Moj trogodišnji sin Džoni je obožavao vrtić — sve dok se jednog jutra nije probudio u suzama, plašeći se da ode. Isprva sam mislila da je to prolazna faza, ali ono što sam kasnije otkrila promenilo je sve.
Džoni je svako jutro radosno išao u vrtić, pevušio, nosio ranac i trčao ispred mene. Međutim, jednog ponedeljka plakao je i govorio:
— Ne, mama, neću u vrtić!
Situacija je narednih dana bila sve gora. Pedijatrica je dijagnostikovala “separacionu anksioznost”, ali moj instinkt mi je govorio da nešto nije u redu. Petog dana, kroz suze, Džoni je rekao nešto što mi je privuklo pažnju:
— Molim te, mama… bez ručka.
Nisam odmah razumela, pa sam narednog dana otišla ranije i pogledala kroz prozor trpezarije. Tamo je sedela starija žena, nepoznata, koja je pokušavala da ga natera da jede:
— Nećeš otići dok sve ne pojedeš! — govorila je hladno, dok je Džoni plakao.
Kasnije sam saznala da je žena bila tetka direktorke, neobučena i neprijavljena za rad s decom. Podnela sam prijavu inspekciji, koja je otkrila nepravilnosti: neprovereno osoblje, pretrpane grupe i decu pod pritiskom da jedu. Vrtiću je oduzeta licenca.
Danas Džoni ide u novi vrtić — bez suza i straha. Prvog dana nova vaspitačica mu je rekla:
— Jedi koliko želiš, dušo.
Džoni se samo nasmejao.
Lekcija koju sam naučila: uvijek slušajte svoje dete. Njihov tihi glas ponekad govori ono što odrasli ne žele da čuju.
