Vani je bjesnila mećava. Vjetar je tresao prozore, snijeg je prekrivao sve pred sobom, a ulice su bile potpuno puste. Kad se začulo kucanje na vrata, žena se trgnula — niko ne dolazi po takvom vremenu.
Oprezno je otvorila vrata i ugledala muškarca od četrdesetak godina, promrzlog, s mokrim rukavima tanke jakne. U naručju je držao bebu umotanu u deku.
— „Oprostite,“ rekao je tiho. „Auto mi je zapeo na putu. Sam sam s djetetom i ne mogu do grada. Mogu li prenoćiti ovdje?“
Žena je oklijevala, ali pogled na dijete otopio je svaku sumnju.
— „Naravno, uđite. Ne možete ostati vani po ovakvom vremenu.“
Ubrzo je zapalila peć, ugrijala mlijeko i skuvala čaj.
— „Gdje je majka djeteta?“ upitala je tiho.
Muškarac je na trenutak zašutio.
— „Nema je. Sam brinem o njemu.“
Bio je tih, iscrpljen, ali u njegovim očima nije bilo bijesa — samo duboki umor.
Žena im je pripremila mjesto za spavanje blizu peći.
— „Odmorite se. Oluja će do jutra sigurno stati.“
Ali kad se probudila, dočekao ju je šok. 😢
Na stolu je stajala prazna šalica i poruka:
„Hvala vam na toplini i dobroti. Oprostite što sam otišao bez pozdrava.“
Pomislila je da je otišao prije svitanja kako ne bi smetao. No, kad je uključila vijesti, krv joj se sledila.
Policija je tražila muškarca osumnjičenog da je oteo bebu iz bolnice.
Bio je to on.
