Luksuzna privatna bolnička soba, vredna preko četiri miliona dolara, bila je ispunjena tišinom koju su narušavali samo zvuci medicinskih aparata. U krevetu je ležao Viktor Blekvel, moćni biznismen i jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Njegovo telo je gubilo snagu, koža je poprimila sivkast ton, a kosa mu je opadala u pramenovima. Najbolji lekari u zemlji bili su okupljeni u sobi – ali nisu znali šta mu se dešava.
„Imate svu opremu i znanje ovog sveta, a ne znate šta mu je?“ – viknuo je Viktorov sin, besno koračajući po sobi.
Glavni lekar je odmahnuo glavom. „Sve analize su urađene. Rezultati su čisti. Ne znamo uzrok njegovog stanja.“
U uglu sobe, gotovo neprimetna, stajala je Angela Bomont, noćna spremačica. Dok su doktori raspravljali, ona je u tišini brisala pod. Ali, Angela nije bila obična čistačica. Nekada je studirala hemiju, ali je životne okolnosti nisu poštedjele — napustila je fakultet i počela da radi kako bi preživela.
Dok je čistila sto pored bolesničkog kreveta, primetila je nešto neobično — stanje noktiju i kose podsetilo ju je na lekciju koju je davno učila. Srce joj je zakucalo jače. Simptomi su bili gotovo identični onima kod trovanja talijumom.
Tiho, ali odlučno, rekla je: „Mislim da znam šta mu je. Ako odmah ne reagujete, biće kasno.“
U sobi je zavladao muk. Lekari su je gledali zbunjeno, kao da ne veruju da čistačica priča o dijagnozi. Ipak, Viktorov sin joj je prišao.
„Šta predlažete?“ – pitao je.
„Testirajte ga na prisustvo talijuma. I proverite njegove lične stvari, posebno kremu za ruke ili losione koje koristi svakodnevno“, rekla je Angela.
U tom trenutku, bolničar je doneo Viktorove lične predmete. Na vrhu torbe nalazila se luksuzna krema za ruke. Angela je odmah zatražila analizu.
Sat vremena kasnije, rezultati su bili šokantni – krema je sadržala tragove talijuma, opasnog metala koji u malim količinama izaziva postepeno trovanje organizma.
„Neko ga truje namerno,“ rekao je sin, dok su lekari hitno pripremali protivotrov i terapiju. Angela je dodala: „Još nije kasno – ali mora odmah da primi odgovarajući tretman.“
U naredna 24 sata Viktor je bio na ivici između života i smrti. Angela nije otišla kući – ostala je u bolnici, čekajući ishod. Ujutru, Viktor je otvorio oči. Bio je živ.
„Ko me spasao?“ – promuklo je pitao.
Svi su pokazali na Angelu. Viktor ju je pozvao do kreveta, pogledao je i rekao: „Dugujem ti život.“
Ali tu nije bio kraj.
Nakon potpunog oporavka, Viktor je naredio istragu. Utvrđeno je da je kremu slao njegov poslovni partner, pokušavajući da ga eliminiše i preuzme firmu. On je uhapšen, a Viktor je znao kome duguje drugi život.
Ušao je u kantinu, gde je Angela jela svoju skromnu večeru.
„Angela,“ rekao je, „želim da radite za mene. Otvoriću laboratoriju za toksikologiju – vi ćete je voditi.“
Angela je šapatom odgovorila: „Ali nisam završila fakultet.“
„Završićete ga. Ja ću platiti sve,“ rekao je sa osmehom.
Mesec dana kasnije, Angela više nije nosila uniformu spremačice. Radila je kao stručnjak u laboratoriji, pomažući pacijentima čije bolesti niko ne može da objasni.
Viktor je ponovo upravljao svojom kompanijom – ali sada je znao da najvažnije znanje ne dolazi uvek iz diplome. Ponekad dolazi od ljudi koje svi zaboravljaju da pogledaju.
