U petak su me pozvali iz pošte da dođem jer mi je neko poslao novac. Iskreno, mislio sam da je greška. Sirotinja sam, moja porodica i ja smo često bili predmet ismijavanja, pa sam pomislio da je možda još jedna šala na moj račun.
Ipak sam otišao, jer sam se potajno nadao. Zima je pred vratima, a nemam novca ni za drva. Na šalteru su mi rekli da imam pismo i 3000 dolara. Bio sam potpuno zbunjen. Preuzeo sam pismo i čim sam pročitao prvu rečenicu – suze su mi potekle.
Novac je poslao moj prijatelj iz osnovne škole. Moj brat po duši. Dok smo bili djeca, bio je siromašan poput mene danas. Dijelio sam s njim sve što sam imao – sendviče, sokove, pažnju. Prije deset godina je otišao u Ameriku, trbuhom za kruhom. Očigledno mu se posrećilo.
Na kraju pisma napisao je:
„Brate, kad god ti bude trebalo, samo mi javi. Znam kroz šta prolaziš i znam kakav si čovjek kad imaš. Hvala Bogu, sad imam dovoljno – i smatraj da i ti imaš. Tvoj brat.”
Još uvijek ne mogu da vjerujem da me se sjetio nakon svih tih godina i da nije zaboravio dobro koje smo nekada dijelili. U ovim teškim vremenima, izgleda da se ipak isplati ostati čovjek. Ko bi rekao…
