Venčanje je izgledalo kao iz bajke — muzika, cveće, svetlucave sveće i nasmejana lica svuda oko nas. U tom trenutku, verovala sam da živim svoj san: bela haljina, prvi ples, pogledi puni sreće. Moj muž, Stefan, bio je pažljiv, nežan, siguran. Sve je izgledalo savršeno.
Ali bajke traju samo dok se ne spusti noć.
Kada su se gosti razišli, Stefan je odjednom postao hladan i odsutan.
— Ljubavi, mislim da ću večeras spavati u gostinskoj sobi — rekao je tiho. — Preumoran sam, dan je bio dug.
— U gostinskoj sobi? Na našu prvu bračnu noć? — pitala sam zbunjeno.
Nasmejao se i poljubio me u čelo. — Sutra ćemo sve nadoknaditi. Samo želim da se odmorim.
Nisam ništa rekla. Samo sam klimnula, ali nešto u meni se steglo. Dok sam ležala sama u našem krevetu, nemir nije prestajao. Tišina kuće bila je neprirodna, gusta, kao da krije tajnu.
Onda sam čula vodu. Tuš u gostinskoj sobi. U dva ujutru.
Tiho sam ustala i prišla njegovim vratima. Bila su odškrinuta. Zvuk tuša je prestao, ali je iz kupatila dopirala para. U polumraku sam videla blatnjave čizme na podu i belu košulju prebačenu preko stolice. Na njoj — tamne mrlje. Previše tamne da bi bile vino.
Led mi se spustio niz kičmu. Pokušala sam da se povučem, ali tada su se vrata kupatila naglo otvorila. Stefan je stajao na pragu, mokar, sa pogledom koji je bio sve osim miran. Prilazio je polako, dok sam ja drhtala.
— Šššš… — rekao je i prislonio prst na moje usne. — Sve je u redu.
Pokušala sam da izustim pitanje, ali on me preduhitrio.
— Znaš i sama — rekao je, spuštajući glas. — Mislio je da može da uništi moju porodicu i da prođe nekažnjeno. Nije uspeo.
— Ko? — šapatom sam pitala.
Izgovorio je ime čoveka koji je pre mnogo godina upropastio njegovog oca. Tada sam shvatila — ubio ga je. I to večeras, dok su svi slavili naše venčanje.
— Uradio sam to sad jer niko neće posumnjati u mladoženju koji je celo veče bio pored svoje žene. Ti si moj alibi, Ana. Zar ne?
Njegove oči su se zaledile, čekajući moj odgovor. Nije to bilo pitanje — bila je naredba.
— Da… — izustila sam. — Tvoj alibi.
Nasmešio se i poljubio me u čelo. — Znao sam da mogu da računam na tebe.
Te noći nisam spavala. Ujutru su sve vesti prenosile: ugledni biznismen pronađen mrtav, sumnja se na provalu. Stefan je sedeo za stolom, mirno čitajući novine. — Strašno — rekao je. — Jadna porodica.
Od tog dana, živela sam u tišini. U luksuzu, ali i u strahu. On nikada nije podigao ruku na mene — nije morao. Njegova moć je bila u tajni koju sam nosila.
Meseci su prolazili, a ja sam sve dublje tonula u laž. Sve dok jedne večeri, dok se on tuširao, nisam pronašla u njegovoj radnoj sobi račun — datum našeg venčanja, kupljene rukavice, poluga, lepljiva traka. Dokaz.
Te noći, uzela sam taj račun i napustila kuću. Direktno sam otišla u policiju.
Kada su ga uhapsili, gledao me je u neverici.
— Zašto? — pitao je.
— Zato što sam verovala da se udajem za čoveka iz bajke — odgovorila sam. — A ne za čudovište.
Okrenula sam se i otišla, bez suza i bez osvrtanja.
Te noći moja bajka je završila. Ali moj život — onaj pravi, slobodan — tek je počeo.
