Ženin dah bio je plitak, usne modre i ispucale. Jedva je bila živa.

Ženin dah bio je plitak, usne modre i ispucale. Jedva je bila živa.

Boaz je bez reči skinuo svoj teški kaput od bivolje kože i pažljivo je umotao. U jednom pokretu, podigao ju je kao da je pero i popeo se na konja, držeći je čvrsto uz grudi. Ispod tankog ćebeta koje je pridržavala, čulo se slabašno cviljenje — tri novorođenčeta.

Vetar je zavijao kroz noć, kidajući im kožu s lica dok se konj probijao kroz snežnu oluju. Tri sata je jahao, svet se sveo na beskrajnu belinu, paru iz konjskih nozdrva i ritmičan zvuk kopita po smrznutom tlu. Bilo je to kao da jaše kroz sam pakao zime.

Konačno, kroz mećavu se nazirao obris imanja — prostrani ranč od balvana, uz obronak brda, s dimom koji se uzdizao iz dimnjaka.

„Kitridž ranč.“

Boaz je sjahao, nogom otvorio vrata i viknuo:

— „Eli!“

Žena u pedesetim godinama pojavila se iz kuhinje, s brašnom na kecelji i šokom u očima.

— „Bože dragi… Boaze, šta si to doneo?“

Položio je polusvesnu ženu na sto ispred kamina.

— „Pojačaj vatru. Prokuvaj vodu. Našao sam je vezanu za stub kod klisure. Ostavljena… s tri bebe.“

Eli je prekrila usta rukom.

— „Tri?“

Boaz je samo klimnuo. „Trojke.“

Sati su prolazili. Dok je vetar udarao u prozore, Eli je čistila i previjala ženine rane. Njeni zglobovi bili su usečeni do mesa od konopca. Boaz je, svojim ogromnim, grubim rukama, neverovatno nežno hranio odojčad toplim kozjim mlekom iz flašica zamotanih u krpe.

Kada se žena pomerila i otvorila oči, glas joj je bio slab šapat.

— „Gde… gde smo?“

Boaz je čučnuo pored nje. Njegova senka je zaklanjala svetlost vatre.

— „Na Kitridž ranču. Bezbedni ste.“

— „Bebe?“

Pokazao je prema kolevci pored ognjišta.

— „Spavaju.“

Suze su joj ispunile oči.

— „Mislila sam da ih nikada više neću videti…“

Boaz nije odgovorio. Samo se njegova vilica stegla. Video je zlo u životu, ali nikada ovakvo. Kada je konačno progovorio, glas mu je bio nizak i težak.

— „Ko vam je to uradio?“

Žena je spustila pogled.

— „Moj muž. Samjuel Vrej.“

Eli se ukočila. Boaz je poznavao to ime — i prezirao ga. Nadzornik stoke iz susedne doline. Čovek s prekom naravi i praznim srcem.

— „Rekao je da sam prokleta,“ šapnula je. „Rodila sam tri devojčice, a on je želeo sinove. Rekao je da sam mu osramotila krv.“

Boaz je ustao. Senka mu se pružila preko cele sobe.

— „Gde živi?“

Eli ga je uhvatila za ruku.

— „Nemoj, Boaze. Znaš kakav je on. Napravićeš rat.“

Boaz je pogledao ženu i tri sićušne bebe.

— „Ako treba — neka bude.“

Do zore, sneg je utihnuo. Boaz je osedlao konja, ćutke. Eli ga je posmatrala s vrata. Videla je taj pogled u njegovim očima i ranije — u danima kada je izgubio ženu i dete. Pogled čoveka koji više nema šta da izgubi, osim osećaja za pravdu.

Kada je stigao do Vrejovog imanja, Samjuel je stajao pored štale, s puškom na ramenu.

— „Pa ako to nije planinski medved“, iskezio se. „Šta te dovodi, Kitridžu?“

Boaz je sjahao, sporim, teškim koracima.

