Zvezda jednog vremena
Lola Novaković bila je jedna od najsjajnijih zvezda jugoslovenske muzičke scene. Njena elegancija, moćan glas i prefinjen stil učinili su je damom koju su svi znali i poštovali. Već sa 22 godine postala je vokalni solista Radio Beograda, a pesme koje je izvodila brzo su osvajale publiku širom zemlje.
Vrhunac karijere doživela je 1962. godine na Pesmi Evrovizije. Sa pesmom „Ne pali svetla u sumrak“ zauzela je visoko četvrto mesto i time Jugoslaviji donela međunarodno priznanje. Bila je oličenje umetničkog dostojanstva i prepoznatljive kulture koju danas sve ređe viđamo.
Privatni život – između ljubavi i predrasuda
Iako je imala bogatu muzičku karijeru, mediji su često više pratili njen privatni život nego umetničke uspehe. Udavala se tri puta – prvi brak sa profesorom Borom Kragujevićem trajao je kratko, drugi sa Milom Jovanovićem završio se razvodom 1970, dok je treći brak sa znatno mlađim kolegom Draganom Antićem trajao više od dve decenije.
Njihova ljubav izazivala je brojne komentare, naročito zbog velike razlike u godinama, ali su ostali zajedno sve do 2000. godine. Nakon razvoda, Lola je odlučila da se povuče iz javnosti.
Lažne priče i zlonamerne glasine
Tokom godina, kružile su brojne neistinite glasine – da je povezana sa CIA-om, da je bila zatočena u Rusiji – ali nijedna od tih priča nije imala osnova. Ipak, te spekulacije ostavile su trag na njenom imidžu i doprinele da se još više udalji od javnog života.
Poslednji dani – tišina umesto aplauza
Lola je poslednje godine života provela sama, u stanu na Ceraku. Kada su prijatelji došli da je posete, pronašli su je u fotelji, kako mirno sedi. Delovalo je kao da odmara. Nažalost, bila je već preminula.
Nije želela sahranu uz pompe, niti Aleju velikana. Skromnost joj je bila važnija od publiciteta. Ipak, ono što se dogodilo nakon njene smrti, dodatno je rastužilo sve one koji su je poštovali.
Sahranjena u sakou komšije, dok su lopovi krali iz stana
Lola nije imala spremnu garderobu za sahranu, pa je obučena u sako koji joj je pozajmio komšija. Na dan sahrane, dok su prijatelji i poštovaoci tugovali, njen stan je opljačkan. Nestale su dragocenosti, uspomene, lične stvari.
Ovaj incident nije odmah dospeo u javnost – trebalo je da prođu tri meseca, da bi bliski prijatelj naterao medije da se time pozabave.
Ogledalo jednog društva
Novinarka i književnica Mirjana Bobić Mojsilović pisala je tada o Loli, nazivajući je „simbolom Beograda“ i ukazujući na sramotu jednog društva koje zaboravlja one koji su ga oblikovali.
„U društvu spektakla, gde je sve podređeno lajkovima i ocenama, istinski umetnici ostaju zaboravljeni,“ napisala je tada Bobić Mojsilović.
„Lola je pevala o Beogradu, a Beograd ju je ispratio u tišini.“
Nasleđe koje ne sme biti zaboravljeno
Lola Novaković nije bila samo pevačica – bila je simbol jedne epohe, dama muzičke scene, glas koji je oblikovao generacije. Njene pesme, kao što su „Kap veselja“ i „Ne pali svetla u sumrak“, i dalje se slušaju, donoseći setu i nostalgiju.
U vremenu u kojem se brzo zaboravlja, Lola nas podseća koliko je važno čuvati sećanje na one koji su svojim radom i umetnošću zaslužili poštovanje. I možda je najtužnije to što je žena koja je donosila radost drugima, otišla sama, u tišini.
Zauvek će ostati prva dama jugoslovenske muzike.
Njena tišina glasnija je od svih aplauza.
