Ana nije mogla ni da zamisli da će joj se jednog običnog jutra, ubrzo nakon razvoda, na vratima pojaviti njena bivša svekrva, Galina Sergejevna, sa koferom u ruci. Umesto prijateljskog poseta, Galina je došla tražeći utočište. Njeno lice bilo je ispunjeno uverenjem da joj Ana, iako više nije deo porodice, mora otvoriti vrata i prihvatiti je u svoj dom.
„Anječka, draga,“ počela je Galina nežnim tonom dok je spuštala kofer, „nemam gde da idem. Moj sin Serjoža je doveo novu ženu, Natašu, i ne želim da remetim njihov život. Možeš li mi dozvoliti da ostanem kod tebe dok sredim stvari?“
Ana je osetila težinu situacije — žena od šezdeset godina, majka njenog bivšeg supruga, sada je tražila od nje pomoć. Iako joj nije bilo lako, odlučila je da je pusti unutra.
„Ali, Galina Sergejevna, imate svoj stan,“ tiho je rekla Ana dok su zatvarale vrata.
„Znam, ali moj stan je malen i neuslovan. Ovde je prostrano, a Serjoža kaže da ima mesta,“ odgovorila je svekrva, kao da je to sasvim prirodno.
Ana je brzo shvatila da Sergej lako prebacuje svoje obaveze na nju — dok je on gradio novi život sa Natašom, majka mu je besplatno zauzela njen prostor.
Prvih dana Ana je trpela. Kuhala je, čistila, kupovala lekove. Ali Galina se pokazala kao zahtevna stanarka: prljavo je ostavljala posuđe, nije poštovala red i trošila Ani novac na dodatke za zdravlje i druge proizvode.
Kad je Ana pokušala da postavi granice, suočila se sa besom i optužbama:
„Primila sam te u porodicu! Deset godina sam bila tvoja svekrva! Kako se usuđuješ da mi uskraćuješ pomoć?“ vikala je Galina.
Ana je ostala pribrana, ali znala je da ovakva situacija ne može da traje.
Nakon jednog iscrpljujućeg dana, Ana je nazvala Sergeja i jasno mu rekla: „Dođi po svoju majku.“
Njegov odgovor bio je pun izgovora, ali Ana nije popustila.
Sledećeg jutra Ana je pozvala bravara i promenila brave na vratima. Kad se Galina vratila, nije mogla da uđe.
„Ovo nije šala,“ rekla je Ana smireno. „Vreme je da se vratiš sinu.“
Galina je negodovala, ali Ana je bila odlučna: „Ovo je moj stan i moj život. Više ne mogu da nosim tuđi teret.“
Sergej je bio iznenađen kada je video šta se dogodilo, a Ana je jasno stavila do znanja da njen mir i granice moraju biti poštovane.
Posle svega, Ana je prvi put osetila slobodu i unutrašnji mir, shvativši koliko je važno reći „ne“ i braniti svoj prostor i dostojanstvo.
