Kada pomislimo na porodicu koja živi u inostranstvu, naročito ako su finansijski stabilni i uspešni, često zamišljamo toplu dobrodošlicu. Mnogi od nas veruju da ćemo u njihovom domu pronaći utočište, podršku i osećaj pripadnosti — makar na kratko.
U mom slučaju, ta nada imala je i konkretan oblik. Još dok sam bila u školi, brat mi je rekao da ću moći da dođem kod njega u Austriju nakon završetka školovanja. Ta ponuda mi je ostala u mislima kao obećanje sigurnosti. Njegov dom, prostran i moderan, često se opisuje kao “dvorac” — kuća površine od gotovo 300 kvadrata.
Kuća iz snova – i soba za mene
Njihov porodični dom ima sve što se može poželeti:
-
Prostrani dnevni boravak za okupljanja
-
Filmsku sobu sa profesionalnim ozvučenjem
-
Dve dodatne gostinjske toalete
-
Zaseban deo za njih dvoje, uključujući prostorije za hobije
-
Sobu za bebu koja tek treba da stigne
-
I jednu malu sobu za mene — 15 kvadratnih metara sa sopstvenim kupatilom
Na prvi pogled, delovalo je kao idealna prilika. I jeste — ali ne onako kako sam zamišljala.
Kada se gostoprimstvo pretvara u trošak
Po dolasku, sve je u početku izgledalo srdačno. Međutim, ubrzo je usledio razgovor koji je promenio atmosferu. Dobila sam tri platne liste i rečeno mi je da se očekuje da plaćam stanarinu — četvrtinu svoje mesečne plate.
To je bio dogovor koji nisam očekivala u porodici, posebno imajući u vidu veličinu kuće i činjenicu da sam tu kao član porodice, a ne kao podstanar.
Naravno, ne očekujem da sve dobijem bez ikakve obaveze. Ali postavlja se pitanje: da li pomoć porodici mora odmah imati finansijski okvir?
Ograničen prostor – i emocionalno i fizički
Moja soba nije deo dogovora sa čistačicom koja redovno dolazi u kuću. Rečeno mi je da sama organizujem čišćenje, jer je to “moj prostor i moja odgovornost”. Iako razumem logiku iza toga, ne mogu da se otmem utisku da postoji emocionalna distanca u tom pristupu.
Zidovi koji fizički razdvajaju prostorije u ovoj kući, kao da dodatno učvršćuju i emotivne granice među nama.
Hrana kao predmet šale – ili znak hladnoće?
U jednoj prilici, čula sam komentar: „Nije ti ni skupo – to što pojedeš ne izađe više od 100 evra mesečno, a svakako kuvamo.“ Možda je to izrečeno u šali, ali mi nije delovalo kao šala.
Naravno da cenim svaki obrok i svaki gest. Ali osnovne ljudske potrebe ne odnose se samo na hranu i smeštaj. Ponekad je najvažnija potreba — osećaj da si zaista dobrodošao.
Funkcionalnost bez bliskosti
Zahvalna sam na krovu nad glavom, sigurnosti i prilici koju imam. Ipak, ne mogu da ne postavim pitanje: gde je granica između funkcionalne pomoći i iskrene bliskosti?
Jer nije u pitanju samo soba. Nije ni hrana. U pitanju je osećaj da nekome značiš. Da nisi tu samo zato što postoji slobodan prostor, već zato što te žele u svom životu.
Da li očekujem previše?
Možda jesam preosetljiva. Možda živimo u vremenu kada se svi bore sa sopstvenim izazovima, i kada je emocionalna distanca postala uobičajena. Možda je njihova verzija podrške upravo to — da mi pruže krov i samostalnost, a ne nužno i bliskost.
Ali isto tako — možda nije previše očekivati i malo empatije. Ne u rečima, već u načinu ponašanja prema nekome ko je u ranjivoj životnoj fazi, ko tek gradi novi početak u nepoznatom okruženju.
Živeti pod istim krovom, ali biti gost
Iako živim sa njima, osećaj je kao da sam gost. Dobrodošla — ali sa ograničenim trajanjem boravka. Prisutna — ali ne uključena. Poštovana — ali ne sasvim prihvaćena.
Ovo nije tekst osude. Ovo je pokušaj da razumem i sagledam i svoju i njihovu stranu. Verujem da svako ima svoje razloge, prioritete i granice.
Ali dok sedim u sobi koja ima sve što mi je tehnički potrebno, shvatam da je ono što najviše želim — jednostavno: da pripadam.
