušao sam iz straha. Ali više ne mogu. Došao sam po tebe.“
Okrenuo se prema mom ocu. „Volim vašu ćerku. Ne želim vaše bogatstvo, ni imperije. Želim nju.“
Zatim je pogledao mene.
„Elena, moj san je isti kao i onda — mala farma, mir i život bez maski. Došla si jednom do kapije, spremna da pođeš. Pitanje je isto: hoćeš li sada poći sa mnom?“
U njegovim očima sam videla istinu. Pogledala sam oca, besnog, i Stefana, zbunjenog i tihog.
I tad sam znala.
Podigla sam skute venčanice, uzela Damirovu ruku — i istrčala s njim iz crkve.
Iza nas su ostali povici, bes i srušeni dogovori.
Pred nama — sloboda. Po prvi put u životu, disala sam punim plućima.
