Godinama smo bili komšije. Živeli su preko puta nas: tiha, niska žena blagog pogleda, uvek sa keceljom oko struka, i njen pedesetogodišnji sin, uredan, konservativno obučен i izuzetno vezan za nju.
Posvećivala mu se u svakom detalju — od kuvanja njegovih omiljenih jela poput graška i gomboca, do peglanja košulja i nabavke domaćeg mleka. Vodila je računa čak i o tome kod koga bi trebalo da se šiša svakih nekoliko nedelja.
Kad bi se vratio s posla, sin bi joj strpljivo prepričavao sve što mu se tog dana dogodilo — od sitnih nesuglasica sa šefom, preko priče o koleginici koja kasni zbog dece, pa do slučajnog susreta sa školskom drugaricom koja ga je podsetila da se bliži godišnjica mature.
U tim trenucima majka bi se živnula, podsećala ga na detalje iz prošlosti i savjetovala ga šta da izbegne. Čak mu je sugerisala da ne ide na okupljanje generacije, ubeđujući ga da tamo neće biti ništa dobro za njega. On bi je poslušao bez mnogo pitanja, nastavljajući da ruča kako je ona to pripremila.
U takvim odnosima granice često postaju nejasne. Majka, u želji da zaštiti svoje dete, preuzima sve odluke umesto njega — od toga šta da jede, do toga kakve ljude da izbegava. Ponekad bi maštala o tome da ima unučiće, ali bi brzo odustajala od ideje o snaji, smatrajući da nijedna ne može biti dovoljno dobra za njenog sina.
Vremenom, sin gubi samostalnost — najpre u malim odlukama, a zatim i u važnijim životnim koracima. Njih dvoje postaju nerazdvojiva celina, a on ostaje u ulozi deteta, bez dovoljno prostora da izgradi sopstveni identitet i partnerski život.
Emocionalno odvajanje od takvog obrasca izuzetno je teško i zahteva snagu i istrajnost. Samo mali broj ljudi uspe da napravi taj korak.
Ako pogledate oko sebe, možda ćete i vi u svom okruženju prepoznati nekoga ko živi u sličnom odnosu — gde majčina briga postane toliko snažna da potisne njegovu želju za samostalnim životom i partnerstvom.
