„Moj Bože, šta radite?“—povikala je Ema dok joj je ledna voda klizila niz lice i natapala posteljinu. Iznad nje stajala je Margaret, svekrva sa praznom kofom u ruci, bez trunke griže savesti.
— „Ustani!“, naredila je hladno. — „Pola dana si prespavala, a kuća je u haosu. Pristojna žena ne leži dok ima posla.“
Ruke su Emil drhtale dok je pokrivala stomak. Bila je u četvrtom mesecu trudnoće — mučnina joj je gutala snagu, lekar joj je strogo savetovao odmor. Margaret nikada nije priznala takve razloge.
— „Moram da odmaram,“ promucala je Ema.
— „Ne dok sam ja u ovoj kući,“ odsekla je Margaret. — „Moj sin radi dan i noć, a ti sediš i glumiš kraljicu.“
Ledena voda izazvala je oštar bol u stomaku. Emino lice izbledelo je, a svet se zadržao na jednoj nit.
U tom trenutku, vrata su se otvorila. Daniel je stajao na pragu, istog momenta su mu oči preletele sa majke na drhtavu suprugu.
— „Mama,“ rekao je tiho, ali glasno dovoljno da dopre u tišinu, — „šta ste upravo uradili?“
Margaret je podigla bradu. — „Učila sam je redu,“ rekla je drsko. — „Ono što ti nisi smeo.“
Daniel je zastao, pogledao Emu i njen stomak, pa spustio kofer. Sledeće sekunde — glas koji je prekinuo sve:
— „Izađite iz naše kuće.“
Margaret je trepnula, zapanjena. — „Molim?“
— „Izađite,“ ponovio je jače. — „Moja žena je trudna. Moja beba je u njoj. Vi ste je upravo polili vodom i ugrozili oboje.“
Margaret je viknula: — „Ja sam majka ove kuće! Ti si moj sin, a ona je samo žena koju si doveo!“
Daniel je koraknuo prema njoj:
— „Ona je moja porodica. Moj izbor. Ako moram da biram — biram nju.“
Margaret je ostala bez reči. Nikada ga nije čula da izgovori te reči. Daniel je prišao Emini strani kreveta, uhvatio je za ruku i rekao nežnim, ali odlučnim glasom:
— „Hajde, idemo kod doktora odmah.“
Sat vremena kasnije, u ordinaciji, doktor je potvrdio da je beba dobro. Čuli su otkucaje srca, a Daniel je plakao. — „Nikad više nećeš plakati zbog nje,“ rekao je šapćući, brišući joj suze. — „Ovo je naš dom, ne njen.“
Sutradan je promenio brave na kući. Margaret mu je slala poruke punih optužbi, ali Daniel nije odgovarao. Prvi put u životu stavio je tačku — zaštitio je svoju porodicu, čak i od majke.
Dok je Ema obnavljala snagu, njihov odnos je jačao. Daniel je pratio preglede, kuvao večere, pazio da njen odmor bude svetinja.
Kad se beba rodila, Daniel je plakao od sreće i šapnuo: — „Ti si moja heroina.“
Margaret je poslala cveće i prvi put mesecima došla da vidi unuka, tiho izgovorivši: — „Žao mi je.“
Ema je ostala tiha još trenutak. Kad je pogledala Daniela kako ljulja bebu, znala je — ovo je pobeda. Njihov svet je opstao. Nikada više nije dozvolila da je neko u sopstvenom domu ubedi da nije vredna.
