Prolećno jutro bilo je toliko vedro da su se šine presijavale kao ogledala. Na maloj stanici, među putnicima koji su žurili svojim poslovima, stajala je Sofija — mlada žena čije su lice i pogled govorili više od bilo kojih reči. Odeća pocepana, cipele bez pertli, ali oči su i dalje imale onu tihu iskru koja ne nestaje ni u najvećoj nevolji. U rukama je čvrsto držala stari plastični džak i plišanog zeca s otrgnutim uhom — možda jedini trag nežnosti koji je ponela iz svog života.
Kada je voz stigao, ušla je tiho, kao senka. Sela je kraj prozora, privila zeca uz grudi i zatvorila oči. Putnici su je primetili, ali su se brzo okrenuli. Bilo je lakše ne videti.
Nedugo zatim, kondukterka, žena umornih očiju i strogo vezane kose, prišla joj je.
— Kartu, molim.
— Nemam… samo sam htela da se provozam… makar malo… — šapatom je rekla Sofija.
Nije molila. Nije tražila sažaljenje. Samo je želela da još jednom oseti da svet i dalje diše.
Kondukterka je uzdahnula. Propisi su propisi. “Bez karte ne može. Siđite na sledećoj stanici.”
Na sledećem zaustavljanju, Sofija je poslušno ustala. Sa zekom i džakom na ramenu, sišla je sa voza. Vetar joj je raznosio kosu dok je tiho šapnula:
— Izdži, dušo… još malo…
Voz je krenuo dalje. Putnici su ćutali. Kondukterka je nastavila da proverava sedišta, a tada je ugledala nešto ispod klupe — plišanog zeca. Bio je mokar od kiše. Kada ga je podigla, primetila je papirić vezan oko vrata. Na njemu je pisalo:
🕊️ “Ako mi se nešto desi, pomozite mom detetu. Verujem da dobrota još postoji.”
Reči su joj zaledile srce. Bez razmišljanja, potrčala je do mašinovođe:
— Zaustavite voz! Odmah!
Kočnice su zaškripale. Putnici su poskakali, šokirani. Mašinovođa i nekoliko njih istrčali su napolje i potrčali nazad prema stanici.
Na peronu su zatekli Sofiju — kako sedi na zemlji, drži stomak i ne pomera se. Porodila se. Sama. Pod otvorenim nebom.
Dvadeset minuta kasnije, poljem se prolomio prvi plač novorođenčeta. Sunce je tada zasijalo jače nego ikad, kao da je i nebo htelo da vidi to čudo.
Lekari su kasnije rekli:
— Da voz nije bio zaustavljen, ne bi preživele.
Te večeri, ceo grad pričao je samo o njoj — o ženi bez karte, o zecu koji je zaustavio voz, o poruci koja je probudila ljudskost u svima.
Kasnije, u bolnici, kondukterka je donela opranog zeca i stavila ga kraj Sofijinog kreveta.
— Tvoj zec je zaustavio voz — rekla je tiho. — Ali tvoje srce je pokrenulo sve nas.
I tog dana, dok su sunčevi zraci obasjavali majku i dete, papir s drhtavim rukopisom stajao je kraj kreveta — kao podsetnik da, uprkos svemu, jedna istina uvek ostaje:
🌷 Dobrota još postoji.
