Subotnje jutro je bilo tmurno, s tihom, neprestanom kišom koja je obojila grad sivim tonovima. Daniel Mercer je stajao na ivici Maple Avenije, držeći za ruku svoju četverogodišnju kćerkicu Elu. Pokraj njih bio je stari, skromni kafić – jedino utočište za trenutak predaha.
Daniel je nekada imao sve – ljubav, zajednički život, planove. Sve se srušilo pre dvije godine, kada je njegova supruga Marina poginula u saobraćajnoj nesreći. Bio je na mestu nesreće, prepoznao njenu jaknu, bio na sahrani – a svet mu se tada gotovo zaustavio. Jedino što mu je ostalo bila je Ela, njihov zajednički dar.
Kad su ušli u kafić, mirisi sveže kafe i pečenih kroasana ispunili su prostor. Seli su pored prozora, s pogledom na kapljice koje su klizile niz staklo. Daniel je listao meni, ali reči su mu bile nejasne; umor i sećanja borili su se u njegovom srcu.
Ela je ljuljala noge i tiho pevušila. Nosila je haljinu s leptirićima, baš kao one koje je Marina volela. Pogledala je prema šanku i, tiho, upitala:
„Tata… ta teta izgleda kao mama.“
Daniel je zastao. „Koja teta, ljubavi?“ upitao je neodlučno.
Ela je pokazala rukom. Daniel je okrenuo glavu i ugledao je – ženu koja je nosila isti očaravajući osmeh, isto lice boje kestena, isti gest kojim je sklanjala kosu iza uha. Njihovi pogledi su se sudarili, ali ona je brzo spustila glavu i nestala ka kuhinji.
„Samo ostani ovdje, Ela,“ rekao je, drhteći. Pokušao je da je prati, ali ga je konobar zadržao: „Gospodine, ne možete u kuhinju.“
„Samo minut, moram je videti,“ molio je.
Kad se žena vratila, prišla je njihovom stolu, držeći tacnu.
„Da li se poznajemo?“ upitala je, glasom pomalo nepoznatim, ali uz drhtaj – trag unutrašnje borbe.
„Ne znam,“ odgovorio je Daniel tiho. „Izgledaš kao neko koga sam mnogo voleo.“
Ona je zastala. „Zovem se Nora. Radim ovde.“
Daniel je ispustio gorki osmeh: „Jesi li bila Marina?“
Nora je klimnula bez reči.
„Zašto?“ upitao je.
„Jer sam se izgubila,“ rekla je tiho. „Bojeći se da više ne znam ko sam. Želela sam nestati da bi svi bili bolje.“
Nakon duge tišine, Daniel je rekao:
„Ela te se seća. Još crta tvoje lice. Mislio sam da je zaboravila – ali nije.“
Nora – Marina – sklopila je oči.
„Dođi kući,“ rekao je on, „ne zbog mene, već zbog nje.“
Te večeri, Ela se pojavila u dnevnoj sobi. Ugledala je ženu koja je stajala za vratima.
„Mama?“ šapnula je.
Marina je raširila ruke: „Da, srce moje. Mama je ovde.“
Ela je potrčala i zakopala lice u njeno rame.
Daniel je stajao sa strane. Suze su mu tekle niz obraze, ali nije pomakao ni korak. Njegova porodica – iako ranjena – bila je opet zajedno.
I možda, samo možda, slomljene stvari se mogu pažljivo sastaviti – jedne večeri, s više razumevanja, s više ljubavi.
