Svetovi Marka i Ivana Babića bili su udaljeni kao planete – jedan od stakla i sjaja, drugi od ulja i dima.
Marko je živeo životom koji su drugi zamišljali. U dvadeset petoj je već sedeo u fotelji od prave kože, potpisivao ugovore i nosio odela po meri. Bio je lice i naslednik građevinske imperije “Babić Invest”.
Ivan, njegov brat blizanac, živeo je na drugoj strani grada – u radionici gde je svaki dan mirisao na benzin i metal. Nije imao ni kancelariju ni sekretaricu. Samo alat, radio koji je stalno škripao i život koji se merio satima provedenim u radu, a ne u sastancima.
Bili su rođeni istog dana, ali nisu odrasli zajedno. Njihov otac, Viktor Babić, razdvojio ih je bez objašnjenja. Marku je dao sve – luksuz, obrazovanje i budućnost. Ivanu ništa – osim prezimena. Njihove staze nikada se nisu ukrstile, osim jednom godišnje, za porodičnim stolom, gde su ćutali više nego što su govorili.
Sve dok Viktor nije umro.
U kancelariji porodičnog advokata, napetost je mogla da se seče nožem. Marko je delovao sigurno, Ivan izgubljeno. Obojica su čekala reči koje će, po svemu sudeći, zapečatiti ono što su već znali — sve pripada Marku.
Ali testament je rekao drugačije.
“Kompaniju ‘Babić Invest’ ostavljam svojim sinovima, Marku i Ivanu Babiću — u jednakim delovima.”
Tišina.
Markovo lice se steglo, a Ivan je samo nemo zurio u advokata.
A onda je Lukić otvorio drugu kovertu — pismo koje je Viktor ostavio.
“Sinovi moji,” pisalo je, “od dana vašeg rođenja posmatrao sam vas kao ogledalo jedne iste krvi u dva različita sveta. Marko, tebi sam dao moć, da vidim hoćeš li ostati čovek. Ivane, tebi sam dao borbu, da vidim hoćeš li zadržati veru. Obojica ste bili moj eksperiment — da vidim da li se vođa rađa ili stvara.
Sada imate sve. Polovinu imperije. Pitanje je – hoćete li je deliti kao braća ili razoriti kao neprijatelji.”
Papir je zadrhtao u advokatovim rukama.
Marko je planuo: “Eksperiment?! Ceo moj život je bio test?! On… ovaj mehaničar… pola svega?!”
Ivan je tiho rekao: “Ne želim ništa od njega. Ni od tebe.” I otišao.
Nekoliko dana kasnije, Marko je došao u radionicu. Pružio mu je ček. “Evo. Uzmi i nestani.”
Ivan je pogledao papir, pa bratove oči, i pocepao ček. “Ja sam već izašao iz njegove igre. Ti još nisi.”
Prošli su meseci. “Babić Invest” je počeo da tone. Projekti su kasnili, radnici odlazili. Marko je shvatio da zna kako da vodi kompaniju – ali ne i ljude.
Te noći, dok je sedeo sam u kancelariji, vrata su se otvorila. Ivan.
“Nisam došao da se raspravljamo,” rekao je. “Došao sam da završimo ono što je on započeo. Ti znaš brojke, ja znam teren. Hajde da napravimo firmu po našim pravilima. Ne po njegovim.”
Marko ga je gledao dugo. Onda je ustao i pružio mu ruku.
Prvi put u životu — ne kao protivnik, već kao brat.
I dok su njihove ruke ostale spojene, iz pepela očeve ambicije rađalo se nešto novo.
Ne “Babić Invest” koji je Viktor stvorio.
Već “Babić Braća” — kompanija zasnovana ne na kontroli, već na poverenju.
I po prvi put, obojica su znala da su konačno položili pravi test.
