U daljini se nazirao tamni oblik koji je plutao po vodi. U početku su mislili da je to samo komad drveta, ali kako su se približavali, shvatili su da je to — čamac. Napola potonuo, napola prekriven morskom travom, lagano se njihao na talasima. Pas je doplivao do njega, zalajao nekoliko puta i počeo kružiti oko olupine, kao da pokušava skrenuti pažnju ljudi na nešto.
Kapetan je naredio da spuste čamac. Dvojica mornara su se spustila u vodu i prišla olupini. Kad su se dovoljno približili, jedan od njih je zadrhtao.
— „O moj Bože… ovdje ima nekoga!“ — povikao je.
Unutra, sklupčana i promrzla, ležala je žena. Njeno lice bilo je pepeljasto, ali dihala je. Pas je zalajao još jednom, a onda pokušao skočiti prema njoj, kao da hoće da je probudi. Mornari su brzo prebacili ženu na svoj čamac i vratili se na brod.
Kad su je položili na palubu, pas je legao pored nje, glave naslonjene na njenu ruku. U tom trenutku žena se trgnula, otvorila oči i promrmljala:
— „Max… znao si da ćeš me pronaći.“
Mornari su nijemo gledali prizor. Shvatili su da pas nije tražio pomoć za sebe — već za nju.
Kasnije, dok se brod vraćao prema obali, kapetan je sjeo pored žene.
— „Gospođo, kako ste dospjeli tamo?“
Žena je polako, promuklim glasom, progovorila:
— „Naš brod se prevrnuo u oluji prije tri dana. Svi su nestali… osim mene i Maxa. On je cijelo vrijeme ostao uz mene, plivao, čuvao me… sve dok niste došli.“
Na palubi je zavladala tišina. Samo se čulo lagano šuštanje mora i tiho disanje psa, koji je konačno, nakon tri dana borbe, sklopio oči pored svoje spašene vlasnice.
Mornari su tog dana naučili da ponekad najveća hrabrost ne dolazi od ljudi — već od onih koji vole bez reči i bez straha.
