Noć je polako gutala gustu šumu. Ispod drevnog hrasta sedeo je starac, drhtav i iscrpljen, sa očima punim tuge. Deca su ga dovela ovde, napustivši ga kao neželjeni teret – sve zbog nasledstva. Kuća, zemlja, novac — sve je moralo pripasti njima. Ali on je još disao.
Činilo se da je zverima ostavljeno da izvrše svoju presudu. Vetar je šuštao kroz krošnje, noć je bila tiha, a tamna senka se približavala. Starac je osećao da je njegovo vreme blizu. „Gospode… da li je ovo kraj?“ šapnuo je, dok su mu se ruke spajale u molitvi.
Tada je pucketanje grana preseklo tišinu. Iz mraka je iskoračio vuk. Mesec je osvetljavao njegovo krzno, oči su mu sjale. Starac je sklopio oči, očekujući bol. Ali naleteo je na neočekivano — životinju koja se smireno približila i pustila tužno zavijanje.
Vuk nije napao. Umesto toga, spustio je glavu i dozvolio starcu da ga pomazi. U njegovim pokretima bila je zahvalnost – i sećanje. Jer, davno pre, starac je spasao mladog vuka zarobljenog u zamci krivolovaca. Oslobodio ga je, bez straha. Vuk je nestao tada, ali nije zaboravio.
Sada, onaj spasenik vraća dug. Vuk je nežno podigao starca i počeo da ga nosi kroz mrak — grane su pucale pod šapama, senke su se povlačile. Nijedna zver nije prišla. U tišini noći, zver je postala spasitelj.
Kada su svetla sela konačno osvanula, stanovnici su istrčali. Tamo, pred njihovim očima, veliki vuk položio je iscrpljenog starca pred kapije. Oni su ga preneli, uvili ga u ćebe, dali mu toplinu i zaštitu.
Starac je plakao — ne od straha, nego od spoznaje: stvorenje iz divljine pokazalo je više saosećanja nego njegova vlastita deca.
