Zovem se Ana i do prije nekoliko godina moj život je bio miran. Imala sam dobar posao, mali stan koji sam voljela i tišinu koju sam cijenila. A onda se, nakon smrti naših roditelja, svijet moje sestre Jelene srušio — i povukao je i mene za sobom.
Jelena je oduvijek bila drugačija. Nagla, nepredvidiva, uvijek u nekoj borbi s vjetrenjačama. Kao samohrana majka, jedva je sastavljala kraj s krajem. Selila se iz stana u stan, mijenjala poslove, borila se s dugovima. Naši roditelji su joj uvijek bili oslonac, i kad su nestali, sve se raspalo.
Jedne večeri, nazvala me je glasom koji nikada neću zaboraviti. „Ne mogu više, Ana. Gazda me izbacuje. Nemam gdje s Mijom.“
Mia — njena desetogodišnja kćerka, tiha i preozbiljna za svoje godine.
Bez razmišljanja sam rekla: „Dođite kod mene.“
Te noći u moj mali, uredni stan ušao je nered, ali i nešto više — novo poglavlje mog života.
Jelena je ostala nekoliko dana, a onda je jednog jutra nestala. Na stolu je ostavila poruku:
„Čuvaj je. Bolje joj je s tobom. Vratiću se kad sredim život.“
I tako sam postala majka. Upisala sam Miju u školu, učila je da vozi bicikl, zajedno smo pravile kolače i gledale crtiće do kasno u noć. Njena prisutnost donijela mi je mir koji nisam znala da tražim.
Godine su prolazile, Jelena se javljala povremeno — porukom, kratkim pozivom, uvijek s obećanjem da će se uskoro vratiti. Nisam više vjerovala u to.
A onda, jednog dana, nazvala je s novim zahtjevom.
„Pošto već brineš o Miji, mogla bi uzeti i Marka“, rekla je hladno.
Marko, njen sin iz druge veze, buntovan tinejdžer.
„Jelena, ne mogu“, odgovorila sam. „Nemam prostora ni snage.“
Njen odgovor bio je leden: „Sebična si, Ana. Oduvijek si bila. Zažalit ćeš.“
Mislila sam da je to samo ispuhivanje bijesa. Nisam slutila koliko će njene riječi postati otrovne.
Jednog popodneva, vratila sam se kući. Sve je bilo tiho.
„Mia?“ pozvala sam.
Pronašla sam je u sobi, sklupčanu na krevetu, s licem u jastuku.
„Dušo, šta je bilo?“
Nije odgovarala. Nakon nekoliko trenutaka tišine, tiho je rekla:
„Mama je zvala. Rekla je da me ti ne voliš stvarno. Da me držiš samo da bi te drugi hvalili. Da si me ukrala njoj.“
Te riječi su me presjekle. Srce mi se steglo kao nikada prije. Moja sestra — žena kojoj sam sve dala — sad mi je uzimala ono najvrijednije.
Zagrlila sam Miju i šapnula:
„Slušaj me dobro. To što je rekla nije istina. Volim te više od svega, i nikada te niko neće odvesti odavde.“
Te noći, dok je spavala u mom naručju, donijela sam odluku. Uzela sam telefon i pozvala advokata.
„Zovem se Ana Petrović“, rekla sam mirno. „Želim pokrenuti postupak za puno starateljstvo nad svojom nećakinjom.“
Znala sam da će borba biti teška, ali nisam se bojala. Jer taj put nisam štitila sebe — štitila sam dijete koje me naučilo šta znači prava ljubav.
