Marko je bio primer posvećenog muža koji je pet godina svakodnevno brinuo o svojoj supruzi Jeleni. Svako jutro ustajao je rano, pomagao joj da se istušira, nahrani je i nosio u kolicima, ponosan što je uz nju i naziva je “ženom svog života”. Njihov dom bio je pažljivo prilagođen njenim potrebama — rampe, držači, mekani tepisi, tiha muzika i sveže cveće stvarali su atmosferu ljubavi i pažnje.
Međutim, jednog dana, dok je Marko kretao na posao, shvatio je da je zaboravio novčanik i odlučio se vratiti kući tiho, ne želeći da probudi Jelenu. Vrata su bila odškrinuta, što mu je odmah bilo sumnjivo, jer je Jelena uvek zaključavala kuću kad bi ostala sama. Kad je ušao, začuo je glasove i korake, a onda ugledao prizor koji mu je slomio srce.
Jelena je stajala nasmejana, sa živim, srećnim izrazom koji nije pokazivala godinama, dok je pored nje stajao muškarac koji ju je nežno držao za ruku. Marko je ostao ukočen, ne verujući onome što vidi i čuje. „Od kada možeš da hodaš?“ upitao je tiho, a Jelena je, uhvaćena u trenutku, pokušala da se opravda.
Objasnila mu je da nije znala kako da mu kaže, da je dugo skrivala da može hodati iz straha da će je ostaviti. Marko je bio slomljen — pet godina brige i ljubavi pretvorilo se u bol i izdaju. Muškarac pored Jelene otkrio je da je on doktor koji joj je pomogao da se oporavi, ali Marko je samo osetio gorčinu.
Nakon tih reči, Marko je napustio kuću, a sutradan je prodao sve predmete koji su podsećali na njegovu lažnu stvarnost. Prestao je da nosi teret braka koji ga je sputavao, pronalazeći mir u istini i slobodi. Naučio je da prava ljubav ne može opstati bez iskrenosti, a Jelena je ostala sama sa posledicama svojih tajni.