— „Tvoja žena.“

Vrej je zadrhtao.

— „Šta s njom?“

— „Našao sam je vezanu, prebijenu, s bebama u snegu.“

Vrejove oči su se suzile. Bez traga griže savesti.

— „Trebalo je tako i da ostane.“

Boaz se pomerio kao oluja. Jednim udarcem ga je oborio u sneg. Zgrabio ga je za okovratnik i podigao uz zid štale.

— „Ti sebe zoveš muškarcem?“

— „Osramotila me“, promuklo je rekao Vrej. „Rodila mi tri prokletstva.“

Boaz je stegao njegov vrat.

— „Onda ću ti pokazati šta znači prokletstvo.“

Ali nije ga ubio. Samo ga je pustio da se sruši u sneg.

— „Pokupi se i nestani. Ako se vratiš, zakopaću te svojim rukama.“

Dve nedelje kasnije, proleće je otapalo sneg. Klara Vrej — sada Boaz zna njeno ime — polako se oporavljala. Trojke su rasle, zdrave i glasne. Boaz im je sam dao imena: Nada, Milost i Vera.

Jednog jutra, Klara je rekla tiho:

— „Niste morali da nas zadržite.“

— „Nisam imao izbora,“ odgovorio je. „Previše je hladno napolju.“

Nasmešila se.

— „Spasili ste nas.“

— „Možda ste vi spasili mene.“

Njegov pogled se spustio.

— „Moja žena i dete umrli su pre tri zime. Od tada, kuća je bila prazna.“

— „A sada?“

Boaz se osmehnuo prvi put posle mnogo godina.

— „Sada ponovo diše.“

Ali mir u divljini nije dugo trajao.

Jedne olujne noći psi su zalajali. Boaz je otvorio vrata, sačmarica u ruci. U dvorištu, pod munjom, stajao je Samjuel Vrej — promrzao, razjaren, s pištoljem.

— „Ukrao si ono što je moje!“

— „Nisu tvoji. Ostavio si ih da umru.“

— „Moja krv…“

Pre nego što je Boaz reagovao, iza njega se začuo tihi glas:

— „Mama?“

Klara je stajala na pragu s jednom bebom.

Vrej je pogledao dete, pa se iskezio.

— „Odgajaćeš ih protiv oca?“

Boaz je zakoračio napred.

— „Ti nisi njihov otac.“

Pucanj je odjeknuo. Metak je okrznuo Boazovo rame. On je uzvratio jednim hicem. Kada se dim razišao, Samjuel Vrej je ležao nepomičan.

Šerif je sutradan samo rekao:

— „Samoodbrana. Niko neće sumnjati.“

Boaz je ćutao, gledajući dim iz kamina.

Klara je prišla, tiho:

— „Više nas ne može povrediti.“

Boaz ju je pogledao.

— „Sigurne ste da želite ostati ovde? Nema luksuza. Samo rad i vetar.“

— „Ovo je više nego što smo ikada imale.“

Godine su prošle. Ranč Kitridž je oživeo od smeha trojki. Boaz je posmatrao Klaru i devojčice sa trema, dok su jurile po dvorištu. Eli je stajala pored njega.

— „Izgledaš kao čovek koji je pronašao mir.“

Boaz se osmehnuo.

— „Možda. Ili je mir pronašao mene.“

Klara se okrenula, njihovi pogledi su se sreli. Vetar je nosio miris žalfije i doma.

Boaz je sišao s trema, kleknuo pored nje i položio svoju ogrubelu ruku na njenu.

— „Vi i devojčice… spasili ste me.“

— „Rekao si to i ranije.“

— „I dalje je istina.“

Sunce je zalazilo iza planina, bojeći sneg u zlato.

I po prvi put posle mnogo godina, Boaz Kitridž — čovek od kamena — osetio je da mu srce ponovo kuca toplinom doma.